Miletić: Evo, samo na primeru "Apsolutno mrtvo", imamo više medija: katalog koji štampani produkt projekta, koji nije samo prateći proizvod za izložbu, jer nosi dokumente koji mogu samostalno da postoje. Tu je i video-film, zatim instalacija koja je vizuelna. U ovom slučaju smo ušli u video produkciju, ne zato što smo mi želeli da budemo video-umetnici, već zato što se video nametnuo kao najidealniji mogući medij da se kroz njega sagleda ta vrsta smrti. Dakle, tako radimo i u drugim slučajevima, kada prepoznamo fenomen određenog projekta, onda odlučujemo koji bi medij njemu najviše odgovarao, opredeljujemo se za taj medij. Naravno, permanentno učimo, kroz razgovore s inženjerima.

Art magazin: Primenjujete novinarske metode u radu?

Pantelić: Naravno, svaki projekat traži maksimum kreativnosti. To nas drži u formi da stalno nešto novo saznajemo, i ne zatvaramo se u jednu tradicionalnu formu.

Art magazin: Pominjali ste projekat u Beču vezan za azbuku i Vuka Stefanovića Karadžića. O čemu se tu radilo?

Pantelić: Azbuka absolut in Win je naš treći projekat koji je urađen kao jedna vrsta hepeninga-akcije na ulicama grada Beča. Sve je bilo regularno, angažovana je i bečka policija. Ovaj projekat pokrenut je pozivom koji smo dobili za tromesečno gostovanje u Beču. Pozvala nas je fondacija Kultur kontakt. Kad je poziv stigao, počelo je sve da radi u nama: "Dobro Beč, ali šta tamo uraditi?" Nismo hteli da ponesemo sa sobom nešto gotovo, izazovno je bilo na licu mesta uraditi nešto originalno. Ali, šta? I setili smo se. Beč je veoma bitna tačka za sve srednjoevrpske zemlje, pa i za nas, pogotovo što je istorija pokazala da se najveći broj naših ljudi obrazovao baš u Austriji. Bolje stojeći išli su do Pariza ili Minhena, ali Beč i Austrija su bitni istorijski za kulturološke veze Srbije. Referentna tačka za te veze je reformator Vuk Karadžić koji je i živeo u Beču, u Beču je pravio reformaciju našeg pisma, i koji je 1818. u jednom bečkom manastiru štampao Rječnik. Za nas je bilo bitno da nađemo taj manastir, da razgovaramo s tamošnjim ljudima, da nađemo rukopise, ljude, da pronađemo sve elemente s kojima bismo radili projekat. A projekat je sledio tako što smo prvo uvećali mapu Beča. Na njoj smo u oblicima raskrsnica i ulica tražili i našli adekvatne delove koji obrazuju svih trideset ćiriličkih slova. Markirali smo delove tih ulica i rasksrsnica, a potom smo išli s policijom, zaustavljali saobraćaj na tim čvorištima i sa žutom trakom i drugim elementima saobraćajne signalizacije formirali trideset ćiriličnih slova u tlocrtu mape. Na žalost, tu nam budžet nije dozvoljavao da snimimo video, jer nije bilo odobreno dovoljno sredstava da angažujemo režisera, kameru, tako da je sprovedena samo foto-akcija zaustavljanja saobracaja i markiranje ulica po Beču. I ovaj projekat je imao potrebnu kompleksnost: svaku kuću u obliku određenog slova, obeležili smo nalepnicom: "ova kuća apsolutno živi u slovu tom i tom". Slova smo izradili u onom fontu u kome su ispisane ulične table. Naime, Bečlije imaju specifično pismo kojim obeležavaju ulice, pa smo iz fabrike iz Linca tražili da nam izliju slova u tom fontu za potrebe našeg projekta.

Miletić: Zoran je pomenuo Vuka i reformu jezika, ali zapravo zaboravili smo da kažemo koji je vremenski kontekst rada. Teče 1995, još su na snazi ka Srbiji i Jugoslaviji ekonomske, kulturne i sve druge sankcije, bolje reći apsolutne sankcije od strane evropske zajednice i sveta, u kojima, naravno, učestvuje i Austrija. Taj fakat je praktično predstavljao neku početnu tačku u razvijanju projekta. Zanimalo nas je da istražimo kakva je veza nas iz ove sredine i one sredine u koju idemo, kako izgleda izaći iz jednog zatvorenog sistema u jedan svet otvorene komunikacije, mogućnosti, razmene iskustava i tako dalje. To je bio, možda, najvažniji razlog što smo se opredelili za Vuka Karadžića i reformu jezika kao esencijalnom delu komunikacije.

Art magazin: Na osnovu čega su vas pozvali iz Beča? Pozvali su vas, a sankcije su? Ako su već sankcije referentne za sve to što ste radili, onda zašto poziv?

Miletić: Poziv je usledio nakon našeg petodnevnog studijskog boravka u Beču koji je bio iste godine maja meseca, takođe na poziv Kulturkontakta, institucije u okviru ministarstva kulture Beča. Do te institucije došli smo preko jednog austrijskog galeriste koji ima svoju galeriju i u Budimpešti i to je bila jedina tačka iz koje smo mi mogli komunicirati sa svetom u to vreme. Nije bila potrebna viza, mogućnost odlaska za Budimpeštu je bila relativno dostupna, i tu negde je kontakt napravljen. Predložen nam je studijski boravak od pet dana, što se desilo u toku maja, nakon tog boravka usledio je poziv za duži boravak, studiozniji, a tada smo mi odlučili da uradimo taj projekat.

Pantelić: Treba stalno imati na umu da je Jugoslavija bila izolovana. Kada ste u to vreme pokušavali da dobijete iz bilo koje bečke govornice Jugoslaviju, automatska sekretarica bi vam rekla da je to nemoguće. Dakle, telefonske linije sa Jugoslavijom su bile u prekidu. A mi smo otišli na poziv iz Beča.

Art magazin: Taj je projekat imao dva dela?

Miletić: Drugi deo projekta odnosio se na boravak u istom periodu u radionici knjige-objekta u Hornu, u Austriji. Napravili smo repliku rečnika Jovana Kangrge iz 1929. Tio je nemačko-srpski rečnik. Trazili smo originalne tipove slova iz Kangrginog vremena, prelom je istovetan originalnom, sa linijom na sredini stranice. S tim što su reči izostavljene. Ostavljeni su samo znaci interpunkcije na originalnim mestima. S ovim praznim rečnikom uradili smo drugi deo projekta Azbuke apsolutno in Win. Rečnik nam je bio interesantan zato što je reprezentativan za želju za komunikacijom, što je bila odlika Kangrginog projekta iz 1913, a mi smo napravili reprint izostavljajući sva slova. Uradili smo ga raskošno, kožni povez, samo u pet primeraka. Time smo praktično zaokruzili priču o rečniku, o izdavanju i komunikaciji, te o ulozi Vuka Karadžića

Art magazin: Kada vas slušam šta pričate, čini mi se kao da se ništa nije pomerilo s mesta: situacija u kojoj je bila Austrija u Vukovo vreme, kao i situacija u kojoj je bila tadašnja Srbija u odnosu na danas u istom je odnosu.

Pantelić: To su reference koje se mogu izvući iščitavanjem. Time smo mi zatvorili 1995, koja je zapravo bila naša godina za umrežavanje. Upravo to gostovanje tamo, to dislociranje iz naše sredine bilo je važno za nas. Jer, Beč je mnogo više uticao na to da se naše energije povežu. Mi smo tada prvi put videli kako strana publika reaguje na naša videnja. Tada smo i odlučili da nastavimo tim putem. Zašto? Kad smo uradili "Apsolutno mrtvo" i akciju na Ribljoj pijaci "Novine" koja je bila reakcija na cenzuru štampe znali smo da radimo nešto dobro, ali nismo imali pravu sliku. Prvo da kažem za akciju "Novine". Bilo je to zgodno jer je vlasnik jedne trafike želeo da ozida svoj montažni objekat, pa pošto nije hteo da plaća nekakve takse, iznutra je ozidao ciglama taj montazni objekat, pa smo mi mogli da iskoristimo tu situaciju da asociramo na informisanje kroz nepropusni zid. Ta produkcija nam je donela više razgovora s ljudima, uvlačila je sve više njih u komunikaciju. I krug posmatrača i krug onih koji su ulazili u dijalog postajao je sve širi, za razliku od ranije kada se sve to svodilo na jedan isti uski krug kolega, prijatelja. Veoma je opasno kada se učauriš, pa ti četrdeset ljudi postane neka stalna publika koji su ti ujedno i prijatelji. To je najveća opasnost za dalji razvoj. Za nas je, dakle, odlazak u inostranstvo bila ona inicijalna kapisla koja nam je pokazala da smo na pravom putu. Nakon toga kreće mnogo više projekata vezanih za odbrojavanje. To nas okreće globalnim dešavanjima na planeti, s jedne strane, a s druge strane postajemo oštriji u kritici onoga što se dešava u našoj sredini.

Art magazin: U vezi s medijima imali ste projekat "Dobro veče". O čemu se tu radi?

Miletić: U 1996. najbitiji projekat nam je "Dobro veče". On je nažalost pretrpeo neke izmene na samom početku. Mi smo hteli da u Muzeju Vojvodine napravimo postavku sa našim idejama i njihovim eksponatima, jer je Muzej tada i inače bio u adaptaciji i transformisanju. Ali, nije nam se dalo zbog zamršenih odnosa. No, vođeni idejom da uradimo nešto u Muzeju, u kući istorije, jer su nas intrigirale sve one stvari koje se čuvaju u muzeju, kao i ideja o tome da te stvari iz davnih vremena prenose nekakve informacije, zatim fokusirajući se na vezu koja se stvara kada ljudi preko muzeja čitaju istoriju i povezuju to sa realnošću u kojoj sad žive, dakle svi ti aspekti su nas potakli da sve kompleksnije mislimo o mediju. Tako smo za projekat "Dobro veče" odabrali elektronski medij, konkretnije pažnju smo usmerili na redovne vesti iz udarnog TV dnevnika koji u pola osam počinje, a koji je tih godina trajao i po dva sata i odigrao značajnu ulogu u formiranju mišljenja ljudi, u poimanju realnosti i shvatanju te realnosti kod gotovo svih ljudi. To je bio prvi deo projekta, a drugi deo smo vezali za štampu, jer su i novine u gotovo istoj meri uticale na formiranje javnog mnjenja, u manjoj meri istina nego elektronski medij, jer TV svako ima u kući, a novine baš i nisu svi kupovali. Napravili smo film "Dobro veče" kao gusta montaža od preko 4000 rezova. Pohvatali smo preko satelitskih snimaka, sve što se tada moglo uhvatiti preko Novog Sada, počeci informativnih emisija, u kojima spiker počinje emisiju tako što prvo kaže: "Dobro veče". Taj konvencionalni pozdrav samo je uvertira za ono što će doći kasnije. To kasnije je bitno, jer predstavlja relanost, odnosno činjenice koje su se desile tog dana, ali prelomljene kroz prizmu medija onako kako mu odgovara ili kako im je rečeno. Dakle, poigrali smo se rečenicom "Dobro veče" u više hiljada varijanti, baš zato što svako pojedino "Dobro veče" u trenutku izgovaranja ne znači ništa. Tokom filma možemo da vidimo sve te likove koje mi ubrzavamo ili usporavamo, stvarajuci trgikomičnu situaciju. Liče na zombije. U tih sedam-osam minuta kondenzovana je sva ta igra vezana za medij kao idealno sredstavo za manipulaciju mišljenja, poimanja, svesti… Film je signiran kao 1996. ili 0004 do kraja veka i milenijuma. Krajem te godine i početkom 1997. ispratili smo taj projekat njegovim drugim delom vezanim za štampu. Taj deo projekta "Dobro veče" uobličen je kao sveska na hartiji na kojoj se štampa dnevna štampa. Tu smo se poigrali s logotipovima svetskih dnevnih novinskih listova, od Figaroa, Monda, Pravde, Tajmsa. Uzeli smo sve novine koje imaju karakteristicna zaglavlja, ali smo na mesto njihovog naziva ubacili recenicu "Dobro veče". To "Dobro veče" je u isti mah simboliše veče milenijuma u našem tretiranju projekta 1995-2000. Jer se sve više primičemo kraju milenijuma, pa tih tri-četiri godine do kraja posmatramo kao duboko veče u odnosu na ono što je proteklo u okviru XX veka. To je i kontekst naziva projekta "Dobro veče". Uglavnom smo se, dakle, igrali medijima, ali više elektronskim nego štampanim, u oba slučaja informativnim. Želja nam je bila da se i tim putem obrati pažnja javnosti na to koliko se u sredini u kojoj boravimo drastično odražavaju posledice nastale uticajem i manipulacijom informativnih medija.

Miletić: U ovom projektu je sam medij u centru pažnje, podvrgnut kritici. Upravo ovo polazište je predstavljalo inicijalnu kapislu za sledeći video rad koji se još direktnije uključio u kritiku medija i sprege tehnologije medija i proizvodnje, pre svega vojne industrije. To je projekat "Vojadžer 0004". (Vojadžer je NASA-in program za ispitivanje svemira, cilj mu je uspostavljanje komunikacije s vanzemaljskom inteligencijom, on je i preteča CD roma, jer je s Vojadžerom poslata zlatna ploča sa informacijama o Zemlji, mada, mi, naravno nemamo pojma šta je sve od informacija utisnuto u tu zlatnu ploču, znamo samo ono što nam je rečeno). E sad, naš video film napravljen je u formi poruke koji se lansira iz pećine. Sama poruka je snimljena u Rajkovoj pećini u istočnoj Srbiji, nadomak Majdanpeka. Pored osnovne informacije slike-poruke koja predstavlja neartikulisano mlataranje senki po pećinskom nakitu, autentičnog zvuka koji je dobijen udaranjem po stalaktitima i stalgmitima, tajm koda koji se nalazi u gornjem delu ekrana predstavlja realno vreme same poruke i u donjem delu ekrana protiče tekst koji je krajnje tehničke prirode: uslovi, sredstva, način na koji je poruka nastala. Čitav taj zapis predstavlja jedan apsurd. Poruka gotovo da i ne postoji. To je jedna gomila informacija bez smisla. To i jeste suština naše poruke: mi možemo satima da sedimo i pričamo, ali to ne znači da ćemo se izrazgovarati. Ovim projektom želeli smo da razgrnemo pojavu kako ljudi koriste reči i šta je uopšte komunikacija, s tim što smo i ovde dovodili u pitanje zatvorenost naše sredine, Srbije i Jugoslavije. Dakle, pokušavali smo iz pećine da pošaljemo nekakvu poruku, a kako smo projekat nazvali po NASA-inom globalnom programu referentnom za čitavu civilizaciju, ukazali smo na apsurdnost pokušaja da se stupi u kontakt s nekom nepoznatom civilizacijom dok elementarni problemi na Zemlji nisu rešeni. Fascinacija tehnologijom je nešto što treba imati na umu, jer do čega je dovela ta tehnologija? Sastavni deo ovog projekta predstavlja flajer gde su suprotstavljeni prvi otisak ljudske šake iz Gargas pećine (oko 16000-9000 godina pre nove ere), što se uzima kao početak grafičke komunikacije, pa smo to povezali sa senkom naše ruke na Rajkovoj pećini. Posmatrajući ta dva znaka u filmu, neminovno se postavlja pitanje: dokle i do čega nas je doveo progres tehnologije?

Asocijacija Apsolutno ne daje odgovore na ovakva pitanja, ona samo postavljenim pitanjima dodaje nova i nova, dok zavirujući iza ogledala pronalazi stereotipe koji su u raskoraku sa stvarnošcu.