Miroslav Mandić: Da, da, da. Poslušnik. Prvo, na oko 20 kilometara ostavljam korake, a oni formiraju plavu ružu. Pored toga napravim nekoliko fotografija. Napravim i jedan crtež trave, kao deo velikog crteža pod nazivom "Trave Evrope". Onda, svaki dan zabeležim jedan tekst na početku i jedan zapis na kraju hodanja. Tako se uobličava ta knjiga koja je, zapravo, roman. Malo ko vidi da je to roman.

Art magazin: Kako je to roman?

Miroslav Mandić: Romantičari su imali ideju o plavom cvetu. Novalis je pisao bajku koju nije uspeo da završi. Njegova je ideja da je bajka istina sveta u kojoj se traži taj plavi cvet. U vreme romantičara bilo je dovoljno da pisac to napiše, Ja mislim da pisac danas to mora da odhoda. Mora to da uradi. I mislim da dolazi jedno mnogo uzbudljivije vreme za stvaraoce, kada će morati da rade znatno ozbiljnije. U tom smislu je Ruža lutanja roman, bajka koja se živi, ona je roman u kome su junaci nešto drugačiji, to nisu ljudske priče o ratovima, sukobima, društvenim slojevima, nekakvim Bunderbrokovima Tomasa Mana i tako dalje, ne, nego su junaci godišnja doba, oblaci i drugi elementi, apsolutno ravnopravni čoveku. S druge strane ta knjiga je dnevnik posebne vrste. Naime, smatram da ono što mi imamo da kažemo to je samo ono što je naše, sopstveno - naš dnevnik. O drugim stvarima mi nemamo pravo da svedočimo, niti da prosuđujemo ili osuđujemo. Strašna je ta olakost pisaca koji čas posla ubijaju svoje junake, to je jedna vrsta zla i nasilja koje nam se događa. Tako, ako hoćeš nešto da govoriš - govori o sebi, o svojim stidovima, o svojim kompleksima, o svojoj gordosti, svojim glupostima i tako dalje. U tom smislu Ruža lutanja je dnevnik. S treće strane ona je poezija, s obzirom na nežnost o kojoj sam govorio. S četvrte strane to je mistički tekst. Knjiga koja raste iz godine u godinu. Nažalost, ona nije distribuirana, nema je. Teška je za čitanje, jer su ljudi navikli na razonodu. Svakako postoje neki ljudi kojima moje knjige neverovatno mnogo znače. Ponekad se i sam začudim kad pogledam u ono što je napisano. Recimo, danas sam zapisao: "Život reči se sastoji u tome što su one dostupne svakom", misleći na to da sve ove reči koje sam upravo izgovorio, stalno, stalno ljudi izgovaraju. U ovom trenutku ljudi kažu reč "ljudi", "u ovom", "trenutku". Svako koristi te reči, stalno. Ali, ono što je lepota reči, to je njihova istinitost i životnost koju samo retki izgovaraju. Ja smatram da reči jesu živa bića, da one formiraju lepotu, da u njihovoj energiji jeste život, i u tom smislu danas sam osećao: "Život je uverenje". Realitet se podrazumeva. A, ono što život čini to je uverenje, u smislu da život jeste ono što ja verujem. Recimo: ja verujem da je Zemlja ruža, ili ja verujem da je život nežnost, bez obzira na bilo šta. To je ono što ja verujem i ono što ja stvaram. Čime? Između ostalog rečima. Kad pogledam te knjige, zapahne me njihova lepota, jer su svi ti zapisi istiniti, rečeni u jednom trenutku postojanja koje je nestalo. Nestale su kiše jesenje prošlogodišnje zauvek, a negde sam ih ja zabeležio. Nestao je današnji dan, a ja sam ga zabeležio. Postoje ljudi koji to osećaju, i zbog njih sam spokojan što sam te knjige napisao.

Art magazin: Kada si kretao u ovaj projekat, mnoge stvari si možda mogao da isplaniraš, da naslutiš, da prizoveš ili organizuješ, ali desile su ti se stvari koje nisi ni slutio. Neobični događaji i susreti. Da li bi mogao da kažeš nešto o ljudima sa kojima si se sretao, sa onima koji su te iznenadili prijatno ili neprijatno?

Miroslav Mandić: Pre svega nisam planirao da će biti rata, i nisam planirao da ću morati da se povinujem administraciji kojoj moram da se povinujem u tom smislu da je zbog tih adminitracija za mene Evropa zamenjena boravkom ovde, u Novom Sadu. Evropa, administrativno, ne postoji za mene jer ne mogu da idem nikud, zatvoren sam. Ali, ova snaga i lepota ruže već je tolika da moje hodočašće ne može da dozvoli da tu lepotu ruže ugrožava bilo čija administracija. I onda ja, ovde, lagodno hodam po Evropi koja se sve više nalazi u mojoj otečenoj ahilovoj desnoj tetivi. To je Evropa - moja bolna ahilova tetiva. Hvala Bogu da nisam imao neprijatnog susreta sve to vreme. I to je ta lepa priča o nežnosti o kojoj sam govorio. Recimo: hodao sam kroz Englesku, Nemačku, Grčku, Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku, Češku, Slovačku, Austriju i druge zemlje, hodao pored puteva, sam i nezaštićen, nisam poznavao te zemlje, a prethodno bi mi punili uši: "Nemoj da ideš u tu zemlju (neću da kažem u koju, nikad ne navodim negativne podatke), tamo ćeš nastradati, tamo pljačkaju i ubijaju". Ulazeći u zemlju za koju mi je tako nešto rečeno, ja bih se pomalo plašio. Ipak otišao sam, kad ono - tamo sve pitomo. Zato mislim da ljudi iz svojih malih strahova prenose te negativne stvari jedni na druge. A kaže se: tamo gde je dvoje-troje ljudi, tamo je Hrist, Bog. Isto to važi i obrnuto: gde je dvoje-troje ljudi - tu je već pakao. Ako su sitni, odmah smišljaju kako je tamo negde u drugoj zemlji nešto strašno, a tamo uopšte ništa nije strašno na onaj način kako oni misle. Tako da nisam imao negativnih iskustava u neposrednim kontaktima s ljudima, ali je pozitivnih bilo. Otkrivao sam neke divne ljude za koje nisam pre toga znao ni da postoje, kao Fransoa Pesoa, Bela Hamvaš, veliki stvaraoci o kojima se malo zna, koji su živeli u teškoj društvenoj izolaciji a napravili veliko delo. Među njima je i Konstantin Nojka. Za njega sam saznao tek kada sam stigao u Rašinari, rodno mesto Emila Siorana, pa mi ljudi rekli da 20 kilomtara dalje, u Paltinišu živi drugi filozof po imenu Konstantin Nojke. Za njega je Sioran rekao da je bio mnogo talentovaniji i bolji i od njega, Siorana, i od Mirčea Eliadea, ali za razliku od njih dvojice koji su stekli svetsku slavu, Nojke je ostao u Rumuniji i više godina čak proveo po Čaušeskuovim zatvorima, da bi život završio kao pravi filozof, u gori, sam, u tom svom Palkinišu. Dakle, takve sam ljude otkrio, velike. Pa sve do nekih divnih čobana koji te pitaju koliko je sati. Recimo kad sam ovde (u Novom Sadu), jako volim da hodam futoškim kejom koji je predivan. Pre nekog vremena sam tuda hodao sa Nenadom Jovanovićem, sjajnim pesnikom i rediteljem iz Beograda. Naišli smo na stado ovaca i koza, bilo je i malih jarića. Nenad je hteo da slika jariće, uzeo je fotoaparat, a iz tiha nam je prišao čovek koji ih je čuvao. Čovek je rekao: "Da, možete da slikate", bio je veoma ljubazan. Bio je vlasnik tog stada, počeli smo s njim da pričamo. Kada smo se razišli, Nenad i ja smo istovremeno rekli "Jao, kako je to divan čovek!" Još divniji od jarića! Čovek! Predivan jedan čovek koji u Futogu živi, ima 30 godina, nešto radi, ali je zapatio ovo stado, za pet godina će ga uvećati i tako dalje, i tako dalje, vrlo obična priča, ali u ponašanju i u liku ima nešto toliko plemenito da te naprosto ozari.