Branko: I ja više radim sam. Nisam ta vrsta autoritativnog čoveka koji je u stanju da drugima nametne šta će raditi. Ako je to grupa, mi nekako više spontano dođemo do rešenja, ili me pitaju: šta oni sad da rade, kako da sviraju. Ali nisam autoritaran i ne umem nikoga da poguram u pravcu koji bi meni prijao. Nisam taj tip.

Art magazin: Ti želiš da režiraš taj svoj film o kome smo pričali, a režija podrazumeva prilično organizovanu ličnost koja može da upravlja grupom, kako ćeš onda režirati ako znaš da nisi u stanju da komanduješ ljudima?

Branko: Film je ogromno trošenje novca, i najmanja glupost donosi ogromne troškove, tako da mora neko o tome da se brine. To ne bih mogao ja da radim, već bi morao neko da vodi računa o tome da sve funkcioniše. Jedino tako vidim da ekipa čita moje misli i da se prilagođava, da rade to što treba da se radi. Ako hoće da rade na tom filmu, treba da shvate o čemu se radi i da se tako i ponašaju. Ne mogu ja trčati okolo sa nekim megafonom i naređivati. I ako bih to radio, ljudi bi se smejali umesto da slušaju šta govorim, oni bi se valjali od smeha, jer nemam tu dimenziju ličnosti da mogu nekom da komandujem. Znaju to i deca. Učenici u nekom razredu u kome sam zamenjivao, odmah su me provalili da mogu da rade šta hoće, i znali su da nisam u stanju da ih sprečim. Ima ljudi koji drže druge ljude u šaci, ali ja to ne znam i ne mogu, nemam tu vibraciju, odmah me provale i ljudi čak i životinje. Jednom su mi dali da držim nekog konja i odvukao me je kuda je on hteo. Ako bih ja režirao, imao bih nekog da brine o radu s ekipom.

Art magazin: Koji bi umetnici za tebe bili uzor ili oni od kojih si učio?

Branko: Teško da bi neko mogao da mi bude uzor. Prvo ne poznajem film dovoljno niti ljude koji se time bave da bih rekao ko mi je uzor. Ne pratim uopšte filmsku produkciju, gotovo da ni ne idem u bioskop. Tako da ne znam ni ko bi mogao da mi radi. Morao bih sam da radim na osnovu vlastitih impulsa. Morao bih da nađem stručnjake za te razne druge oblaste: producent, kamerman, itd. Morao bih da se raspitam ko je dobar za to, ko je dobar za ono.

Art magazin: Da li bi pozvao Žilnika ili nekog filmskog stvaraoca iz vremena crnog talasa, s kojima si radio?

Branko: Pozvao bih na kafu, da prošetamo i tako. Popričao bih s njim, ali ne bih želeo da pravim žilnikovski film, niti makavejevski. Više me privlači Spilberg, ali teško da bi on pristao...

Art magazin: Koje bi teme ti izdvojio kao tvoje osnovne teme, a da si pokušao u svim navedenim medijima njima da se baviš?

Branko: Pošto sam studirao političke nauke, neka vrsta politike se provlači u svemu tome što radim, na ovaj ili onaj način, negde je to više definisano, negde manje. Ali, ja nisam političar u tom smislu da mi je politika posao, pa se politika kod mene provlači samo u nekakvom kontekstu: svestan sam tog polja. Jer se ja ne bavim politikom kao neko ko samo čita novine. Posedujem određena predznanja i kritički se odnosim prema društvu i stvarnosti u globalu: kao što su razvoj kapitalizma, imperijalizma i slično.

Art magazin: Ti si, u suštini dosta miran čovek, a strastvenost koja gori u tebi i koja se ispoljava kroz tvoje pisanje, crtanje, muziku, ona se u tvom ponašanju direktno ne primećuje u svakodnevnom životu. Kako idu ti impulsi iznutra, šta se tu događa, zašto toliko pravaca, toliko medija?

Branko: Verovatno su različiti uzroci. Počeo bih odatle da se ja umetnošću profesionalno bavim. Još kao dete sam se zanosio time da se bavim tako nekako, nekom kreacijom. Razvijao sam se tako. Nisam se razvijao u smislu da radim u nekoj kancelariji, da obrađujem neke dokumente, ili da radim u nekoj uslužnoj delatnosti. Ja ne znam da opravim ništa, mene niko nikad nije pozivao da radim neki takav posao i kada sam pokušavao, oterali bi me posle dva dana, jer nisam bio sposoban za takve poslove. Ali, razvijao sam se tako da mogu u momentu da se prilagodim: treba da se crta - mogu da crtam, ako treba da se piše - mogu da pišem, treba da se svira - 'ajde i sviraću. Iza toga postoji jedan dugogodišnji usmereni interes, a kad je muzika u pitanju iza toga stoji i vežba na instrumentu. Što se tiče pisanja, godinama sam, svakodnevno, sedeo i vežbao da pišem tekstove na pisaćoj mašini, prošlo je sedam-osam godina rada pre nego što sam objavio prvi tekst. Iza toga stoji jedan rad, jedan napor, jedna utrošena energija i svesno usmerenje. Kao skakač u dalj, on vežba da skoči što dalje. Tako sam ja vežbao da pišem. Jednog dana kad sam počeo da objavljujem, to je imalo smisla. Ne verujem da neko može odjednom nešto da napiše i da to bude tekst i po formi i sadržajno i grtamatički. Drugi aspekt je da moram od toga da živim. I kad mi kažu: "Napiši jedan roman!", ja mogu da ga našem, ali sve što radim mora da ima i neki finansijski rezultat, da bih mogao da preživim. Ako kažu: "Dobićeš za to honorar", odem kući sednem i napišem roman, odnesem izdavaču, oni to pregledaju, ako im odgovara potpišemo ugovor, dobijem pare i tako... Trebalo je da se napiše roman, ja sam to uradio. Seo za pisaću mašinu i šest meseci svaki dan sedeo i pisao roman "Potonuli brodovi od hartije" (objavljen u Sarajevu pre izbijanja rata). Nedavno sam dobio subvenciju da napišem roman i napisao sam trista strana. Onda sam dobio neku paru da prevedem jednog austrijskog pisca na srpski, seo sam pa sam ga preveo. Mnoge stvari tako nastaju, a neke stvari nastaju spontano. Ali, sve je manje sponatanosti u tome. Mada, ima, nedavno sam počeo da pišem nešto autobiografski, to je spontano, to niko nije poručio. Onda s vremena na vreme nakupilo se nekih pričica, pisao sam ih za časopise, neke su nastale u nekakvom spontanitetu, sad vidim ima tu desetak priča, sešću i napraviću još pet, pa će biti zbirka priča. Tako se stvari odvijaju kad je pisanje u pitanju, a može i na drugi način, skupi se, recimo, austrijska "Trans Vin" grupa koja organizuje umetničke akcije. Otrkiju nekaku napuštenu pijaca koja zvrji prazna, onda oni predlože umetnicima da izvode na tom prostoru svoje projekte. Umetnik izabere mesto, smisli i predloži projekat i tako... Učestvovao sam u nekim akcijama te vrste, više kod mlađih umetnika da podržim njihove inicijative.

Art magazin: Kakav je tvoj položaj u Beču?

Branko: U Beču imam status slobodnog umetnika i živim tako već 23 godine, od 1974. Nisam član ni jednog udruženja, napustio sam ih, nisam plaćao članarinu. Sam se probijam. Nije to ništa specijalno, imam dosta dobar imidž od ranije, a i ljudi kad vide moje radove hoće da ih kupe. Nemam običaj da nosim neki portfolio, niti biografiju, nosim samo mapu sa radovima, pokažem je i ljudi koji me nikad nisu videli niti čuli za mene - kupuju zato što im se dopada. Ili mi zakažu izložbu. Iz takvih susreta sam imao nekoliko izložbi u značajnijim gradskim galerijama u Beču, i oni imaju neku vrstu društvenog kapitala, recimo u vidu galerija koje podpadaju pod udruženje ili pod grad. Sa privatnim galeristima ja nemam nikakve kontakte, jedino što nekad odem na neku izložbu, popijem čašu vina, ako ima nešto da se nabode na čačkalice... i to je sve. Snalazimo se. I Anđelija (Andrina žena) je počela da izlaže. Ponekad i radimo, ako kad uleti neki posao. Bude to i fizički rad. Recimo, prošle godine sam radio na projektu japanskog vajara Kavamate. Deset dana sam kucao eksere za jednu ogromnu skulpturu, Kavamata je pravio neki ogroman objekat u centru grada. Došao sam do tog posla tako što sam upoznao jednog slikara, Leonarda, on je iz Kolumbije, ili Bolivije, Čilea, tako nešto, pa mi je rekao da radi nešto u Vinernojštatu. I ja mu kažem da me zove ako sazna još za neki posao. Zvao me je odmah sutra ujutru u pet sati. U 6 sam već bio u prvom vozu za Vinernojštat. Tamo sam zakucavao eksere od po deset santimetara i tako deset dana. Kavamata ni ne zna ko je njemu tamo radio. Mi smo se sprijateljili i pričali smo, a ja mu nisam ni rekao da sam ja isto umetnik i da radim skulpture od drveta. Posle, jedan moj drug, slikar, doveo mi kupca, pa kaže: dobro da Kavamata ovo nije video, jer kad bi se od tvojih crteža napravio projekat, to bi bilo nešto.

Art magazin: Ne znam kako ćeš me razumeti. Mi sad ne pričamo prvi put, često se srećemo, i razgovarali smo, a ja ne mogu da definišem neku tvoju ambaciju. Ti kao umetnik nisi agresivan u onom smislu da hvališ svoj rad, da napadaš, da pričaš šta sve radiš, šta sve planiraš, ko se već zainteresovao za tvoja dela, gde si prodavao, ti ne tražiš neke posebne uslove, kao da te ne zanima kako će tvoje delo biti upakovano, a znamo da se danas traži pakovanje, a ne sadržina. Zašto tolika skromnost?

Branko: Moja ambicija je u nekim drugim sferama. Ja sam ipak jedan stariji čovek i živim na starijim tradicijama. Odrastao sam drugačije i verovatno na tom polju treba tražiti moje ambicije. Ono što je nama bio problem kad smo bili mladi, bio je problem verifikacije, da li je to što radim dovoljno dobro, ili nije. Kod ovih mladih, vidim, problem je probiti se, ugurati se, bez obzira da li je to baš originalno ili nije. A ja sam kao dete, izgleda, bio iskopmleksiran. Osim toga bili smo drugačije vaspitavani. Nas su učili da moramo nešto strašno veliko da napravimo da bismo se dokazali i da bi onda neko rekao: "E vidiš, to je dobro, lepo je". Ukupna energija agresije u meni ide na to da napravim nešto zapanjujuće kvalitetno. Moj napor ide u tom pravcu da budem jedan od najboljih slikara i jedan od najboljih pisaca. Ali, kroz kvalitet, kroz sadržaje. Sa druge strane, svestan sam hendikepa - nemam preduslove da budem baš tako strašno dobar umetnik, slikar, muzičar. Muzički nisam školovan. Nemam muzičko obrazovanje, nemam ni trening za slikarstvo, nisam završio akademiju i ne poznajem sve tehnike koje se dobijaju u školi. Konceptualna umetnost mi je najbliža, jer se zadržavaš na samoj ideji i na osnovu ideje pokušavaš da rešiš problem. Tako da gledam da nađem neku sredinu i da na osnovu iskustva ocenim šta je tu dobro, da bude dovoljno dobro, a da izbegnem suviše velike ambicije, da to držim pod nekom kontrolom. U tome se ogleda moja ambicija. Ta agresija ili naboj ako je usmeren, onda je u tom pravcu. Osim toga postoji još gomila raznih stvari. Recimo, naučio sam da izbegnem situaciju u kojoj bih bio nečija alatka, nečija produžena ruka, ne želim da me neko eksploatiše, gledam da idem svojim putem i pri tom se trudim da izbegnem opasnost da postanem nečija mašinerija. Ne želim da proizvodim slike zato da neko od toga ima koristi a nije učinio ništo posebno da meni omogući rad. Galeristi, recimo uzimaju svojih 30 ili 40 ili 50 posto, a da pri tom ne rizikuju, gledaju da imaju samo poznate autore. To je samo jedan od primera. A drugo, idu mi na živce ljudi koji se identifikuju s nekim stvaraocem, on čini, a oni ne čine ništa i onda se poistovećuju s njim: "A, onaj, znam ja njega, on je naš!" A pri tom ništa ne rade da tom našem pomognu da stvara u boljim uslovima. Recimo, ja se tamo mučim i zlopatim, i ne samo ja, ima sijaset ljudi iz naših krajeva koji se izlažu u prvim borenim redovima umetnosti, a onaj sedi lepo kod kuće, u svojoj fotelji i hvališe se kako smo mi talentovana nacija: eno onaj je u Njujorku, ovaj je poznati slikar, pa smo svi mi sad jako dobri zbog toga...

Art magazin: Ti poznaješ mentalitet Novog Sada, mi jako volimo naše ljude, i ako su u svetu nešto postigli onda se identifikujemo s njima. Šta bi mogao da kažeš nacionalnim osećanjima, o nekakvoj nacionalnoj identifikaciji iz ugla umetnika?

Branko: Pre bih rekao da je u pitanju identifikacija sa ljudima iz ovog podenblja, ako je neki, bilo koji Novosađanin negde uspeo, onda kažu: "A, imamo jednog u Melburnu, imamo jednog u Kuala Lumpuru, taj se probio, jako je dobar, prodao je 50 slika, takvi smo eto mi, svi smo mi jako dobri. Da sam ja otišao u Kuala Lumpur i ja bih bio isti takav, isto tako dobar". Onaj se tamo iscedio radeći, osim toga morao je da napusti svoj grad, jer dok je bio u Novom Sadu, ovaj što je sad sav ponosan podmetao mu je nogu da ne uspe ni slučajno. Ima tih pojava mnogo. Ja sad skupljam skupljam takve podatke u moju memoriju i pokušavam da nađem neka rešenja za njih. Ne skupljam ih zato što sam zlopamtilo. Ne želim ja nikom da se osvetim, ni ne znam ko me je sve onemogućavao, jer to je uvek tako bilo mutno, niko to ne radi javno. Ali, ako se desi da postignem uspeh, trudiću se da iskoristim iskustvo da ne budem izmanipulisan.

Art magazin: Ipak često dolaziš u Novi Sad, jednom, dva puta godišnje...

Branko: I više puta.

Art magazin: Da li nešto u Novom Sadu izlažeš, pokazuješ? Znaš da te klinci obožavaju, i što dalje više imaš poštovalaca...

Branko: Ništa ne radim osim nekih sitnih stvarčica. Pozvan sam recimo da učestvujem na koncertu za 250 godina Novog Sada, došao sam da sviram sa mojim orkestrom "Imperijum od džez". Bude tu i nešto intervjua za radio, novine. Između ostalog, tražim izdavača za pozorišne komade koje sam preveo od Jure Zojtera, ili tražim teatar koji će to da izvodi, ili tražim izdavača za moj novi roman i tako radim, niz stvari. U Subotici treba da bude velika izložba mojih radova u "Likovnom susretu" i sad eto to radim. Učestvovao sam u hepeningu sa Dadom Badom. Uglavnom je to paket stvari kojih pokušavam da ih se ratosiljam da bih konačno počeo da radim na filmskom scenariu, pa da nađem ljude koji će to da realizuju da dobijem malo veću paru da mogu malo komotnije da živim i da se opustim.

Art magazin: Natežeš od projekta do projekta?

Branko: To izgleda kao da natežem. Kad dobijem neku paricu pokušavam s tim da uradim još nešto pored onog što je plaćeno, jer nemam drugačijih mogućnosti. Ko se bavi privredom može to razume, jer je i ovo neka vrsta privređivanja. Pokušavam da budem dobar domaćin: da ostvarim moje projekte i od toga da preživim.