To mesto stekao je svojim beskompromisnim i nekonvencionalnim radovima koji se pamte; objektima, asamblažima i kolažima od "neumetničkih" materijala kao što su prehrambeni proizvodi, beton, katran, neonske cevi, vatra..., likovnim citatima iz istorije moderne umetnosti (Pikaso, Dali) koje je stavljao u neobične kontekste, začinjenim pornografijom i zlatnim kič-ramovima, neretko praćenim lascivnim naslovima. Svoje prve samostalne izložbe održao je u nekonvencionalnim prostorima "Žute kuće" i javnog toaleta u Novom Sadu, a i kada je nastupao u etabliranim galerijama i manifestacijama, sadržajem svojih dela rušio je sve tabue, oslobađajući publiku i kritiku ograničavajućih klišea shvatanja umetnosti.

Palurović se danas pojavljuje u sasvim novom svetlu, digitalnim grafikama velikog formata, otisnutim na panoe, platno, ali i jastuke, zavese i transportne kutije. Ovom novom polju izražavanja okrenuo se 2001. godine ispoljavajući visok stepen tehničkih znanja i veština, koristeći širok dijapazon mogućnosti likovnog iskaza, variranja formi i efekata koje računarska tehnologija pruža.

U svojim digitalnim slikama Palurović stvara virtuelni svet raznovrsnih struktura i iluzija prostora, dovodeći nas, kao i svojim ranijim radovima od kombinovanih materijala, do nedoumice i sumnje u vlastita čula. Pred Palurovićevim digitalnim zidnim slikama i prostornim grafikama apliciranim na naduvane objekte ili zavese, gledalac se oseća zbunjen i u dilemi da li da veruje čulima ili raciju. Sve te raznovrsne i raznobojne strukture, grafički dinamične, u tektonskom pomeranju ili racionalnom, gotovo mašinskom poretku, podsećaju načas na reprodukcije apstraktnog slikarstva, ili makrofotografije prirodnih struktura, ponekad na snimke predmeta u prostoru, a zapravo su čista konstrukcija autora, odraz produkovane stvarnosti. I ovi radovi na određen način deluju na principu iznenađenja i šoka; baš kao što su na nekadašnjim Palurovićevim asamblažima i kolažima gledaoca zbunjivale aplicirane viršle i salame, a na objektima izbijajući plamenovi, tako ga u ambijentu neobičnih struktura, iluzionističkih prostora i kvazi-predmeta, zbunjuje količina veštačkog, i nagoni da osmotri realni svet oko sebe. Radovi navode gledaoca da se, prethodno zaveden slatkom iluzijom, otrezni i odbaci sve stereotipe o umetnosti, pa i životu, jer svaka umetnost se, na kraju krajeva, odnosi na sam život, ma koliko bila apstraktna ili virtuelna.

Andrej Tišma