Sećate li se filma "Čovek iz Ria" Filipa de Broka? Parodije na hladnoratovske trilere iz 60-tih? Sećate li se putešestvija glavnog junaka: Pariz – Rio – Brazilia – džungle Amazonije?

Moj prvi samostalni i planski odlazak na Novi Beograd, pre mnogo godina me je podsetio na neke sekvence tog filma. Detinja percepcija grada unutar drugog grada se bitno razlikovala od one koju sam kao već odrasla osoba stekla, uputivši se ka Hblokovima", vodjena romantičnim pobudama, poput junaka iz filma.

Pariz? Suviše tradicionalno. Rio? Suviše egzotično. Džungla? Kao Džungla na asfaltu? Suviše romantičan pojam, u veku u kojem živimo...

Ključna reč – Brazilia... Naš junak trči kroz ogromne, puste bulevare, dok uživamo u kadrovima hladne geometrije jako poznatih betonskih nastambi, monumentalnih dimenzija, izraslih u sred ničega. Spektakularna jurnjava se završava na zastrašujućim čeličnim konstrukcijama novog čeda u izgradnji, tadašnje moderne arhitekture.

Čeda ovdašnje savremene arhitekture, ipak, teško mogu da se porede sa nečim što je u prošlom veku imalo težnju da na human način spoji tekovine modernog društva sa prirodnim ambijentom. Ovde smo svedoci dehumanizacije mesta prebivališta. Tokovi novca su postavili prioritete.

"Alfa gnezda" jesu nastavak istraživanja fenomena života u gradu. Naglašavajući i ponavljajući segmente arhitektonskih celina, pojačavam osećaj otudjenosti, i stavljam akcenat na sveprisutnu, materijalnu samoću. Umnožavanjem tekstura, namernim nametanjem novih zidova, u cilju fiktivnog komfora, postajemo sve više izolovani, i ograničeni sopstvenim iracionalnim željama. Ograničavamo ne samo fizički, nego i mentalni, emotivni, intelektualni prostor...

Digitalne slike, gotovo rendgenski snimci budućih "gnezda", pokazuju svu zgusnutost teskobe koja pritiska novi grad. Belmondovske besomučne akcije kroz mrežu armatura su sahranjene u drugoj polovini XX veka. Imale su suviše humanističke ciljeve. Ovde ne bi ni priličile...

Radovi su nastali u toku 2008. godine, a serija se još uvek razvija.

Nina Todorović