Miroslav Mandić: Uglavnom je to tako, ali to je i razumljivo. Najgori ljudi su obrazovani ljudi, oni su najpodmitljiviji, najkorumpiraniji. Šljam ljudski. Ne vređam nikoga - jer oni to ne moraju da budu. Zašto kažem da su šljam? Citiraću Simon Vejl, jednu od divnih osoba na ovoj planeti, koje imaju snažne uvide i zbog toga stvari vide jasno i jednostavno. Biblija kaže kako je čovek isteran iz raja jer je pogrešio. Simon Vejl to vidi slikovito i kaže da je: čovek kažnjen sa dve stvari: smrću i radom. "Odsad ćete raditi i umirati!" Ko je bio kažnjen, kao što sam ja imao to iskustvo, taj zna da kazna može biti lekovita, ona je izlaz. Recimo u romanu "Zločin i kazna" Sonja kaže Raskoljnikovu da klekne na sve četiri strane sveta i prizna svoju krivicu, i mada voli tog čoveka, oteraće ga u zatvor, u kaznu, jer se nedelo, greška može prevazići samo kroz kaznu. Zaista, u radu i u smrti, kao kazna, je, za čoveka, izlaz ka svetlosti. Tako to formuliše Simon Vejl i ja mislim da je ona u pravu. Dalje, kaže da je problem Zapadne Evrope i uopšte zapadnog sveta poslednjih 500 godina od renesanse na ovamo u tome što ne zna šta će sa fizičkim radom koji smatra nedostojnim. Evropljani i uopšte zapadnjaci neće da rade niske poslove, a ne znaju da tako izbegavaju suštinu življenja. Jer, po Simon Vejl, ljudi koji rade teško, i fizički, oni su najbliže Bogu jer oni rade kaznu. Obrazovani ljudi izbegavaju takav rad, kao oni nisu krivi! I zbog toga su daleko od bilo kakve istine i spoznaje. To je taj šljam o kome govorim. To se može videti da ljudi koji rade, njih rad čini dušom, u smislu ljudske mekoće, duševnosti. Takvi su ljudi jer nisu u mogućnosti da izbegnu kaznu. Oni drugi izbegavaju kaznu i izopačuju se. Zato je u suštini normalno da su ljudi koji fizički rade zapravo akademici života, a onaj šljam je - šljam.

Art magazin: Ako sam te dobro razumela, misliš li na one ljude koji u životu primenjuju vaspitno uputstvo: "Uči, sine, da ne moraš raditi!"?

Miroslav Mandić: Da, da!

Art magazin: Ima jedna nezaobilazna tema u razgovorima s tobom. Kolikogod je Ruža lutanja veličanstven projekat, nijedna se od institucija nije prihvatila da ti da podršku, da isfinansira makar osnovne troškove, pomažu ti prijatelji, i retki pojedinci površni poznanici. Da li se tu nešto promenilo, i kakva ti je sada situacija?

Miroslav Mandić: Pa, situacija je teška. Ali, sada sam radostan i neću da kukam.

Art magazin: Pošto si pregurao više od polovine projekta, da li već misliš o tome šta ćeš posle "Ruže"?

Miroslav Mandić: O tome ne bih da pričam. Ko zna hoću li živeti, osim toga sada je Ruža.

Art magazin: Ti si sveštenik plave ruže?

Miroslav Mandić: Postoji jedna sintagma: čovek je sveštenik materiji. I kao što je sveštenik svešteno - sveto lice, a mi, ljudi se preko tog sveštenog lica krećemo ka Bogu, tako ljudi mogu biti sveštenici materiji i pomoći njen preobražaj. Koristiti posredovanje sveštenog lica jedan je od tri načina, koje pominje Simon Vejl, da doživimo Boga može se ići preko religijskih sakralija, među kojima su i sveštenici, drugi način je preko bližnjih, a treći način, koji je meni najlepši i koji ja, mislim, radim, to je videti lepotu sveta. Kad vidiš lepotu sveta video si lice Boga. E sad, sveštenik je to svešteno lice koje te približava Bogu, time te vodi u transformaciju, u preobražaj. I tom cilju bi trebalo da služe svi hramovi, bilo koje vere. Kad uđemo u hram trebalo bi da shvatimo da smo bića druge vrste koja će se preobraziti. U tom smislu bi svaki čovek mogao biti sveštenik materiji, svim stvarima koje nas okružuju. To je divno osećanje. Kako sam uopšte došao na ideju o sveštenstvu? Na svakodnevnim hodanjima obično čitam, nekad knjige, nekad novine, ali sve ređe mi se desi da imam knjigu koja me duboko uzbuđuje. Ali, kad imam takvu neku čudesnu knjigu i čitam je hodajući, to je onda još jače, onda zaista otvara neke veličanstvene svetove. O tome da je čovek sveštenik materiji pročitao sam negde prošle godine hodajući između Gospođinaca i Temerina, okružen materijom, poljanom, putem... Dok sam hodao i čitao da čovek može biti sveštenik materiji, postajao sam to.

Art magazin:Tokom ovog intervjua veoma smo se mnogo smejali, rasterećeno, radosno, uživajući u onim značenjima koja leže u podtekstu rečenog. Vreme ističe za razgovor, pa postavljam i ovakvo pitanje: Uvek si u plavom, da li je to deo projekta, namerno ili slučajno?

Miroslav Mandić: Hodam plavu ružu i ja sam u plavom. To je funkcionalno. Osim toga, ne mislim o tome šta ću obući, nemam šta da biram ni da se dvoumim. Pošto imam samo najneophodnije stvari, plavo se pokazalo kao ona prava odežda za moje hodočašće. Drugo i nemam.

Na Miletićevom trgu je bučno, ljudi koje znamo i koje ne znamo prolaze, jedan čovek prilazi da sluša Mandića "iz prve ruke", mali odrpanci dolaze do stola da traže dinar. Miroslav sa svakim ljubazno razmeni rečenicu - dve i oni odu radosniji. Sve to pripada ovom razgovoru i ne bi bilo fer izostaviti zabelešku o toj njegovoj, inače retkoj ljudskoj osobini, a koju neprekidno, u svakoj prilici zrači ovaj dečak što pogledom posmatra leptire. Ilustrovaću to događajem s lica mesta: sve vreme razgovora s nama za stolom sedi veoma tiho i veoma pažljivo sluša Florika Žebeljan. Ovo joj je prvi susret s Mandićem. Pitam je da li želi ona da postavi neko pitanje. S najčednijim osmehom koji samo ona ume da proizvede kaže:

Florika: Ja sam začarana. Osećam miris plave ruže.