CMS Web Design and Consulting

Art magazin, web casopis za savremenu umetnost
Ujedinjene nacije (UN) - Internet je ljudsko pravo

Frontpage Slideshow (version 1.7.2) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks
Ove ilustracije, sa linkom, predstavljaju izbor iz vesti i novije arhive Art magazina

Digital Art 04
Digital Art 07
Noć muzeja 2020
Noć muzeja 2009
Dunavski dijalozi 00
Dunavski dijalozi 04
Digital Art 03

Sponzor rubrike
Miroslav Mandić - Razgovarala Nevena Simin Štampaj E-pošta
(21 glasanja)

Art magazin: Posle svake odhodane godine štampaš knjigu. Dosad ih je izašlo šest. Posle prve godine završio si knjigu s ovakvim osećanjem: hodam i radostan sam. Mada si u toj prvoj knjizi govorio dosta o teškoćama koje imaš, o borbama sa samim sobom, o bolovima u mišićima, sumnjao si da li je odluka u redu, bilo je tu dosta tih unutrašnjih konflikata koji su se završavali tako da bi ustao i svakog dana uradio tih dvadeset kilometara i zapisao ono što si odlučio da zapišeš, fotogradisao i nacrtao ono što je bilo u planu. Pored svih teškoća, borbi, sumnji, završavaš knjigu time da si snažan i radostan. Za mene je to bilo veličanstveno svedočanstvo o tome kako nešto što traži toliki napor biva krunisano radošću i snagom. Koja si još takva osećanja stekao Ružom lutanja?

Miroslav Mandić: Zaista, često mi je veoma teško. Uostalom, to je sasvim na mestu da nam bude teško, jer je na ovoj Zemlji mnogim ljudima veoma teško i mnogim bićima i mnogim elementima koji su vitalno ugroženi. Mislim da je eros življenja u tome da nosimo jednu vrstu patnje i težine, tako smo dostojni svih onih koji pate. Ti napori kojima bivamo izloženi, oni nas, kako bih rekao, proseju. Tamo gore ostaje ta nevolja, muka, grubosti, a ti postaješ sve finiji. To je jedna stvar. Druga stvar, u tom dugom hodanju od pet-šest sati dnevno, primetiš vlastiti ritam. U hodanju se tvoj ritam ujednačava i svakog trenutka se usklađuje sa postojećim ritmovima, ritmovima zgrada, puteva, kretanja neba, plavetnila, kretanja svetlosti. Postoji jedan fenomen koji ljudi teško mogu da vide jer ne žive celovito, a ja tako živim pa vidim: predivan ritam rađanja svetlosti i umiranja svetlosti, svakog dana. Zapravo svaki dan je svetlosni most i ja to vidim. Usklađivanjem sa svim tim ritmovima uđeš u jednu simfoniju, u muziku, u jedan zanos i nestaneš, nema te... Tada se događaju lepote sveta. Istina se rodi, i sve ono što prevladava čoveka koji to ne može da doživi, jer je ograničen svojim egom i načinom života. Kada se to dogodi, onda doživiš ta osećanja radosti, sklada, savršenstva i nečega što mi je veoma blisko: nežnosti. Bez obzira na sve grubosti, ovaj svet počiva na nežnosti, na pažljivosti. Da nije tako, sve stvari bi bile u užasnom sukobu jer su različite. Međutim, ivice postoje sa oblinama, vertikale s horizontalama i tako dalje. Ta prožimanja različitosti moguća su zato što postoji, kako je rečeno, simpatija svih stvari, to jest postoji pažljivost i nežnost. I ovde se može primetiti jedna nemoćna ili spontana žudnja svega što postoji da se da svemu što postoji.

Art magazin: I to sve doživiš hodajući?

Miroslav Mandić: Pa da. I još mnogo više toga.

Art magazin: Neobični su plodovi tvoje Ruže, i traže da se priča o njima. Ali, čini mi se da si ti, bar kad se čitaju tvoji prvi zapisi, u početku bio bliži onome što je prosečan čovek: pun sumnje u sve na svetu i u svemiru. Kao da je tvoj odnos prema ukupnom postojanju, prema kosmosu, prema Bogu evoluirao, ili ja to tako doživljavam, ili je u meni evoluiralo pa sad mogu da čujem ta značenja u tvojim rečima. Može li se hodajući napredovati u ovom smislu?

Miroslav Mandić: Meni je blisko ono što se zove "sveto neznanje", ja verujem u našu božanskost i nevinost i u tvrdnju da nije potrebno da nas nešto posebno vodi, kao što su institucije, nacije, organizacije, države, porodica, učenja. Možemo to sami, imamo mi to već u sebi, samo treba da budemo nevini i čisti, treba da budemo čedni, kao što su u ovom veku bili čedni neki veliki umetnici koje obožavam, kao Robert Valzer, Erik Sati, Fransoa Pesoa, Slobodan Tišma. To su čedni ljudi, oni svojom čednošću osete ono što drugi ne mogu. U tom smislu volim poetiku ogromnog spektra u kome je i ono najsakralnije i ono najbožanstvenije uvek lepo kad je u vezi sa najobičnijim, sa onim što je tu najprisutnije. Zato u mojim knjigama ima i nevolje. Recimo, danas sam imao veliku nevolju, neki bol u glavi - ne znam šta je. Dakle, volim da u stvaranju ostavim dozu banalnosti, jer je to deo iskrenosti. Ta ništavnost stalno je prisutna. A s druge strane su oni zanosi. U mom stvaralaštvu su zanosi predstavljeni najjednostavnijim konstatacijama: da je sunce i da je nebo, da je zelenilo. Nema pesničarenja i književničarenja. A onda ponekad, nadam se ne suviše mnogo, govorim kao malopre kada sam govorio o tome da iza pojavnog postoje blagodati, izvesne, i prisutne i tople, epifanijske, i da je svaka sumnja u njihovo postojanje smešna, svaki skepticizam je nakazan. Ali, ne želeći da od toga pravim učenje ili dogmu, nego želeći da stvari ostanu žive, sve to stavljam pored banalnosti i pored sumnji, jer mislim da je onda stvar živa, onda se događa.

Art magazin: Ružu lutanja si počeo kao celovit projekat, planirao si deset godina da hodaš, namera ti je bila da obilaziš Evropu, da ideš od države do države i da beležiš šta doživljavaš u različitim medijima. Međutim, deset godina je dugo za samo jedan projekat, pa si izvodio i neke podprojekte. Da li bi naveo neke od njih?

Miroslav Mandić: Da, to su latice, recimo: svečane nedeljne šetnje prve godine. Jedna takva je bila u Budimpešti posvećena mađarskom fudbalskom olimpijskom timu. Jedna je u Varšavi bila posvećena hlebu i nebu: pet sati sam hodao Varšavom i držao predavanje o hlebu nebeskom. Onda je recimo bila "Nežna šala" u Pragu. Napravio sam takođe devetodnevno hodanje s nazivom "Pregaziti potok nežnosti": bilo je to hodanje između dve države. Slučajno sam bio na dan izbora u tadašnjoj Čehoslovačkoj i izbori su pokazali da će se država podeliti, to je uplašilo ljude. Ja sam imao to malo iskustva da sam administrativno vezan za jednu državu kojoj se to već desilo, i kako se činilo da i tu može doći do problema i do krvoprolića, mislio sam da ja onako blago, kao neko zrnce, tu mogu da pridonesem: hodao sam iz Češke u Slovačku, iz Slovačke u Češku i tako devet dana po toj njihovoj granici i "ištepao" sam je koracima. Bilo je i drugih performansa, recimo pravio sam spomenik anonimnim snagama ljubavi. To je krenulo iz jednog doživljaja, iz jednog saznanja: hodajući posmatrao sam države, i u punom smislu reči osetio koliko su monstruozne, one su institucije nasilja koje, da bi opstale takve kakve su, veličaju nasilju. Recimo, svaka država na nekom veoma istaknutom mestu ima spomenik neznanim junacima. Ko su neznani junaci? To su ljudi koji su mali, neznani, nepoznati dali-poklonili svoje živote za tu državu. Zašto? Branili su tu državu od neprijatelja. Ko su neprijatelji? Oni koji su, kad odeš u onu drugu, "neprijateljsku" državu, neznani junaci koji su branili svoju državu od neprijatelja i dali svoje živote? A ko su njeni neprijatelji? Oni koji su ovde, u ovoj državi neznani junaci… To je ludilo, to je muška glupost. Posmatrajući sve to, shvatio sam da neznanost i anonimnost u svojoj punoći žive jedino u ljubavi. Recimo kad mačka rodi sedmoro mačića, to ne može bez ljubavi. Kada proleće sve tera na bujanje, to ne može bez ljubavi. Ljubav svuda postoji, svuda je rasprostranjena ta energija rasta, stvaranja, života i davanja. I tu ljubav čine ogromne anonimne snage. Ja sam onda podigao četiri spomenika anonimnim snagama ljubavi. Prvi je bio u Rumuniji, u Rašinariju, rodnom selu Emila Siorana. Drugi spomenik anonimnim snagama ljubavi sam hodao od katoličke badnje večeri do pravoslavne badnje večeri u Budimpešti, pa je to bilo 14 noći, a to je onda bio sonet. Dakle, nije se desio raskol između istočne i zapadne crkve, već se desio sonet, pesma se desila. To hodanje je bilo posvećeno Beli Hamvašu. Treći spomenik je bio između Subotice i Cetinja, zvao se "Danilo Kiš-proleće". Četvrti spomenik anonimnim snagama sam hodao sa prijateljima na devet mesta u Poljskoj, čime smo formirali srce divnog poljskog pesnika Edvarda Stahure. Zatim, bio je jedan mali performančić, sa prijateljima sam napravio jednu malu laticu: hodali smo 222 koraka od groba Vide Crnjanski do groba Miloša Crnjanskog. Na Vidin grob smo stavili pola jabuke i 222 koraka dalje, koliko je deli od njenog muža Miloša stavili smo drugu polovinu jabuke; život su živeli zajedno, a u smrti su ih razdvojili. Onda, na primer, ovde u Novom Sadu sam u Dunavskom parku hodao 101 dan. To je urađeno kao nastavak: godinu dana ranije sam hodao sto dana kroz Vojvodinu u projektu "Sva sela Vojvodine"; obišao sam sva vojvođanska sela i tih sto dana bilo je zapravo poklonjenje svim ljudima koji su živeli u ovom veku, a posvetio sam ga Ernstu Jingeru nemačkom piscu, koji je tada punio sto godina (sad ima 103). Jingerova je ideja da život počinje posle devedesete, što se meni veoma dopalo od nekog ko je savremenik i saputnik celog ovog veka. Hodao sam kroz Vojvodinu u nadi da ću te 1995. nastaviti hodanje od Atine do Nemačke, do mesta u kome živi Ernst Jinger i posetiti ga baš na rođendan. Međutim, nisam nabavio pare i od tada, 'ajde da kažem, gladujem. No, bilo mi je žao što to nisam odhodao. Zato sam krenuo za Jingerov sto i prvi rođendan, rekao sam: ma, ja ću to ipak da uradim! I onako, bez ičega, uradio sam to u Dunavskom parku. Hodao sam 101 dan. Opet je to bilo poklonjenje svim ljudima u ovom veku. Novosađani znaju koliki je Dunavski park; kad bi zamislili pedesetak metara širi park i petsto metara u visinu, u takav jedan bazen može da stane sva krv ljudi koji su živeli u ovom veku. Tako da je tu, u Dunavskom parku, tih 101 dan kucalo srce XX veka. Eto to su bile neke latice u okviru Ruže lutanja.


 

Comments 

 
+3 # katalin čipa 2009-10-16 17:19
Sjajno. Upoznala sam čoveka pre možda 15-ak godina u Zrenjaninu. Jos sam bila gimnazijalka, i setali smo sa njim od Tise ka Zrenjaninu (pešačili 19 km) slobodnog duha i bez ikakvih teškoća. To mi je jedno od najlepših trenutaka u životu. Tada još bez poteškoća u životu sa osećajem beskrajne slobode i sreće. Godinama nisma čula za njega i eto srećna sam što sam bar neki tekst pronašla o njemu jer malo ljudi zna za njega. Malo ljudi u Zrenjaninu je imalo prilike da ga upozna. Imala sam tu srecu :-)
Reply | Reply with quote | Quote
 

Napiši komentar

Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.


Security code
Refresh

Kaleidoskop kulture
Iz kalendara art događaja
05.09.2020 - 04.10.2020 | 10.00
Vajari / Vajarke Srbije 2020 - Grupna izložba
07.09.2020 - 07.10.2020 | 12.00
YU umetnički prostor u prostoru Umetničke kolonije Ečka
07.09.2020 - 27.09.2020 | 19.00
Umetnička grupa Dim Tim - Slike, fotografije i skulpture
08.09.2020 - 28.09.2020 | 10.00
Dunavski dijalozi 2020 - Veroljub Naumović, skulpture
08.09.2020 - 28.09.2020 | 10.00
Dunavski dijalozi 2020 - Milorad Mića Stajčić, skulpture

Izbor godine
Novi Sad 2021
Novi Sad 2021
Pregled galerija

Popularno
NOVI SAD. Bijenalna izložba Forma, koju 23. put organizuje Udruženje likovnih umetnika primenjenih ...
NIŠ. Galerija savremene likovne umetnosti predstavlja u Paviljonu u Tvrđavi, od 10. do 30....
Čime započeti priču o ćiriličnom pismu, u današnjem vremenu otuđenom od kulture...
BEOGRAD. Galerija Radio televizije Srbije predstavlja od 13. februara do 15. marta 2020. slike...
Reklama
Predstavite galeriju u Art magazinu
Povezani sadržaji
Festival Videomedeja
Advertisement
Reportaže
KIKINDA. Simpozijum "Terra" osnovan je i prvi put održan 1982. godine. Od tada se održava...
PARIZ. Specijalno za Art magazin. Značajan pariski muzej Orsay predstavio je veliku ...
NOVI SAD. Na 40 lokacija u Novom Sadu u jubilarnoj Noći muzeja zabeleženo je 120 hiljada poseta....
IK Prometej preporučuje
Vladan Desnica - Pronalazak Athanatika
Vladan Desnica
Pronalazak Athanatika
 
Intervju
Slikar i književnik Vladimir Bogdanović, rođen je 1940. godine u Beogradu, gde je 1967. diplomirao...
Lazar Marković

Prethodno objavljeni radovi:
Lazar Marković, Bora Vitorac, Georg Redžek, Maja Erdeljanin, Danilo Vuksanović, Korina Gubik, Danijel Babić, Andrej Tišma, Pavle Jovanović
 
Reportaže
Knjige i časopisi
  • ImagePrvi broj časopisa za savremenu kulturu Vojvodine "Nova misao" izašao je u avgustu 2009. godine uz svesrdnu podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Tokom 2010. godine, časopis je predstavljen u Kanjiži, Zrenjaninu, Subotici, i Budimpešti na promociji…
Intervjui
  • ImageJunakinja ove priče nije tek neka nova ilustratorka, vajarka ili slikarka, već moderna P. R. heroina koja je na sebe preuzela nimalo zahvalan teret promocije umetnika i umetnosti, te predstavljanje istih svekolikoj javnosti. Naime, razgovarali smo…
Prica o Artmagazinu, ljudima i dogadjajima...

© 1997 - 2020. Art magazin.
Sva prava zadržana.

21000 Novi Sad, Srbija
Bulevar Oslobođenja 145/123
Mobilni telefon: 063 888 0 860
E-mail: Ova adresa je zaštićena od robota. Potreban vam je Java-skripta da bi ste je videli.

Redakcija Art magazina odlucuje o konceptu i sadrzaju. Mi brinemo o svemu ostalom...

Društvene mreže
  Art magazin na Facebook-u   Art magazin na Twitter-u   Art magazin na YouTube-u
  Skenirajte ovaj kod mobilnim telefonom