Dragan Jelenković (1959) je bio jedan od vodećih i najdoslednijih predstavnika nove skulpture u Srbiji, pokreta koji je nastao krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošloga veka. Tadašnja generacija mladih umetnika bavila se takozvanim proširenim poljem skulpture, uvodeći sasvim novo shvatanje ove likovne discipline i uvodeći  u nju nove materijale, postupke i sadržaje. Naročito važnu ulogu dobio je ambijent postavke, gde skulptura nije izdvojen oblik u prostoru veća sastavni deo čitave situacije. Druga karakteristika bila je modularnost i komponibilnost objkata, koji se u ambijent implementiraju na kreativan i konceptualno osmišljen način.

Na liniji ranijeg angažmana Jelenković u postavci izložbe objekata i printova otvorenoj u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, koja se uslovno može nazvati retrospektivom, prelazi sa objekta na strukturirane površine, umnožavajući lik i obris objekta na različite načine, nanoseći ga tehnikom štampe na druge objekte i površine, postižući ekspanziju svog modularnog pristupa na nove fizičke i mentalne prostore.

U donjem nivou postavke Jelenković izlaže radove iz 2006. u kojima čini svojevrstan otklon od skulpture izlažući otiske tamnim ili svetlucavim bojama na rebrastom papiru, ili pravugaone površine ispunjava paralelno postavljenim staklenim cevima, koji uz svoje fizičke osobine objekata u prostoru, reflektuju okolinu i deformišu odslikane likove. Tako na najočigledniji način dolazi do stapanja skulptura i prostora, to jest njihove stalne interakcije.

U radovima na gornjem nivou postavke iz 2008. figurira jedan gradivni elemenat - Jelenkovićev multipl iz 1994, klinasto stilizovana panonska kuća, čiji obris pravilno aranžira na različite načine; kružno, naizmenično ili u cik-cak, te štampa dobijajući šare nalik industrijskim, kojima pokriva zidove u formi tapeta, površine pod staklom ili svetleće zidne objekte. Forme ovih "klinova", koje je i fizički izložio ne staklenim vitrinama tako da bacaju umnožene senke po zidu, nalazimo i u printovima sa motivima oblaka i vedutama parka s klupama, čime se sugeriše beskrajna ekspanzija ove umetnikove simboličke arhetipske slike na čitave ambijente, pejzaže i kosmos. Postignuto je jedinstvo vizije, prvobitne autorove mentalne slike i fizičke realnosti oličene u repetitivnoj šari, dekorativnoj površini, na prvi pogled bezličnoj, a zaprvao toliko prožetoj intimnim i individualnim. Jelenković lični rukopis zamenjuje naoko bezličnom  industrijskom šarom, koja se širi prostorom i kosmosom, ostvarujući san o sveprisutnosti, večnosti.

Andrej Tišma