Branko: Pa, nisu to neke zvučne internacionalne nagrade. Recimo austrijski konkurs za crtež, meni je bio važan, ali nije mnogo poznat. I davno je bilo, šta sad ljude da opterećujem time. Učestvovali su na tim konkursima i neki od poznatijih ljudi, ali nije to toliko veliko da bi ljudima previše značilo, sem onima koji su stručnjaci. A i kada bismo se time biavili, morali bismo da otvorimo, kao na kompjuteru, jednu oblast samo za informacije te vrste. Onda bih morao da kažem ko je bio u žiriju, ko je sve učestvovao, po čemu su poznati, bilo bi i potpitanja...

Art magazin: Baviš se dosta i muzikom. Imaš i svoj orkestar "Imperijum of džez", u februaru 1998. pozvan si da sa "Imperijumom of džez" učestvuješ na rok-koncertu upriličenom za 250 godina elibertacije Novog Sada. Činilo se da orkestar više ne postoji...

Branko: To je stvar koja traje godinama, ima razne oblike, razvija se. Opisao bih ga kao jednu staru novosadsku rok grupu, koja je počela na džezerskim tradcijama, pa se menjala u skladu sa raznim situacijama, prilagođavala se. Mi s vremena na vreme odsviramo po neki koncert. Uglavnom su to neke žive svirke. Zbog toga što ja nisam stalno na istom mestu, ne mogu ozbiljno i kontinuirano time da se bavim, zakazujemo koncerte onda kada sam u Jugoslaviji, grupa se skupi odsviramo po neku probu i odmah nastupamo. Olakšava nam to što sviramo uglavnom iste pesme iz godine u godinu, razlika je u tome što te kompozicije uvek sviramo na neki drugi način. Kad sam ja u Beču, članovi grupe i sviraju u nekim drugim bendovima ili grade solo karijere.

Art magazin: Kad smo dogovarali ovaj intervju, rekao si mi nešto veoma zgodno: rekao si kako se nadaš da nikad nećeš biti toliko ozbiljan koliko su ozbiljne stvari kojima se baviš. Šta podrazumevaš pod tim?

Branko: Pa da. Čovek počne nečim da se bavi, onda to dobije neku tako ozbiljnu dimenziju da me prosto uplaši to što sam se upustio u stvari koje odjednom dobiju na veličini. Uzmimo za primer film, to je jedno veliko preduzeće. Sad sam se upustio u jedan film. Napravio sam projekat i podneo ga Ministartstvu kulture Austrije, imao sam tu sreću da je moj projekat prihvaćen, odobrena su mi sredstva da bih mogao neko vreme time da se bavim, dakle dobio sam subvencije zasad za scenario i sad na tome radim. To mi je treći projekat koji mi subvencionira Ministarstvo kulture Austrije. Sam scenario za mene nije neki naročito veliki posao, imam sve u glavi, svaku sekvencu, skoro svaki kadar već sam pregledao u svom mozgu i samo treba da sednem i zapišem šta se to dešava, šta ko kaže. Ali, kad uzmem u obzir šta još treba da se uradi, onda se uplašim te velike odgovornosti i te ozbiljnosti i rada i dela. Jer još ne znam koji to nivo može da dobije, ko će biti producent, ne znam ko će režirati, kakvi glumci će tu igrati i tako dalje. To je nešto što me zbunjuje.

Art magazin: Kakav će to biti film?

Branko: U pitanju je igrani film, mesto radnje Beč, lica su u Beču, dodiruje gastarbajtersku problematiku, međutim, ima jednu finu dimenziju, pa mislim da može da bude zanimljivo kao neka globalna pojava: mešanje ljudi, mešanje tema. Ima tu i seksa i politike, što je normalno, izgrađivao sam se na tradiciji političke komedije Makavejeva, Žilnika i drugih, samo što kod mene više dolazi erotski naboj u žižu. Politika, komedija, seks. Ubacio sam još jedan element: nasilje. U današnjem filmu ima mnogo nasilja, a dodajem i više od toga.

Art magazin: Nasilja je u svemu oko nas, pa ako bi čovek želeo da traži uzore u ličnostima i događajima koji su u opticaju u javnosti, ne bi imao šta da odabere ako bi tragao van nasilničkih tema. S kojim razlogom ti insistiraš na toj temi?

Branko: Mislim da se klin klinom izbija, pa se nadam da će ljudi jednom reći: pa dosta više toga, stvarno je preterano. Tako rade Monti Pajton, Sem Pekinpo, oni su već na toj liniji, nagomilali su gomile mesa, krv do kolena, to je neki trend. U mom filmu ima mnogo tog ramboovsko-švarcenegerskog fazona. U stvari, nasilje je sada veoma teško izbeći jer je prisutno u svemu. Tako nema razloga da i ja to ne napišem.

Art magazin: Da li za taj film ti treba da nađeš i producenta i režisera i ostalo? Ili to ide nekim drugim putevima.

Branko: To mi je sad problem, ne znam kako to dalje ide. Kad napišem scenario onda ću da se interesujem šta dalje treba raditi. Ako bude trebalo naći ću producenta. Imam ja poznanike koji se time bave, znam i neke producentske firme, ali još nisam napravio korak u tom pravcu. Hteo bih sam da pravim film, a za mene je to nepoznanica, ne znam kako se dolazi do tih mogućnosti.

Art magazin: Još i režija?! Misliš li da bi mogao to da isteraš?

Branko: Samo treba doći do producenta koji je u stanju da dođe do novaca i ima dovoljno poverenja u mene da bih ja to mogao da režiram. I ovako sam multumedijalno orijentisan, onda bih sve spakovao u toj filmskoj formi: muziku, pisanje. Ja sam sarađivao na filmovima, jedino kameru ne znam, ali to ni ne bih ja radio, već snimatelj.

Art magazin: Zanat služi tome da se ideja realizuje u bilo kom mediju, evo recimo razgovaramo da bi intervju bio na Internetu. Da li i sa tim medijem imaš nekakva iskustva? To je, takođe, sinkretičan medij, omogućava da se izaziš u svim tim oblasitma koje si dosad pojedinačno koristio?

Branko: Nemam neka posebna iskustva s Internetom. Ali je verovatno da ću se i time baviti. Što više ulazim u to, to više se približva taj čas. Jer kako za nešto saznam, moja mašta počne da radi, neke hemikalije počnu da luče i povezuju se u mozgu i od toga nešto proizilazi. Ta zračenja iz ekrana kod mene izazivaju reakcije. Sad kad bih ozbiljno rešio time da se bavim, onda bismo Luka i ja nešto naparavili da bude interesantno. Tako je počelo i sa filmom, sa Karpom Aćimovićem, imao je gomilu snimljenog materijala, tri dana smo radili u "Neoplanti" u montažnoj sobi i napravili smo film koji je dobio nagrade na međunarodnim festivalima. Tako da kad bismo sad odvojili ovde vreme i koncentrisali se na posao, ja sam siguran da bismo i na kompjuteru napravili nešto što bi bilo akceptabilno. Onda se to pošalje na "Ars elektornika" u Lincu ili na sličnu adresu, kako se to već radi. Tako postaneš umetnik još više medijski. Pojavi se medij, onda se integrišeš s tim medijem i nešto se napravi. Najbolje je kad ima neko ko bi dao neku kintu, da preuzme finanisjki rizik, da bi to moglo da se napravi. Problem je što sve košta i skupo je. Najjeftinije je bilo ono s olovkom i papirom, tako sam i počeo da crtam.

Art magazin: A glas?

Branko: Pa za glas ti treba mikrofon i pojačalo, stručnjak koji namešta. Sad je i za to potrebna mašinerija da bi se čulo kako treba.

Art magazin: Mislila sam na glas u nekoj kamernoj situaciji.

Branko: Književno veče?! Dođeš i čitaš. Tako je sve to počelo.

Art magazin: Ti si krenuo od olovke i glasa, od jeftinih medija, a sad stižeš do filma. Film je ubedljivo najskuplji. Ima li tu nekog plana?

Branko: Ja radim ono što mogu. Da imam mogućnosti ko zna šta bih sve radio.

Art magazin: Neki umetnici kažu kako osećaju da imaju misiju, oni se trude tako dobro da oblikuju svoju poruku da sigurno dopre do ljudi. Drugi umetnici imaju drugačije ambicije. Da li ti imaš poruku i ako je imaš da li hoćeš tako da oblikuješ da dopre do ljudi kao komunikacijska razmena, ili želiš da zapanjiš: napravio sam savršeno delo?.

Branko: Kod mene lično u pitanju je samo da se nešto radi.

Art magazin: Pošto ovako pričaš o tom prelaženju iz medija u medij: ako treba slikati, salikaću, ako treba crtati, crtaću, ako treba pisati, pisaću, ako treba svirati 'ajde sviraću, ako treba film, pa i to ću raditi - da li si o tome razmišljao da nije presudan medij nego ono što hoćeš da kažeš?

Branko: Medij je sve manje presudan. Važan je samo ako se neko ne opredeli samo za taj jedan medij. Recimo, neko hoće da bude pisac, samo time se bavi, opredelio se i ne interesuje ga ništa drugo, ili neko hoće da pravi film, uzeće tekst od tog pisca, preradiće ga u scenario, ili će ga preraditi za simgfonijski orkestar. Znači, neki ljudi se koncentrišu na jednu stvar, a ja se samo privremeno koncentrišem: dok sam pisao roman šest meseci, uglavnom sam pisao roman, možda sam imao dva tri koncerta u međuvremenu, i nacrtao sam dva-tri crteža, ali sam bio pisac šest meseci. Kanal kroz koji ide to što radim meni više nije bitan, za mene više nije presudna ni poruka, naprosto ono što se sada radi teče (curi) samo. I više ne mislim da li je kvalitetno ili nije kvalitetno, siguran sam da je kvalitetno. Već postoji sigurnost u tom smislu da kad nešto radim onda ima i neki kvalitet, da nije bezvezno prosipanje energije. Čak i kad je muzika u pitanju u koju se najmanje razumem, imam dovoljno iskustva da i tu ostvarim neku esenciju. Recimo, pre nekoliko godina radili smo na kompjuteru neku muziku, i ja nisam bio siguran da je to dobro, a kad smo je sad skoro preslušali vidiš da je bilo veoma dobro. Jedino što nije čuo niko ko je stručnjak, pa da nas potapše: au, momci, ovo je super.

Art magazin: Radiš stalno? U kondiciji si?

Branko: Da, stalno nešto radim, makar te sitne stvari. Ja nisam za to da radim neke grandiozne projekte, nego hepening ovde, izložbu tamo u nekom malom prostoru, ili ću čitati pesme u nekoj maloj sobici. Ne zanima me grandomaski pristup, niti glamur. A bolje je. Za film je, naravno, bolje kad se pravi sa više sredstava, ali za neke je bolje da imaju manji budžet.