Art magazin: Kako Miroslav Mandić želi da bude predstavljen?

Miroslav Mandić: Malopre, dok sam dolazio zaokruživao se današnji dan, a završio se osećajem, ja sam dečak što pogledom posmatra leptire. To sam osetio pre dvadesetak minuta, a to je osećaj u zbiru svih današnjih osećaja, u zbiru onoga što osećam svaki dan, što sam osećao većim delom svoga života. Da, mislim da to može biti jedna od definicija za mene.

Art magazin: Krajem aprila si obišao Zemlju u tvojoj Ruži lutanja. Napravio si taj korak. Kako si se osećao kada je taj 40-hiljaditi kilometar ostao iza tvojih stopala?

Miroslav Mandić: Tačnije 40076, 594 metra, što je obim Zemlje na polutaru. Pošto ja svaki dan beležim kilometre i korake koje pređem, u stvari to radi jedan pedometar umesto mene, bio sam u situaciji da s velikom tačnošću napravim baš taj korak kojim energetski zatvaram krug oko sveta. To se desilo na Titelskom bregu. Bio sam sam. Nisam želeo da budem ni sa kim, jer za ovih šest godina i pet meseci svi su ljudi odustali i nekako najistinitije je bilo da budem sam. Popeo sam se na taj breg i znao sam da ću se za jedan kilometar, za petsto metara, za sto metara, za dvadeset metara približiti tom koraku. Titelski breg je inače čudesan, to je jedan od svetski značajnih energetskih toponima na Zemlji jer se tu ulivaju tri reke, pa se tu neko brdo ustanovilo kao prirodni artefakt prelepe jednostavnosti i lepote. I sad, ja sam bio gore na tom bregu, a dole se puštala ravnica. Uvek je veoma lepo videti odgore stvari. I tada sam u daljini ugledao čoveka na dvokolicama koje je vukao magarac. Bilo je to toliko lepo, zagledao sam se. Kad sam pogledao u pedometar, video sam da sam za dvadeset koraka već premašio cilj.

Art magazin: Lepota te je sprečila da budeš precizan...

Miroslav Mandić: Jeste. U tom trenutku sam rekao: "Jao, ja sam pogrešio!" Ali, tada me je obuzela neka sreća. Pa, to jeste tako. Zašto toliko voditi računa o metrima i broju koraka kad je ta ravnica toliko lepa i taj magarac koji vuče gazdu.

Art magazin: Koju si metaforu zapisao tog trenutka? U ravni činjenica je ta preciznost brojanja: "Napravio sam toliko i toliko koraka", ali, kada si sebi rekao: "Sada sam obišao Zemlju", sigurno se pojavila nekakva metafora zbog koje i hodaš Ružu lutanja.

Miroslav Mandić: Moja metafora više nije metafora. Metafora znači prenošenje, prevoz, a ja sam se bukvalno preneo, prevezao preko Zemlje. I zaista Zemlja od sada nije ništa drugo nego plava ruža. Sada osećam da je ona zapravo vrlo mala. Sada je slika Zemlje koju ja imam sasvim drugačija: to što mi ovog časa sedimo na jednom trgu Novog Sada, to je samo jedno od naselja koje postoje na toj ruži. I imam utisak da sam, ustvari, jednim korakom obišao Zemlju, tj. da se između jednog mog ljudskog koraka, i drugog božanskog u čizmama od sedam milja, nalazi Zemlja koja je, zapravo, ruža. Veoma volim cveće, a slika ruže za mene je stvar harmonije u smislu: "Ja sam mir!" Tu ne mislim na mir politički, društveni, ljudski, već ontološki, onako kako ga Kant tumači kao večni mir, kada kaže da je rat niži nivo stvari, i da je ideja "Rat je Otac svih stvari" po svojoj ontologiji niže vrste od ideje "Mir je Majka svih bića". Eto, tako je ruža za mene harmonija, savršena lepota, nepropadljiva, kao što je Bog lepota. I to je za mene slika prave ruže, jednog savršenog cveta. Tih 40 i nešto hiljada kilometara, dakle, izmenili su stvari: desilo se da je jedan čovek krenuo da hoda i svojim je koracima pretvorio Zemlju u ružu.

Art magazin: Pošto će ovaj tekst ići diljem sveta koji si ti nedavno opkoračao, reci nam koji su bili tvoji početni motivi da kreneš u hodanje za književnost, literaturu, za reči?

Miroslav Mandić: Sada se toga tačno ne sećam. Tu sam odluku doneo jednog trenutka u Tibingenu 10. oktobra 1988, a ovog oktobra će tome biti 10 godina. Jedne sekunde sam rekao: "Da, ja ću deset godina da hodam Evropom". To je bio trenutak rađanja ideje. I inače smatram da stvari žive samo u trenutku, kao i energije što samo u trenutku žive. Život se začne u jednom času, posle se stvar odrađuje, ali začeće pripada jednom trenutku. Tako se i ova ideja začela. Ja sam u to krenuo iz mnogo razloga, mogao bih reći iz hiljadu razloga i svaki razlog mi je važan, ali se oni mogu svesti na sledeće: od Gertrude Stein, koju veoma volim i koja je, mogao bih tako reći, majka pogleda na umetnost s onim njenim "Ruža je ruža je ruža" preuzeo sam taj moto za moju Ružu lutanja. Drugi moto je preuzet od Angelusa Silesiusa severnorajnskog mistika iz 16. veka koji kaže: "Ruža cveta bez zašto. Cveta jer cveta". I kod mene nema zašto. Jednostavno sam krenuo sa ciljem da napravim plavu ružu. Hteo sam da stvorim, dakle, jedno nevidljivo delo, nevidljivo ali postojeće, zato da bi se prostor ljudskog delovanja mogao proširiti, da ne bi bio zatvoren na polju vidljivog. Nisam hteo da slikam ružu, niti da je izdeljem u drvetu, ni da je isklešem u kamenu, ni da je napravim na Internetu, ili na videu, niti da je zasadim, hteo sam da je napravim samo energijom, tako da možemo da je zamišljamo. I to da je zamišljamo baš u tom smislu da je Zemlja ruža. I sad, naša planeta nema više samo astronomske definicije, nije isključivo geološko-biološki fenomen ili politički i tako dalje, ne može se definisati novim svetskim poretkom, levim, desnim, ovim ili onim. Ne, definisaćemo je kao ružu. Jer je čovek islikao ružu, stvorio je nevidljivu, plavu ružu. Moj osnovni motiv bio je stvaralaštvo na polju nevidljivog. Kao što sam više puta rekao, mislim da je danas Mikelanđelo živ i on bi tako klesao svoje delo, a ne u kamenu.

Art magazin: U nekoj drugoj dimenziji?

Miroslav Mandić: Da, klesao bi ovim energijama, u tom nevidljivom a prisutnom svetu. Za mene je, osim toga, Ruža lutanja jedan most. Mi smo generacija koja u ovom brojanju vremena pripada prelazu između dva milenijuma. A pošto sam sreo divne stvari u mome životu, neke retke i zaista predivne ljude, koji su postojali pre i za mene su realniji nego postojeći živi ljudi, Ruža lutanja predstavlja most u želji da i u budućnosti bude tako fantastičnih ljudi.

Art magazin: Da li bi naveo neka imena?

Miroslav Mandić: Vitgenštajn, Gertruda Stejn, Dostojevski, Hrist, Buda, Platon, Franjo Asiški, Artur Rembo... To je samo maleni deo... Ruža je slika jednog ljudskog vrta, prekrasnog buketa. Svi ti predivni ljudi predstavljaju buket. I kao što nam je u osnovi dužnost da u životu budemo savršeni po liku našeg stvoritelja, ako ne znamo ko je on bar znamo za ove ljude i bilo bi lepo da budemo kao oni.