Miroslav Mandić: Zaista, često mi je veoma teško. Uostalom, to je sasvim na mestu da nam bude teško, jer je na ovoj Zemlji mnogim ljudima veoma teško i mnogim bićima i mnogim elementima koji su vitalno ugroženi. Mislim da je eros življenja u tome da nosimo jednu vrstu patnje i težine, tako smo dostojni svih onih koji pate. Ti napori kojima bivamo izloženi, oni nas, kako bih rekao, proseju. Tamo gore ostaje ta nevolja, muka, grubosti, a ti postaješ sve finiji. To je jedna stvar. Druga stvar, u tom dugom hodanju od pet-šest sati dnevno, primetiš vlastiti ritam. U hodanju se tvoj ritam ujednačava i svakog trenutka se usklađuje sa postojećim ritmovima, ritmovima zgrada, puteva, kretanja neba, plavetnila, kretanja svetlosti. Postoji jedan fenomen koji ljudi teško mogu da vide jer ne žive celovito, a ja tako živim pa vidim: predivan ritam rađanja svetlosti i umiranja svetlosti, svakog dana. Zapravo svaki dan je svetlosni most i ja to vidim. Usklađivanjem sa svim tim ritmovima uđeš u jednu simfoniju, u muziku, u jedan zanos i nestaneš, nema te... Tada se događaju lepote sveta. Istina se rodi, i sve ono što prevladava čoveka koji to ne može da doživi, jer je ograničen svojim egom i načinom života. Kada se to dogodi, onda doživiš ta osećanja radosti, sklada, savršenstva i nečega što mi je veoma blisko: nežnosti. Bez obzira na sve grubosti, ovaj svet počiva na nežnosti, na pažljivosti. Da nije tako, sve stvari bi bile u užasnom sukobu jer su različite. Međutim, ivice postoje sa oblinama, vertikale s horizontalama i tako dalje. Ta prožimanja različitosti moguća su zato što postoji, kako je rečeno, simpatija svih stvari, to jest postoji pažljivost i nežnost. I ovde se može primetiti jedna nemoćna ili spontana žudnja svega što postoji da se da svemu što postoji.

Art magazin: I to sve doživiš hodajući?

Miroslav Mandić: Pa da. I još mnogo više toga.

Art magazin: Neobični su plodovi tvoje Ruže, i traže da se priča o njima. Ali, čini mi se da si ti, bar kad se čitaju tvoji prvi zapisi, u početku bio bliži onome što je prosečan čovek: pun sumnje u sve na svetu i u svemiru. Kao da je tvoj odnos prema ukupnom postojanju, prema kosmosu, prema Bogu evoluirao, ili ja to tako doživljavam, ili je u meni evoluiralo pa sad mogu da čujem ta značenja u tvojim rečima. Može li se hodajući napredovati u ovom smislu?

Miroslav Mandić: Meni je blisko ono što se zove "sveto neznanje", ja verujem u našu božanskost i nevinost i u tvrdnju da nije potrebno da nas nešto posebno vodi, kao što su institucije, nacije, organizacije, države, porodica, učenja. Možemo to sami, imamo mi to već u sebi, samo treba da budemo nevini i čisti, treba da budemo čedni, kao što su u ovom veku bili čedni neki veliki umetnici koje obožavam, kao Robert Valzer, Erik Sati, Fransoa Pesoa, Slobodan Tišma. To su čedni ljudi, oni svojom čednošću osete ono što drugi ne mogu. U tom smislu volim poetiku ogromnog spektra u kome je i ono najsakralnije i ono najbožanstvenije uvek lepo kad je u vezi sa najobičnijim, sa onim što je tu najprisutnije. Zato u mojim knjigama ima i nevolje. Recimo, danas sam imao veliku nevolju, neki bol u glavi - ne znam šta je. Dakle, volim da u stvaranju ostavim dozu banalnosti, jer je to deo iskrenosti. Ta ništavnost stalno je prisutna. A s druge strane su oni zanosi. U mom stvaralaštvu su zanosi predstavljeni najjednostavnijim konstatacijama: da je sunce i da je nebo, da je zelenilo. Nema pesničarenja i književničarenja. A onda ponekad, nadam se ne suviše mnogo, govorim kao malopre kada sam govorio o tome da iza pojavnog postoje blagodati, izvesne, i prisutne i tople, epifanijske, i da je svaka sumnja u njihovo postojanje smešna, svaki skepticizam je nakazan. Ali, ne želeći da od toga pravim učenje ili dogmu, nego želeći da stvari ostanu žive, sve to stavljam pored banalnosti i pored sumnji, jer mislim da je onda stvar živa, onda se događa.

Art magazin: Ružu lutanja si počeo kao celovit projekat, planirao si deset godina da hodaš, namera ti je bila da obilaziš Evropu, da ideš od države do države i da beležiš šta doživljavaš u različitim medijima. Međutim, deset godina je dugo za samo jedan projekat, pa si izvodio i neke podprojekte. Da li bi naveo neke od njih?

Miroslav Mandić: Da, to su latice, recimo: svečane nedeljne šetnje prve godine. Jedna takva je bila u Budimpešti posvećena mađarskom fudbalskom olimpijskom timu. Jedna je u Varšavi bila posvećena hlebu i nebu: pet sati sam hodao Varšavom i držao predavanje o hlebu nebeskom. Onda je recimo bila "Nežna šala" u Pragu. Napravio sam takođe devetodnevno hodanje s nazivom "Pregaziti potok nežnosti": bilo je to hodanje između dve države. Slučajno sam bio na dan izbora u tadašnjoj Čehoslovačkoj i izbori su pokazali da će se država podeliti, to je uplašilo ljude. Ja sam imao to malo iskustva da sam administrativno vezan za jednu državu kojoj se to već desilo, i kako se činilo da i tu može doći do problema i do krvoprolića, mislio sam da ja onako blago, kao neko zrnce, tu mogu da pridonesem: hodao sam iz Češke u Slovačku, iz Slovačke u Češku i tako devet dana po toj njihovoj granici i "ištepao" sam je koracima. Bilo je i drugih performansa, recimo pravio sam spomenik anonimnim snagama ljubavi. To je krenulo iz jednog doživljaja, iz jednog saznanja: hodajući posmatrao sam države, i u punom smislu reči osetio koliko su monstruozne, one su institucije nasilja koje, da bi opstale takve kakve su, veličaju nasilju. Recimo, svaka država na nekom veoma istaknutom mestu ima spomenik neznanim junacima. Ko su neznani junaci? To su ljudi koji su mali, neznani, nepoznati dali-poklonili svoje živote za tu državu. Zašto? Branili su tu državu od neprijatelja. Ko su neprijatelji? Oni koji su, kad odeš u onu drugu, "neprijateljsku" državu, neznani junaci koji su branili svoju državu od neprijatelja i dali svoje živote? A ko su njeni neprijatelji? Oni koji su ovde, u ovoj državi neznani junaci… To je ludilo, to je muška glupost. Posmatrajući sve to, shvatio sam da neznanost i anonimnost u svojoj punoći žive jedino u ljubavi. Recimo kad mačka rodi sedmoro mačića, to ne može bez ljubavi. Kada proleće sve tera na bujanje, to ne može bez ljubavi. Ljubav svuda postoji, svuda je rasprostranjena ta energija rasta, stvaranja, života i davanja. I tu ljubav čine ogromne anonimne snage. Ja sam onda podigao četiri spomenika anonimnim snagama ljubavi. Prvi je bio u Rumuniji, u Rašinariju, rodnom selu Emila Siorana. Drugi spomenik anonimnim snagama ljubavi sam hodao od katoličke badnje večeri do pravoslavne badnje večeri u Budimpešti, pa je to bilo 14 noći, a to je onda bio sonet. Dakle, nije se desio raskol između istočne i zapadne crkve, već se desio sonet, pesma se desila. To hodanje je bilo posvećeno Beli Hamvašu. Treći spomenik je bio između Subotice i Cetinja, zvao se "Danilo Kiš-proleće". Četvrti spomenik anonimnim snagama sam hodao sa prijateljima na devet mesta u Poljskoj, čime smo formirali srce divnog poljskog pesnika Edvarda Stahure. Zatim, bio je jedan mali performančić, sa prijateljima sam napravio jednu malu laticu: hodali smo 222 koraka od groba Vide Crnjanski do groba Miloša Crnjanskog. Na Vidin grob smo stavili pola jabuke i 222 koraka dalje, koliko je deli od njenog muža Miloša stavili smo drugu polovinu jabuke; život su živeli zajedno, a u smrti su ih razdvojili. Onda, na primer, ovde u Novom Sadu sam u Dunavskom parku hodao 101 dan. To je urađeno kao nastavak: godinu dana ranije sam hodao sto dana kroz Vojvodinu u projektu "Sva sela Vojvodine"; obišao sam sva vojvođanska sela i tih sto dana bilo je zapravo poklonjenje svim ljudima koji su živeli u ovom veku, a posvetio sam ga Ernstu Jingeru nemačkom piscu, koji je tada punio sto godina (sad ima 103). Jingerova je ideja da život počinje posle devedesete, što se meni veoma dopalo od nekog ko je savremenik i saputnik celog ovog veka. Hodao sam kroz Vojvodinu u nadi da ću te 1995. nastaviti hodanje od Atine do Nemačke, do mesta u kome živi Ernst Jinger i posetiti ga baš na rođendan. Međutim, nisam nabavio pare i od tada, 'ajde da kažem, gladujem. No, bilo mi je žao što to nisam odhodao. Zato sam krenuo za Jingerov sto i prvi rođendan, rekao sam: ma, ja ću to ipak da uradim! I onako, bez ičega, uradio sam to u Dunavskom parku. Hodao sam 101 dan. Opet je to bilo poklonjenje svim ljudima u ovom veku. Novosađani znaju koliki je Dunavski park; kad bi zamislili pedesetak metara širi park i petsto metara u visinu, u takav jedan bazen može da stane sva krv ljudi koji su živeli u ovom veku. Tako da je tu, u Dunavskom parku, tih 101 dan kucalo srce XX veka. Eto to su bile neke latice u okviru Ruže lutanja.