Branko: Ja sam staromodni gospodin, ni ne znam da postoji neki viši i neki niži jezik. Ja i dalje govorim jezikom koji sam naučio u davno vreme, i pokušavam na taj način da komuniciram. A kako se nisam bavio esejistikom, kritikom, ni teorijom, ja sam praktičar, nisam ni poznavalac književnosti. Nemam interesa da učestvujem recimo u teorijskim razgovorima o transavangardi, postavangardi ili kako se to već zove, nije mi intrigantno. Ja samo eksperimentišem u jeziku, i ne bih da koristim jedan vokabular koji bi me vodio u neke nove eksperimente, ali mi ne bi omogućavao da postignem nešto kroz samo izražavanje. Koristim jezik kakav koristim jer ni ne razgovaram sa intelektualcima i ne vodim debate, osim toga kod nas ni ne postoji neka inovativna literatura već se sve svodi na opisivanje pojava i fenomena, a to me mnogo ne interesuje. Ako se i bavim naukom više me zanima egzaktna nauka kao što je fizika. Čitam Ajnštajna i tu nalazim inspiraciju pre nego u književnim sferama. Maturski rad sam radio iz transmutacije elemenata, to me inspiriše, više me zanimaju ti kontakti, procesi koji se u toj vrsti rečnika i mišljenja dešavaju nego u svakodnevnom ili književnom govoru.

Art magazin: Kod nas ne postoji tradicija avangarde, već jaki pojedinci.

Branko: Pa postoje neke pojave koje su bile prisutne pa su se izgubile, pretvorile su se u neke fosile koji se tu i tamo pronađu. Kad bi čovek hteo da čeprka po starim časopisima, verovatno bi našao te stvari, ali tu nema kontiuiteta. Takve pojave nastanu i nestanu u nekoj sitnoj rubričici ili u nekim fiokicama gde su se i izgubile kao što je čovek postajao od čovekolikog majmuna, dok su se neke druge grane izgubile u razvoju.

Art magazin: Rekao si da si pronašao jednog pesnika između dva svetska rata s kojim imaš blizak jezik. Kako doživljavaš ovaj naš (balkanski) prostor na kome kad god se avangarda pojavila, odmah je bila anatemisana kao društveno zlo?

Branko: Kod nas je kao kad neki skijaš ode da se skija, pa izazove lavinu. Čim se pojavi neki umetnik, izazove reakciju u vidu lavine koja se survava sa brda, pokupi sve sa sobom, umota i uguši, i sve nestane u toj gomili snega, šuta i zemlje. To ja tako vidim. Postoji jedna gomila pisaca koja čeka nekakvu pojavu da bi nabacala reči na svoje hartije kod kuće.

Art magazin: Tvoja poezija je avangardna, veoma slobodna, udara u glavu, snažna je, koristiš za pesme što je manje moguće reči, a s druge strane tvoj crtež koji jeste autentičan sadrži dosta reda i strpljenja. Otkud taj kontrast?

Branko: Taj red i konstruktivnost u crtežu samo su prividni. Za mene je to način da izrazim neki nered. Jer kad bi neko to sad uzeo da proučava, što ljudi obično ne rade, naišao bi na niz apsurdnih situacija, nekih nerešenih mesta, nekih grešaka. U crtanju je to samo moj metod u smislu: ako egzaktno pokušavam da se izrazim dolaziće više do izražaja neegzaktnost, u smislu: errare humanum est (grešiti je ljudski), dakle pojavljuje se mnoštvo errora. Dok to radim, mislim kako to niko neće kontrolisati jer da bi se došlo do tih grešaka, treba se udubljivati u rad. A to niko ne radi. I kroz ovo polje se iskazuje moja sloboda: mogu da radim šta hoću. U umetnosti nema kontrolora koji bi u mojim crtežima, kao na kraju neke industrijske trake, izučavao svaku moju grešku. A vrvi od tih stvari.

Art magazin: U umetničkom svetu, a u Novom Sadu, pojavio si se pre oko 30 godina, i bio si odmah zapažen. To što si radio bilo je toliko drugačije, toliko neobično, nisi nam ostavio prostor da se polagano privikavamo na tebe kao na još jednog mladog umetnika, odmah smo ti svi znali ime, nadimak, naslove pesama. Mogli bismo da poštujemo hronologiju u ovom razgovoru i da počnemo baš od tih šezdesetih godina, od samih tvojih početaka...

Branko: Pa, formalno sam počeo da stvaram sredinom šezdesetih, ali u javnosti sam se pojavio 1968-69, kada sam objavio prve zbirke: "Ja sam mali mamin seksualac" i druge. Počeo sam sa objavljivanjem proze i poezije, pa sam posle radio razne stvari, recimo vizuelnu poeziju "Modern world poetry" (1972) ili "Erektion uber alles" (1974). Prešlo je to u hepeninge, jer su se tada radili hepeninzi. Bio sam i član grupe "Ko", zatim grupe "Januar, februar...". Posle sam ih napustio, nešto smo se sukobili i rešio sam da radim sam. U filmski svet sam ušao sa Žilnikom i Karpom Aćimovićem.

Art magazin: Od samog početka učestvovao si u stvaranju filmova, onih koje sada ponovo vadimo iz bunkera i pokazujemo sebi i svetu kao nešto vredno, a pripadaju tzv. crnom talasu. Kako je uopšte došlo do toga da te pozovu da radiš na filmu?

Branko: Desilo se tako da sam ja crtao, to je bilo, recimo, kasnih pedesetih godina (57-58). Jedan moj komšija je već bio član Kino kluba, pa mi reče da bih ja mogao da radim crtani film. Tada mi to nije pošlo za rukom, jer je razumevanje bilo suviše malo u tadašnjem Kino-klubu. Ja nisam uspeo, ali dosta kasnije u "Neoplanta filmu" Šajtinac je radio na crtanom filmu, on i Vukotić i Nikola Majdak. Ja sam krenuo mnogo pre njih, ali niko nije pokazao interes da podrži moj napor, tako da sam od toga odustao. Umesto toga, ali kasnije radio sam više kratkih igranih filmova sa Đorđem Deđanskim u Kino klubu. Jedan naš film se zvao "Atlantida" i dobio je neku nagradu na festivalu kratkog metra. U jednom filmu je bio i Đorđe Sudarski Red. Napravili smo i jedan dvadesetominutni dokumentarac sa Slavkom Miloševićem. Radio sam nešto i sa Studentskim centrom "Gajba", ali to je već bilo kasnije. Onda me je Žilniik zvao da kao glumac učestvujem u njegovom filmu "SFRJ" koji bi govorio o odlasku naših radnika u instranstvo, ali taj film nije napravljen. Posle sam sarađivao na tekstu i muzici kod Karpa Aćimovića na filmu "Zdravi ljudi za razonodu", a kod Makavejeva sam bio u čuvenom filmu o Vilhelmu Rajhu "WR ili misterije organizma". Pisao sam sa Žilnikom scenario za film "Sloboda ili strip". Bila je to prva verzija koja se nije realizovala.

Art magazin: Tada je (ranih sedamdesetih godina) bila velika tenzija između stvaralaca koji su želeli da slede umetnička strujanja u svetu i vlastodržaca koji ta strujanja nisu želeli da vide kod nas. Šta si ti radio posle?

Branko: 1972. sam otišao u Beč.

Art magazin: U Beču nisi mogao da se baviš književnim formama dok nisi savladao jezik, kako si tamo počinjao?

Branko: U Beču sam se definitivno opredelio za crtež kao medij i uglavnom sam crtao. Dobio sam neku nagradu, onda sam dobio drugu nagradu, dobio sam neke konkurse i ušao među te njihove najbolje crtače, imao sam neke izložbe, ali medijski se nisam širio tako kao što sam u Novom Sadu krenuo u razne oblasti. Sararađivao sam nešto malo u nekim filmovima, ali to je bilo u smislu organizacije projekcija ili su bile neke sitne ulogice, kao na primer u američkom filmu "Before sunrize". Taj film je bio kultni u Americi, a bio je prikazan i u Novom Sadu.

Art magazin: Da li si izlagao i negde izvan Austrije.

Branko: U Nemačkoj. A sad sam dobio poziv da izlažem u Italiji u Udinama. Ali moram da obezbedim sredstva za troškove koji idu uz izložbu. Ako nađem nekog ko hoće da me finansira, onda ću ići.