CMS Web Design and Consulting

Art magazin, web casopis za savremenu umetnost
 

Frontpage Slideshow (version 1.7.2) - Copyright © 2006-2008 by JoomlaWorks

Noć muzeja 2011
Terra 23
Noć muzeja 2013
Digital Art 02
Noć muzeja 2009
Terra 17
Digital Art 04

Edvard Lusi Smit - Razgovarala Nevena Simin Štampaj E-pošta
(6 glasanja)
ImageEdvard Lusi Smit posetio je Jugoslaviju u septembru mesecu, na poziv i u pratnji svoga prijatelja slikara Radovana Kragulja. Kragulj je ove jeseni otvarao izložbe u domovini - u Beogradu i u Novom Sadu. Gospodinu Edvardu Lusi Smitu, ovo je bila prva poseta Jugoslaviji, a doleteo nam je u predahu između destinacija Rusija - Latinska Amerika - London - Jamajka...

Image

Dakako, ova prijateljska usluga slikaru Kragulju, za istoričara umetnosti Lusi Smita bila je izvanredna prilika da i jugoslovenska iskustva savremene likovne umetnosti uvrsti u svoja istraživanja, jer, kako nam je rekao, istražuje strujanja u umetnostima onih kultura koje su se u zemljama zapadne Evrope i SAD dosad smatrale perifernim. Gospodin Lusi Smit, obilazeći svet, na licu mesta, traži i nalazi argumente za tvrdnju da periferija postaje sve referentnija i za kulturu koju smo dosad smatrali centrom ili izvorištem ideja, pravaca, uticaja, škola...

Razgovor sa gospodinom Edvardom Lusi Smitom vođen je u Galeriji Zlatno oko u Novom Sadu u vreme kada mu je Sava Stepanov, munjevito iskoristivši Lusi Smitovu posetu našoj zemlji organizovao mini-izložbu fotografskih radova. Gost je prihvatio da, pored izložbe, održi i predavanje o genezi univerzalizacije u umetnosti na primeru umetnosti zemalja tzv. trećeg sveta.

U internacionalnim razmerama Edvard Lusi Smit je poznati likovni kritičar, teoretičar i istoričar, tačnije rečeno - jedan je od najcenjenijih svetskih autora i istraživača u oblastima likovnih umetnosti. No, gospodin Lusi Smit, takođe, objavljuje i poeziju (član je Evropske akademije za poeziju, i dobitnik mnogih nagrada u ovoj oblasti). Poznat je i kao antologičar. Istovremeno teče slavu i kao samostalni umetnik-fotograf čiji su radovi izloženi u Galeriji portreta u Londonu. Samostalne foto izložbe planirao je za sezonu 1998/99 u Londonu, Rimu i Briselu. U fotografiji, obavezno crno-beloj, zanimaju ga neki posebni efekti izmene svetla i senki i dramatičnost spojeva simbola koji se uobičajeno ne nalaze u prirodnom okruženju: recimo, zmija na grudima mladog tela - tako mi objašnjava dok posmatramo njegove radove. Dramatičan kontrast između raskošne razbarašunosti pojave gospodina Lusi Smita i jednostavne čistote na granici banalnosti u njegovim fotografijama - naprosto fascinira.

Edvard Lusi Smit napisao je mnoge knjige iz oblasti umetnosti, najpoznatije su "Pokreti u umetnosti od 1945" (Movements in Art since 1945), "Vizuelne umetnosti 20. veka" (Visual Arts of the 20th Century) i referentnu knjigu "Umetnost danas" (Art Today). Najavljuje novu zanimljivu knjigu "Žene u umetnosti" (Women in Art).

Art magazin: Prvi put ste u Jugoslaviji. Kako ste se odlučili da dođete baš sada?

Edvard Lusi Smit: Došao sam zato što me je pozvao moj prijatelj Radovan Kragulj. Za mene je to bilo veoma izazovno. Prilika se ukazala, organizovao je ovde izložbu i želeo je da ja vidim nešto od ove zemlje, da svojim očima vidim nešto od onog što se ovde događa.

Art magazin: Da li vas je privukla, tako da kažem, Jugoslavija uopšteno ili ovdašnja likovna umetnost?

Edvard Lusi Smit: Umetnost je za mene iznad svega. A svakako, želeo sam pobliže da vidim i kako izgleda jugoslovensko društvo. Onda mi je Sava ponudio izložbu, to mi je bilo veoma prijatno pa sam zato došao u Novi Sad.

Dok se zagrevamo za razgovor, pitanja i odgovori se brzo smenjuju. Razgovaramo o ovom i onom, o njegovim bezbrojnim putovanjima s kraja na kraj sveta, o otvorenosti srca za različite vrednosti, o seljakanju stana s Jamajke u SAD, iz Amerike u London, o hotelima i pisanju važnih knjiga u hotelskim sobama. Predusretljiv kao svi istinski velikani u oblastima kojima se bave Edvard Lusi Smit ne preza ni od toga da jednostavno i skromno prizna kako nešto ne zna. Ono što zna, izlaže takođe jednostavnim, razumljivim, nepretencioznim jezikom.

Art magazin: Kažete da proučavate kako se različite kulture odnose prema savremenoj umetnosti kojoj je izvorište u zapadnim zemljama i to je praktično tema vašeg predavanja u "Zlatnom oku". Da li ćete tu govorititi i o jugoslovenskim umetničkim iskustvima?

Edvard Lusi Smit: Neću moći da govorim o specifičnostima vaše kulture, ne poznajem je, ali pretpostavljam da iskustva koja sam stekao proučavajući druge mogu naći uporišne tačke i kod vas.

Art magazin: Na koje kulture mislite?

Edvard Lusi Smit: Kao što su južnoameričke, kineska, bliskoistočne, srednjeistočne, ruska... Čini mi se da pojedini pravci u umetnostima tih različitih kultura koje sam izučavao imaju direktnu vezu sa modelima zapadnoevropskih kultura.

Art magazin: Naveli ste kao primer veliki deo sveta... Šta vi vidite kao objedinjavajuću crtu za sve njih?

Edvard Lusi Smit: U pitanju je jedna savremena dilema koja će, mislim, i vama u Jugoslaviji biti poznata. To je dilema umetnika koji stvara na kraju 20 veka i koji želi da ostane veran nacionalnoj tradiciji i korenima svoje kulture, ali istovremeno želi da bude apsolutno savremen. Ta dilema ima specifične oblike u svakoj kulturi. Objasniću to na primeru Latinske Amerike. To je deo sveta koji redovno posećujem od 1985, i na osnovu tamošnjih istraživanja napisao sam Istoriju savremene latinoameričke umetnosti. U Latisnkoj Americi i njenoj kulturi primećuje se istovremeni uticaj više struja: postoji jedna struja koja je bliska drevnoj indijanskoj. Koreni ove kulture nisu podjednako prisutni u celom regionu, a njen najjači uticaj oseća se u Peruu i Meksiku, na terenu gde su postojala velika indijanska carstva. Međutim, postoje oblasti, recimo u Argentini i drugim delovima kontinenta, u kojima indijanska kultura nije bila razvijena do tog stepena i tu su ti uticaji manji. Druga struja vuče koren iz vremena konkvistadora, to je španska kolonijalna kultura koju su u Latisnku Ameriku doneli osvajači. Ova druga struja i njen uticaj slabe nakon oslobođenja Latinske Amerike u prošlom veku. Uz ove dve osnovne struje u latinoameričkoj umetnosti javlja se i uticaj kulture savremenog sveta. Svi ovi uticaji stvorili su kao nekakve fleke u kulturi Latinske Amerike. Kažem to i zbog toga što modernističke ideje nisu stigle na ovaj kontinent u vreme njihovog nastajanja, a to dodatno komplikuje stvari. Prvi napori u primeni modernističkih ideja u Latiskoj Americi pripadaju ranim dvadesetim godinama ovog veka, a do tog vremena se u Evropi već etablirala većina modernističkih pravaca, kao: fovizam, ekspresionizam, kubizam, nadrealizam. Informacvije o ovim pravcima stigle su u Latinsku Ameriku sa prvom generacijom modernista Latinoamerikanaca koji su se u prvim decenijama veka obrazovali u Evropi. Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa njima, to je da su pokušavali da se bave modernističkim stilovima koje sam naveo poput ljudi pred koje ste postavili trpezu sa mnoštvom jela, pa ne mogu da se odluče za jedno, već od svakog probaju. Tako su i latinoamerički umetnici, umesto da se opredele za jedan pravac i budu samo kubisti ili samo ekspresionisti, pokušavali da smešaju na isto platno sve što im se dopalo. U stilu: O, ovaj kubizam je baš ukusan, uzeću tri kašike. Ili: onaj ekspresionizam izgleda izvanredno, dodaj dve kašike toga. Za tu izmešanost uticaja modernističkih stilova postoji razlog praktične prirode: kada bi umetnici postavili sebi pitanje šta se to događa u Evropi, okretali su se onom što je tog trenutka bilo najprihvaćenije.

Art magazin: To je period upoznavanja sa modernizmom. Šta se događalo kasnije?

Edvard Lusi Smit: Latinoamerički umetnici bili su u međuratnom priodu pod uticajem onoga što bih nazvao konzervativnim evropskim modernizomom ili 'vraćanjem redu', kako to nazivaju Francuzi. Ono što je u tom periodu najviše uticalo na latinoameričke umetnike bio je rad Derena i Lota sledbenika Fernarda Ležea. Pretpostavljam da ste prepoznali deo šeme o kojoj govorim. Pretpostavljam da se nešto slično događalo i u Jugoslaviji u istom periodu, u prvim decenijama veka i u međuratnom razdoblju. Taj je period u Latisnkoj Americi obeležen borbom umetnika da pomire ove različite pravce modernizma sa vlastitim unutrašnjim impulsom kojim bi odrazili latinoamerički duh u svojoj kulturi. Kao primer naveo bih pokret muralista u Meksiku, sa najizrazitijim predtavnikom Diegom Reverom. Muralizam je interesantan fenomen po tome što su tek umetnici vezani za ovaj pravac sebe doživljavali kao moderniste iskreno nastojeći da prave popularnu, javnu umetnost koju bi finansirala država. To je bilo prvi put da je modernizam iz privatne prešao u javnu sferu. Jer u Evropi, u prvim decenija 20. veka to je bio čisto privatni fenomen i modernizam su novčano podržavali bogati pojedinci, a nije ga kontrolisala država preko svojih fondova. Generalno gledajući, ovaj prelazak iz privatne sfere u javnu bila je jedna od onih stvari koje razlikuju modernizam latinoameričkog tipa od evropskog. Sličan model, ali manje razvijen, može se otkriti u zemljama srednjeg Istoka, u Turskoj, Egiptu.

Art magazin: Neobično mi je da se u analizi neke pojave povezuju celi umetnički pravci i karakter njihovog finansiranja. Zbog čega je bitno ispitati tu spregu?

Edvard Lusi Smit: Kad pratimo na koje načine umetnik, koji je iskoračio ispred svog vremena, nalazi sredstva za rad, možemo izvući dragocene zaključke. Odnos između umetnosti i novca ima specifične odlike u zemljama koje su u odnosu na Evropske zemlje marginalne, a padom komunističkih režima, posebno u zemljama koje su okruživale Sovjetski Savez i kolapsom režima u samom Sovjetskom Savezu ovo posebno pitanje je postalo još aktuelnije.

Art magazin: Rekli ste da ste nedavno bili u Rusiji i da vas je ta zemlja potakla da proučavate tamošnje umetnčke pojave. Po čemu je pitanje modernizma u Rusiji specifično?

Edvard Lusi Smit: Sovjetski Savez ima veoma dramatičnu istoriju što se tiče ideala modernizma. U najranijim godinama modernizma, njegovi impulsi su se snažno javljali u rusiji kao i u Zapadnoj Evropi. Ruski umetnici iz predrevolucionarnog perioda bili su jedinstveni u svom vremenu po tome što su politički bili levičarski orijentisani. Možda vas iznenađuje što to kažem, ali treba podsetiti da su prvi modernistički impulsi koje reprezentuju italijanski futuristi bili vezani za političku desnicu. Prorok italijanskog futurizma Marineti završio je kao fašistički funkcioner. Prirodno, kad je Oktobarska revolucija pobedila i kad su boljševici došli na vlast, ruski umetnici toga vremena stavili su se na stranu revolucije. Vlast je isprva prihvatila njihov prilazak u prvim postoktobarskim danima kada se slavila revolucija i kada se krenulo u izgradnju novog društva. Ali veoma brzo, lenjinisti okreću list u odnosu na avangardne ideje u umetnosti, već ranih 20. godina nova vlast počinje da kontroliše aktivnosti umetnika. Počela je da protežira novi oblik akademske umetnosti koji je bio široko zasnovan na idejama umetnosti s kraja XIX veka, a stil koji je iz toga nastao kasnije je bio poznat pod nazivom socrealizam. Dogodilo se da je ruski socrealizam, budući da ga je odobravala oficijelna vlast, postao stvar političke odluke i kao stil je nametnut umetnicima. Generalno gledajući, značaj socrealizma ogleda se pre svega u tome što su ideje ovog umetničkog pravca nudile alternativu onome što se istovremeno događalo u umetnosti Zapadne Evrope. I meni se čini da smo potcenili meru u kojoj se to događalo, jer su umetnici, čak i u zemlajma koje nisu bile pod snažnom političkom dominacijom Sovjetskog Saveza, potpadali pod doktrine i stavove ruskog socrealizma. A ono što nakon pada političkog sistema Sovjetskog Saveza možemo da vidimo zaista je interesantno: u većini tih zemalja imamo situaciju u kojoj modernizam trijumfuje. Ali, ako pogledamo šta se dešavalo u sovjetskoj umetnosti između dva rata otkrićemo drugačiju sliku. Osim toga, zemlje koje su u odnosu na umetnost marginalne, nailazile su na teškoće u asimilovanju potpune modernističke umetnosti. I to iz više razloga. Jedan razlog je bio preokupacija kritičara klasičnog modernizma samim stilom. Na primer, kad sam počeo da pišem kao kritičar moderne umetnosti, suočio sam se sa raširenom praksom pisanja isključivo u okvirima stilskih određenja. Mi smo u radovima tražili i posmatrali stil umesto da smo se koncentrisali na sadržinu. Ova tendencija je kulminirala ranih sedamdesetih godina sa konačnim trijumfom američkog minimalizma, pravca koji u suštini govori to da je jedina značajna tema umetnosti umetnost sama. Međutim, u zemljama sa velikim političkim i socijalnim problemima i sa sukobima u kulturi ovaj posebni pristup izgleda nije bio efikasan.

Art magazin: Na koji način?

Edvard Lusi Smit: Možemo to videti na primeru latinoameričke situacije. Iz cele istorije latinoameričke umetnosti jasno je da je jedna od najkonzistentnijih tema traganje za nacionalnim identitetom. Svaka latinoamerička zemlja je koristila umetnost kao sredstvo samoispitivanja da bi otkrila osobine vlastitog nacioanalnog karaktera. I zbog toga su umetnici igrali tako značajnu ulogu u nacionalnom životu Latinske Amerike. Slikari su imali gotovo istu onakvu moć i važnost kao latinoamerički pisci. Ako uzmemo primer Kolumbije, zemlje sa izuzetno burnom istorijom, s iznenađenjem ćete otktiri da su dve najznačajnije nacionalne figure nobelovac Gabrijel Garsija Markes i slikar Fernando Botero. U slučaju Botera, ova situacija ima čak elemente ironije, jer je njegov sin (u jednom trenutku čak ministar rata), bio zatvoren zbog pronevere i pokušaja bekstva iz zemlje. Ovakav kovitlac socijalnih, političkih i umetničkih odnosa naprosto je nezamisliv za zemlje Zapadne Evrope.

Art magazin: Sami ste postavili to pitanje: šta preostaje umetniku kada se suoči sa ovakvim problemima - privlačnim idejama modernizma sa jedne strane a sa druge i sasvim suprotne strane je njihova praktična svakodnevica? Kako vi vidite taj problem?

Edvard Lusi Smit: Dve su stvari zbog kojih su umetnici iz marginalnih zemalja ipak dobili veoma odgovornu ulogu u razvoju savremene svetske umetnosti. Jedno je sama pojava postmodernizma. Mnogi su pokušaji učinjeni da se definiše šta je postmodernizam. Sada nemamo dovoljno vremena da vam dam punu definiciju postmodernizma, ali mogu da vam skrenem pažnju na momenat koji je zajednički svim definicijama: sve one sugerišu da postmodernizam predstavlja neku vrstu sloma jedinstvenih standarda koji su dotle važili u procenjivanju umetničkih dela. Dakle, na umetnost se ne može primeniti jedinstven standard, kriterijumi procene veoma su različiti i variraju zavisno od praktične situacije u kojoj se nalazi pojedini umetnik ili umetnički pravac. Drugi veoma važan događaj takođe je vezan za nastanak postmodernizma i predstavlja pojavljivanje tzv. Dugine koalicije (rainbow coalition). Dugina koalicija ne postoji samo u umetnosti. To je fraza koja je, zapravo, izmišljena da opiše na koje načine različite manjine ostvaruju svoje različite interese u zajedničkoj akciji koristeći isti kurs odvijanja aktivnosti kako bi lakše ostvarili svoj manjinski interes. Otrkiće do kojeg je došla ova koalicija bilo je sledeće: svet umetnosti obezbeđuje platformu za iskazivanje pogleda koji se nigde drugde nisu mogli ispoljiti. Prva osoba koja je pretvorila muzeje, galerije i međunarodne izložbe u političku formu bio je nemački performer i vajar Jozef Bojs koji je najtipičniji proizvod političke podele Nemačke. Bojs bi bio neuporedivo manje značajna osoba u Zapadnoj Nemačkoj da je u toj zemlji postojala uticajna levica. Činjenica da je Istočna Nemačka sebe zvanično identifikovala kao politički levo orijentisanu, to je izazvalo snažan politički otpor u Zapadnoj Nemačkoj. Opiranje levičarenju u Zapadnoj Nemačkoj dovelo je do sasvim određene praznine koju su Bojs i njemu slični umetnici pokušali da popune svojim umetničkim angažmanom.

Da rekapituliramo za trenutak, imali smo situaciju 50-tih godina kada je umetnost bila fragmentarna, kada se vraćala samoj sebi kao osnovnoj umetničkoj temi. I kada je bivala često snažno ispolitizovana na način koji nije imao ništa zajedničko sa oblicima politizacije umetnosti u decenijama pre toga. Sve je to stvorilo ogromnu mogućnost za oblike umetnosti koji su nastajali na marginama. Svuda po svetu su umetničke organizacije bile spremne da zgrabe tu šansu i iskoriste je i preko institucija i preko organizacija. Jedan od uobičajenih oblika bilo je otvaranje novih bijenala, s posebnim naglaskom na treći svet. Valjda, najpoznatiji među njima je bijenale u Havani, koji uprkos ekonomskm teškoćama ima značajno mesto u savremenoj umetnosti sveta. Stilistički impulsi mogu se naći na neočekivanim mestima, često na marginama zvaničnog komunizma. Na primer u Kini - nakon završetka kulturne revolucije videli smo izvanredan procvat figurativne umetnosti. Ovi umetnici figurativci ispoljavali su se kroz dve forme. Prva je oživljavanje tradicionalnog akademskog slikarstva vezanog za njihovu izuzetnu zanatsku veštinu, što se može pratiti i u pojavi veoma talentovanih muzičara klasične evropske muzike (nema slučajnosti - na jednom od najznačajnijih internacionalnih takmičenja u operskom pevanju prvu nagradu odnela je Kineskinja - mecosporan) Drugi oblik je bila popularna umetnost, pravac koji je preuzeo standardne slike komunizma, sa dominantnim oslikavanjem lika Mao Ce Tunga u ukupnoj ikonografiji kineskog komunizma. Ovaj pravac je ponekad korišćen u ironične svrhe. Vrlo slična pojava desila se u Rusiji u vreme Perestrojke. Kada su se konačno oslobodili diktata socrealizma u umetnosti, primećena je generacija umetnika kao što je Ilja Kabakov, koji su bez izuzetka obrnuli standardnu ikonografiju u umetnosti, ili da kažem standardnu sovjetsku ikonografiju u ime ponovnog oživljavanja vrste modernizma koji u ruskoj umetnosti nije viđen od vremena njegovog nastanka početkom veka. Doskora bi većina ljudi, istražujući ove pojave, rekla da je u pitanju upotreba umetnosti u traganju za nacionalnim identitetom manjinskih naroda, ili da je u pitanju davanje važnosti umetnosti u zemljama margine.

Art magazin: Upućujete na globalizaciju? Šta se po vašem mišljenju događa u umetnosti zemalja margine u ovo vreme globalizacije?

Edvard Lusi Smit: Van svake je sumnje da su zemlje margine profitire od vremena propasti opšteg uverenja da se velika umetnost može praviti samo u velikim centrima kao što su Pariz ili Njujork. Ta promena stava potpomognuta je sve većim protokom informacija vezanih za savremenu umetnost koji se ne odvija samo posredstvom knjiga i časopisa, već i značajnom razmenom koju je u novije vreme omogućio Internet. Za izmenu stava o tome koliko je važan centar i ima li ga, od presudne važnosti je i fizička prisutnost umetnika iz raznih delova sveta na velikim međunarodnim izložbama, od kojih je najznačajniji venecijanski bijenale. Ova institucija, nakon dužeg zastoja ponovo doživljava procvat. Tu je i bijenale u Kasel, zatim veliki bijenale u Sao Paolu u Brazilu. Sve ove međunarodne izložbe imaju i značajne slabosti - još su uvek suviše konzervativni. Mada nema sumnje da pokazuju znake otvaranja ka novim tendencijama u umetnosti: otvoreniji su za radove umetnika iz onih delova sveta koji dotle nisu uzimani u ozbiljno razmatranje. Recimo, pre šest godina na bijenalu u Veneciji dogodio se izvanredan presedan - Egipćani su dobili nagradu za najbolji paviljon. Bez obzira da li vam se taj paviljon dopadao ili nije, nagrađeni su, a samo 10 do 15 godina ranije bilo bi nezamislvo da zemlja poput Egipta dobije nagradu u Veneciji.

Čini mi se da se suočavamo sa novom linijom razvoja u umetnosti i voleo bih da kažem nešto o tome. Moj zaključak je zasnovan na skorašnjim posetama Sankt Petersburgu od pre mesec dana. Išao sam s namerom da se sretnem sa ljudima koji pripadaju grupi "Nova akademija". Ono što je u vezi sa ovom grupom interesantno, to je da su njihove ideje suprotne onima koje je donela umetnost perestrojke. "Nova akademija" smatra da je deset godina nakon pada Sovjetskog Saveza apsolutno beznačajno opsesivno se i dalje baviti sovjetskom socrealističkom ikonogrfijom, oni žale za tehničkim veštinama koje su nekada davale zvanične umetničke akademije u Sovjetskom savezu, takođe s nostalgijom gledaju na prošlost Rusije, osobito Sankt Petersburga i iz vremena pre oktobarske revolucije. "Nova akademija" se okrenula građanskom klasicizmu. Tu imamo jednu odista uzmeniravajuću pojavu: ovu grupu privlači ne samo sovjetski već i nemački klasicizam, čiji je predstavnik omiljeni Hitlerov skulptor. Ovi umetnici su vezani za kompjuter, digitalizovali su se. Opredeljujuse u većini slučajeva za fotografiju, smatrajući fotografiju poslednjim utočištem lepote. Mi smo, čini mi se na početku jedne nove zanimljive situacije kada će sve što postoji biti stavljeno pod znak pitanja, i avangarda i modernizam i savremena umetnost. Dolazi vreme univerzalizacije. Počinjemo da shvatamo da se isti principi mogu primenjivati na sve umetnike sklone eksperimentu, a od ovog novog pogleda na umetnost i umetnike sasvim sigurno će profitirati i marginalne zemlje.

Art magazin: U vezi sa principima globalizacije koji se upliću u sve ljudske delatnosti, a ne samo u umetničke atelje, već sada vidimo da ima i nekih pojava koje ćemo teško prihvatiti. Zasad ih samo, kao što je čovek sklon tome, proglašavamo za mane, vidimo u njima kočnicu ili zlo. Da li univerzalizacija u umetnosti već sada pokazuje koje su to tačke na koje će kritičari pokazati kao slaba mesta?

Edvard Lusi Smit: Kako se širi univerzalna umetnost, ona se istovremeno i istražuje, preispituje. Jedno od već postavljenih pitanje je pitanje vitaliteta: šta je to što može dovesti do gubitka vitalnosti u umetnosti. Neki kritičari smatraju da, recimo, digitalizacija predstavlja pravu prernju aspektima koji su dosad smatrani vitalnim za umetnost, pogubna je, recimo, za autentičnost. Nekada je vladalo uverenje da se umetničko delo ne može izmeniti. Ali, ono što kompjuter može da uradi sa jednim delom, to je naprosto zastrašujuće, jer sve što se jednom unese u kompjuter, sve se može promeniti, a to predstavlja pretnju za one umetnosti koje pokušavaju da uspostave autentičnost. Ipak, rekao bih da je i u sferi kritike postojala velika greška: kritičari su dosad ostavljali utisak da je njihov stav o umetnosti definitivan. Novi tokovi u umetnosti pokazuju da ne postoji tako nešto kao što je definitivan stav, jer čim počnete da definišete situaciju u umetnosti, ona počinje da s menja i definicija postaje samo približno tačna.
 

Napiši komentar

Pošaljite samo relevantan komentar za ovaj sadržaj. Bilo kakav nepripadajući komentar biće obrisan. Pravo objavljivanja i redigovanja, bez objašnjenja, zadržava redakcija Art magazina. Ne zaboravite da ukucate zaštitni kod. Komentar je privatno mišljenje autora komentara i ne predstavlja stav redakcije.


Security code
Refresh

Svet digitalne umetnosti
Iz kalendara art događaja
09.10.2017 - 21.11.2017 | 20.00
Marjan Marić - Objekti i instalacije
25.10.2017 - 30.11.2017 | 19.00
Višnja Petrović - Crteži u metalu
02.11.2017 - 20.12.2017 | 19.00
Mona Liza i Supermen: Džon Kenedi i Nova granica kulture
02.11.2017 - 25.11.2017 | 19.00
Slobodanka Stupar - Fotografije i video
03.11.2017 - 03.12.2017 | 19.00
Aleksandar Tomašević - Mozaik

Izbor godine
Pregled galerija
Verovali ili ne ...
Donacije za Art magazin

Popularno
NOVI SAD. Mali likovni salon predstavlja od 5. do 16. decembra 2016. slie Zvonka Petrovića. ...
U martu 2017. godine video festival "Traverze" u francuskom gradu Tuluzu doživeo je svoje...
BEOGRAD. Muzej savremene umetnosti predstavlja izložbu "Ćutanje kamena" od 26. januara...
KOVIN. Izložba Stevana Kojića (1973, Kikinda) "Samoodrživi sistem apsurda" biće otvorena...
Reklama
Povezani sadržaji
Art magazin podržava
Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama

Grad Novi Sad, Gradska uprava za kulturu
 
Iz arhive art događaja
Savremena galerija, Zrenjanin. 9 - 21. mart 2009.
Evidentno je da od sredine XX veka...
Galerija "Prometej", Novi Sad. April 2006.
Dragan Jašćur pripada...
Galerija SULUV.a, Novi Sad. 19. april - 1. maj 2010.
Jedan od nekoliko upravo...
Umetnost umesto reklame
Klikni ovde za više informacija o projektu
 
Bojan Kiridžić

Prethodno objavljeni radovi:
Lazar Marković, Bora Vitorac, Georg Redžek, Maja Erdeljanin, Danilo Vuksanović, Korina Gubik, Danijel Babić, Andrej Tišma, Pavle Jovanović
 
Reportaže
  • ImagePre 150 godina, 23. januara, rođen je proslavljeni norveški slikar ekspresionista Edvard Munk. Svoju najpozantiju sliku "Krik" je uradio u četiri verzije i svaka od njih je i dalje obavijena mističnim tajnama, a zamisao slikara do…
Knjige i časopisi
  • ImageObična sunca od peska su naivna, ogromna i brbljiva. I noću su očigledna. Ako kolutam očima brzo u smeru okretanja kazaljke mog ručnog sata (marke Raketa) lako u tami razaznajem i njihove smušene pege. Daleko od…
Intervjui
  • ImagePisac, filmski glumac, crtač, performer, muzičar, avangardist... rečju Branko Andrić, poznat pod nadimkom Andrla, rodom je Novosađanin, možda bi neko insistirao na tome da je Andra Bečlija, mada je istina ta da život provodi u ova…
Prica o Artmagazinu, ljudima i dogadjajima...

© 1997 - 2017. Art magazin.
Sva prava zadržana.

21000 Novi Sad, Srbija
Bulevar Cara Lazara 25
Mobilni telefon: 063 888 0 860

Redakcija Art magazina odlucuje o konceptu i sadrzaju. Mi brinemo o svemu ostalom...

Društvene mreže
  Art magazin na Facebook-u   Art magazin na Twitter-u   Art magazin na YouTube-u
  Skenirajte ovaj kod mobilnim telefonom