Pantelić: Konkretno polazište se može izvesti iz kompletnog iskustva našeg zajedničkog rada od 1995. Koristili smo naša vlastita iskustva i iskustva ljudi sa jedne i sa druge strane zavese. Prikupili smo veliku količinu neverovatnih informacija o tome u čemu se sve očituje za granica danas, kad je hladnoratovska tenzija pala i srušila berlinski zid. Konkretno, linija gvozdene zavese samo je promenila oblik, razlika je u tome što se istočna Nemačka pripojila zapadnoj, tako da nekadašnja granicna linija ima zaobljenje na tom mestu.

Art magazin: Promenila je samo dlaku, ćud joj je ista?

Pantelić: Nama je bilo interesantno da istražujemo kako se unutar jednog entiteta, unutar Evrope, dešava igranka zvana: ujedinjenje Evrope, Evropa bez granica. Pa smo se zapitali koja je to Evropa i koje su to granice koje se brišu. I šta je sa ostatkom Evrope? Jer, postoje brojne rezolucije unutar zajednice zemalja potpisnica Šengenskog sporazuma da se štit prema istočnom bloku pojača. Dakle, jača kontrola ekonomska, kulturna. S druge strane te linije, umesto da se smanjuje broj zasebnih državica, u istočnoj Evropi je sve više zemalja koje tako usitnjene ne mogu da pariraju onom ujedinjenom bloku. To bi bio kontekst projekta "Čovek - human". Projekat se realizuje na graničnim prelazima, kao saobraćajna signalizacija karakteristična za granične prelaze i uopšte za prelaze između nekih kritičnih područja, kao što su policija, naplatne stanice, carina. Projekat realizujemo na ničijoj zemlji, izmedu zemalja istočne i zapadne Evrope, postavljamo saobraćajni znak karakterističan za prelazak granice iz jedne u drugu državu, ali smo mi zamenili reči carina sa rečju human, ondosno čovek na jezicima zemlje iz koje se izlazi i zemlje u koju se ulazi.

Art magazin: Koliko je zemalja obuhvaćeno?.

Miletić: U pitanju je 13 zemalja, počev od Norveške i Rusije i dole do Bugarske i Turske, Makedonija-Grčka, Albanija-Grčka, Slovenija-Italija, Austrija-Mađarska, Austrija-Slovenija, Slovačka-Austrija, Austrija-Češka, Češka-Nemačka, Nemačka- Poljska, Finska-Rusija.

Art magazin: Vratimo se vašim saznanjima o tome kako ljudi u različitim zemlajma doživljavanju Evropu.

Pantelić: Osnovna je stvar što dolazi do čudnog dešavanja, dolazi do ustrojstva jedne države bez granica, već mašu dizajnom novih novčanica, 2002 kreće euro, zajednički pasoš. Drugo je pitanje kako ljudi koji žive u budućoj ujedinjenoj Evropi doživaljavaju taj proces u odnosu na identitet, na njihove regionalne probleme i slično. Politički je to isforsirana struja da se stvori ekonomska zajednica koja se zove Evropa. Ali, bez obzira na to kakva će biti sudbina tog dela kontinenta, stvari ovde nisu u redu. Jer, na pitanje gde je Evropa, svako će automatski pomisliti na Evropu kao zajednicu tih zapadnoepvroskih zemalja, retko ko će se setiti da pomisli na Jermeniju ili Azerbejdžan, to mu uopšte nije u glavi. Na žalost, Evropa - to su pare. Tokom rada na ovom projektu došli smo i do saznanja o tome kakve probleme stvara novim država ona početna ideja sa kojom su se osamostaljivale podstrekivane raznim obećanjima zapadnih zemalja. Zapad je sproveo kao neku vrstu utakmice među malim nacijama, terajući ih da se dele, i nadgornjavaju, te su one pogrešno shvatile da će dokazujući se kao nacija koja je vrednija sada kad se izdvojila iz nekadašnjeg saveza biti pre prihvaćena u onu zajednicu koja sebe promoviše kao Evropu bez granica. Mali narodi su zavedeni da požele da budu ravnopravni u toj istoj Evropi. Praktično se stvara strašan dualitet, jedna šizofrena situacija na tlu Evrope u kojoj ta društva treba da manifestuju karakteristiku (nacionalizam) koja će se automatski transformisati u neku drugu kada ih, navodno, zapadna Evropa primi u svoje (bezgranično, anacionalno) okrilje. To je paradoks, kao što je i velika evropska izlozba koja je između ostalog je i politicki orijentisana, o kojoj se govori: blablabla. Njihovi kuratori idu po Evropi i skupljaju umetnike. Pošto su njihovi kuratori otišli čak do Moldavije, onda zapadnoevropljani misle da imaju osnova da pričaju da se ovom izložbom hoće reći da Istočna Evropa više ne postoji. Međutim, svi ti istočnoevropski umetnici uredno stoje u redu čekajuci Šengensku vizu.

Dakle, postoje drugi oblici za granicu. Jedan od njenih oblika je i vojni: hoće Češka u NATO, to je u redu, ali da bi ušla u NATO mora da kupi njihovo oružje, njihove inženjere. Kako će ući?, Tako što će ponovo uzeti kredit. Ta granična linija, dakle, definitivno postoji, ali je promenila oblik. Nije više vidljiva kao što je bila, i to su upravo ti aspekti zbog kojih smo se mi poigrali tom linijom. Kad smo tumačili tu liniju u Desau, na skupu istočnoeropskih umetnika, vrlo blizu te linije, bilo je jasno da taj projekat treba još više pojačati u tumačenju i prezentovanju, jer smo videli koliko nailazi na odobravanje umetnika. Pogotovo onih koje to tišti, jer su svi ti umetnici s teškom mukom stigli do zapadne Evrope. Koja u isto to vreme olako priča: pa evo svi smo mi ravnopravni, možemo slobodno da putujemo, svi smo mi liberalni. Ali, to je ta igra. I zato mi volimo da se pozivamo na realne činjenice, na štampane materijale, u kojima objašnjavaju kako ta linija više ne postoji.

Miletić: To je ono što se desilo i u Kaselu, na Deep Europe, gde je utvrđeno kako taj horizont više nije postavljen Istok - Zapad, nego zapravo zadire u dubinu Evrope. Istina je da mi na razne načine (e-mail, fax, radio-talasi, TV i satelitski uredaji) komuniciramo bez obzira na geografsku širinu i dužinu, ali je to odmah pod velikim znakom pitanja kada se dođe do toga da ti želiš da se ukljuciš u istraživanje, recimo u Zapadnoj Nemačkoj. Kako ćeš ti doći do tog istraživanja? Kako ćeš doći do sredstava, kako ćeš putovati, kako se uključiti u takvu strukturu...

Art magazin: A da li on u Zapadnoj Nemačkoj želi da se uključi ovde.

Miletić: Naravno.

Art magazin: Kakve zapadni Nemac onda ima probleme?

Miletić: Tu se upravo radi o toj neravnopravnosti. Jer mi smo gotovo svedoci da je cela istočna Evropa preplavljena ljudima koji se bave intelektualnim safarijem.

Art magazin: No, taj izraz mi se sviđa!

Pantelić: Pa, nije smešno. Mi smo za njih strašno jeftini. Ranije zapadnjaci nisu mogli lako da ulaze na istočnoevropsko tlo, ali odkad je nestala blokovska podela oni su navalali. Kako inače tumačiti podatak da osamdeset hiljada Amerikanaca trenutno živi u Pragu?

Miltić: Tristohiljada Amerikanaca živi u Češkoj.

Art magazin: Ali, šta oni tamo rade?

Pantelić: Rade sve i svašta.

Miletić: Oni su privilegovani stanovnici Češke republike zato što znaju engleski jezik. I to je upravo onaj konsalting koji oni vrše u smislu šta je to što Češka republika treba da uradi da bi ušla i zadovoljila standarde zapadne civilizacije. Oni vrše indoktrinaciju, intelektualnu kolonicaziju, nadkolonizaciju, kulturnu kolonizaciju zemalja u tranziciji. I to je takođe ta tranzicija. Mi imamo vrlo sumnjive savetnike koji su omogućili taj intelektualni safari. Stranci su iskoristili pogodan trenutak da uđu u jednu kulturnu zemlju. Tako na to treba gledati. Jer, recimo jedan Amerikanac, samo zato što je rođen u USA, mogao je da dođe do srca Evrope, do grada koji je bio prestonica starog kontinenta, on sedi na Vaclavskim namestima, ili za smešne pare sluša vrhunske koncerte praške filharmonije. Navodim masu digresija, ali to sve spada ovamo i takođe u kontekst našeg projekta "Human-čovek". Ti stranci zadovoljavaju svoje potrebe za izučavanjem pojava iz oblasti nauke, kulture, sporta bilo koje oblasti. Apropo liberalizacije u Evropi može da uđe bilo gde i da dobije baze podataka dok trepneš. A to je ta igra o kojoj mi govorimo u ovom našem projektu. Istočnoevopljaninu nije tako lako da dođe do zapadne Evrope i da počne da čačka po, recimo holandskoj teritoriji. Samim tim što u startu mora da dobije pozivno pismo kako bi mogao da uđe u taj deo Evrope.

Art magazin: O parama da i ne govorimo, kako da ih nabavi, kad budžeti za kulturu u istočnoevropskim zemljama ne mogu da se mere sa onim što Zapad moze da odvoji za takve svrhe.

Miletić: O tome može posebno da se priča. Recimo u Americi postoji mnoštvo fondacija koje nude vrlo velika sredstva za istraživanja svih vrsta. Došli smo do podatka da te fondacije ne uspeju da potroše više od trećine planiranih sredstava za određene vremenske intervale. U čemu je caka? Do tih novaca dolaze isključivo američki građani. Čeh ne može da dođe do njih, iako bolje poznaje češku kulturu, tradiciju, on ne može da dođe do tih sredstava ukoliko nije u direktnom dilu sa Amerikancem ili ukoliko za njega to ne uradi Amerikanac.