Razgovor je upriličen u jednoj pauzi izmedu mnogih putovanja na koje ova četvorka poslednjih nekoliko godina neprekidno odlazi, neumorno obilazeći evropske zemlje, odlazeći štaviše na interkontinentalna putovanja prenoseći i razradujući svoje ideje. U ovo naše vreme i u ovoj našoj zemlji, kada mnogi ljudi ne produžavaju ni pasoše smatrajući taj dokument nekako viškom, impresionira već i samo nabrajanje zemalja i mesta na kojima su članovi Asocijacije Apsolutno boravili od 1993. U onom najboljem smislu reči, tokom četiri do pet godina, dakle više od jednog mandata, oni su istinski ambasadori naše kulture.

Tokom razgovora, kao zahvaćeni virom, kretali smo se kroz teme u koncentričnim krugovima, pa ćemo takvu strukturu zadrzati i nadalje.

Zoran Pantelić bliže opisuje amalgam zvani Asocijacija Apsolutno:

Pantelić: Četiri individualca, okupljena oko jedne ideje, rade zajedno kao Asocijacija Apsolutno. Pre 1993, kako mi zvanično ustanovljavamo početak rada Asocijacije Apsolutno, postojale su individualne karijere, individualna istraživanja. Naravno, i danas se dogodi da individualno istražujemo, ali kad je u pitanju produkcija, onda se ona vezuje isključivo za ime Asocijacija Apsolutno. Bekgraund za muški deo tima, dva Dragana i mene jeste likovna Akademija, a Biljana Petrić je završila anglistiku. Naš tim se stvarao postepeno. Prvo smo se ispomagali na najbanalniji način - u organizaciji izložbi, u nekim projektima kada smo prijateljski ustupali jedni dugima prostor. Kroz mnoge razgovore, ustanovljavali smo da smo istomišljenici u jednom pogledu: pošto smo se već opredelili da kroz edukaciju vizuelne kulture i vizulne komunikacije udemo u to da nam vizuelna kultura bude medij kroz koji ćemo saopštavati svoje umetničke i životne stavove, onda nivo čisto estetskog nije niti dovoljan, niti je reprezentativan da bi se iskazao naš krajnje iskreni stav o tome gde živimo i šta radimo. Naime, dok smo se razvijali svako u svojoj profesiji, krajem devedesetih se dešava ovo čudo kod nas, počinje rat i mnoštvo sociopolitičkih aspekata utiče na to da se naš dotadašnji stav prema svetu i fenomenima u njemu bitno izmeni. Recimo, ja lično, osamdesetih godina nisam imao potrebe da se izražavam politički, a i bio sam, priznajem, politički totalno nepismen. Niti sam imao odnos prema tome niti sam smatrao bitnim da ga imam. Ali, početkom devedesetih, kada potreba znati šta se zbiva počinje da biva sve značajnija u odnosu na okolinu, kada zemlju napušta sve više intelektualaca, jakih individualaca, umetnika, kad se bitno stvara jedna nova socijalna struktura u gradu - to je neminovno uticalo na nas da se okupimo oko jedne jasno definisane ideje i započnemo zajednički projekat.

Art magazin: Imate običaj da kažete da nije bitno smo to da vi odete negde u inostranstvo, već je bitno i to da ljudi dođu uzvratno, ovamo kod nas, da se uvere da je ovo jedna ljudska, kulturna, normalna sredina, da ovde ima normalnih ljudi.

Pantelić: Mi smo veoma problematična sredina. Generalno je to tako u istočnoevropskim zemljama. Bažično nedostaje kulturna infrastruktura da se može neko pozvati u razmenu. A dobra infrastruktura je potrebna da bi se moglo krenuti u ravnopravno istraživanje i medijem i fenomenima vizuelne komunikacije što bi privuklo ljude da dođu ovamo. E sad, nažalost, nisu problemi toliko vezani za nedostatak novca. Kod nas se vodi druga vrsta borbe, ljudi su usmereni da razmišljaju o političkim partijama. O strukturi, organizaciji vlasti, toliko su time zaokupljeni da ne stižu da razmišljaju o drugim aspektima. Mi ne tražimo da kultura bude u centru pažnje, mezimče vlasti ili tako nešto, već smatramo katastrofalnim to što je taj aspekt odbačen kao potpuno nepotreban, kao nebitan. Ne radi se dakle o tome kao hajde sad malo da se bavimo kulturom! Ne, to treba da bude deo života. Bavi se ti politikom, misli ti o tome, ali gradi deo svog identiteta i kroz kulturu. Ali, mi to ne radimo i to je veliki problem. Kad smo bili u Bugarskoj vidimo da oni rade jednu veliku izložbu za Minhen koja se zove "Bugarska avangarda devedesetih". Oni su se skupili i napravili svoju savremenu izložbu da je predstave Evropi. Kad će se to desiti kod nas? Ljudi ne razmišljaju o tome da se politički može delovati i kroz kulturu. E, sad, kad su putovanja u pitanju. Četvoro nas je, brže komuniciramo, povezujemo se s ljudima. Beč, ili negde drugde. Svako naše putovanje već je referenca više koja daje garanciju nekom potencijalnom čoveku na nekom drugom mestu da smo sproveli neke ozbiljne projekte, da smo opravdali sredstva, da se to odrazilo na takve i takve načine. I onda počinje da se širi poziv. Naravno, postoji široka lepeza i lestvica ko te gde poziva. Postoje pozivi za simpozijume, za okrugle stolove, postoje i radionice (workshops) što je najpribližnije našim kolonijama. Mi smo kao Asocijacija Apsolutno boravili u inostranstvu na svim tim nivoima.. Austrija, Horn, Prag, Dortmund, Kent,. Velika Britanija, Koreja, Japan, Budimpešta, Sofija, Linc, Ljubljana, Sarajevo, Mostar, Solun.

Art magazin: Danas se kod nas malo putuje, ljudi teško napuštaju naselje u kome žive, šta vi dobijate iz tih putovanja?

Pantelić: Mnoštvo tih putovanja je važno samo za kristalizaciju stava. Preispitaš se šta si dotle sve rekao, na koji način si tumačio svoj stav, koliko je tvoja poruka shvatljiva u jednoj Koreji, a koliko u Dortmundu, na trećem ili petom mestu. Naravno, uočavaš i greške u tom svom tumačenju, pa kažeš, neke stvari treba menjati, jer to je živ proces. Sva ta putovanja, razgovori, susreti s umetnicima deo su kreativnog procesa i svaki put dobijaš ozbiljne opomene za nešto, ali i pohvale za nešto drugo. To onda prolazi kroz proces kristalizacije, proizvodeći novi kvalitet. I šta je sad bitno? Bitno je da mi ovde nemamo odgovarajući infrastrukturu da direktno prenesemo to internacionalno iskustvo odredenoj ekipi ljudi ovde. Prenos iskustava je vezan za neku, eventualnu mogućnost kad budemo imali izložbu, pa se skupi neka ekipa, e onda mi nešto usmeno prenesemo. Nemamo bažično mesto susreta, mesto sa sadržajem gde možemo da razmenimo iskustva i naprosto se umrežimo sa drugima u Evropi ili svetu. Kad tvoja sredina postane punkt za koji se zna, onda i ti kao umetnik, pojedinac postaješ mnogo ozbiljnija referenca u svetu, pojaviš se i kažeš da stižeš iz te i te tačke koja više nije samo geografska širina i dužina. Tada postaješ interesno vazan tim ljudima u inostranstvu, jer si ušao u mapu kulturnih dešavanja. Kad ima više podataka o tvojoj sredini, onda i neki stranac ima potrebe da dode i uradi kod nas nešto kao gost.

Art magazin: Govoriš o internacionalnom iskustvu kao o pozitivnom fenomenu?

Pantelić: Da, olakšalo bi to delovanje ne samo nama, Asocijaciji Apsolutno, već i svim ljudima koji odavde odlaze da se predstave u inostranstvu. Bili bi ljudi rasterećeniji, jer bi ulazili u programe adekvatnih razmena: "O kej, mi smo bili kod vas, dođite sad vi kod nas. Sledeći mesec imamo video festival, za tri meseca imamo to, a za deset meseci to i to, uključite se". Kad ti u godini imaš tri ili četiri dogadaja internacionalnog nivoa, ti postaješ raskrsnica koja će neminovno dovesti do toga da će i ljudi koji ovde rade početi na jedan drugačiji način da se uključuju i drugačije da misle. Jer, pođimo od pretpostavke da ne mogu ili neće svi umetnici da putuju. Ali, samim tim što je sredina internacionalizovana, svaki pojedinac ima širinu u doživljaju stvarnosti, u razmišljanju. U takvim slučajevima ljudi u startu imaju internacionalno iskustvo. Kad toga nema, stvara se negativan rikošet načina razmišljanja - ljudi stvaraju u zatvorenoj sredini, bez dijaloga, bez ikakve reference, bez ikakvog kriterijuma i kad odu u inostranstvo ne mogu da se snađu.

Art magazin: Da li je u pitanju snalaženje profesionalno ili je u pitanju psihološka barijera?

Pantelić: Pa, mi smo bili u mogućnosti da ljudima damo adrese za stipendije ili putovanja, a oni odbiju. U devedeset posto slučajeva tih odbijenica je strah da neće biti shvaćeni, da neće biti prihvaćeni. To je deo vaspitanja ove sredine. Kad se, dakle, oformi jedna infrastruktura koja je otvorena za komunikaciju, onda mi postajemo ozbiljni igrači na mapi sveta. Ljudi bi bili željni da dodu u Novi Sad, Beograd, Srbiju, Jugoslaviju bilo gde kod nas, kada bi znali šta se sve ovde dogada. Ovako smo mi za sve njih samo jedan egzotičan začin, štaviše, zna se da jedan Jugosloven može biti interesno zavistan samo s jedne strane. jer je meni stalo da budem kod njih, a njima nije stalo da dodu kod mene. U startu sam neravnopravan. U pogledu dnevnica, boravka, i tako dalje. Znači, ljudi koji odavde odlaze pre no što su pošli, već su u mnogo lošijem položaju nego stranci koji bi eventualno došli kod nas.

Art magazin: Ovo je pravi trenutak da poprićamo o vašem projektu "Čovek - human", pogotovo o konotacijama u vezi sa neravnopravnošću izazvanom granicom koja postoji psihološki, ekonomski, kulturološki i na sve druge naćine izmedu istoćne i zapadne Evrope, a koja zapravo nije tako stara, ona je nova. Kako su se dočepali nove situacije, odmah su napravili novu granicu.

Pantelić: Hoću samo da dopunim u vezi sa internacionalnim iskustvima. Mi smo, dakle, napravili mali korak sa našim projekotm "Azbuka apsolutno in Win", sa Vukom i azbukom. To je bio kontakt naše sredine prema jednom evropskom centru. Polako smo opipavali puls sredine u odnosu na koju hoćemo da iznesemo stav. Na logičan i prirodan način iz toga je proistekla reakcija na evropsko tlo kome mi pripadamo sa svom ovom tranzicijom i nesrećnim ratom koji nas je zadesio, kao što mu pripadaju i sve one zemlje koje takođe prolaze iskustvo ekonomske tranzicije. Vidite šta se sve dešava u istočnoevropskim zemljama u kojima je tako izražena potreba za liberalizacijom društva. Ljudi s jedne strane granice upinju se da budu ravnopravni onima s druge strane. Gvozdena zavesa je, naravno u pitanju. Poznavajući liniju te gvozdene zavese mi smo i ušli u projekat "Human".

Miletić: Zanimljivo je, ali i očekivano da su tumačenja različita, zavisno od toga sa koje strane linije se dešava. Zapadni Evropljanin ne može ni da shvati kad mu se granica pomene kao neki realitet. Oni su progutali pilulu da je granica gvozdene zavese naprosto istorijska kategorija.