Najstariji tragovi Arkanjske civilizacije su u neposrednoj blizini Koviljskog manastira. Pre izvesnog vremena otkriveni su temelji jednobrodne crkve postavljeni u smeru istok-zapad i ostaci grobova oivičeni kamenim blokovima, u obliku šajke sa izdignutim pramcem. Kameni blokovi veličine 25 x 50 x 10 cm su istog porekla kao i oni pronađeni na grobnicama. Pretpostavka je da je kamen vulkanskog porekla koji se i danas nalazi po obodima Fruške Gore.

Prilikom izgradnje mosta na Dunavu, koji se jednim stubom oslanja u Arkanjski rit, mostograditelji su naišli na prepreku. Jedan od šipova se polomio pri zabijanju u temelj. Radovi su obustavljeni i uz veliki napor kesondžija i ronilaca prepreka je izvađena sa dna Dunava. Bio je to bronzani kovčeg - škrinja.

ARKANJSKA ŠKRINJA

Kada je sa dna Dunava škrinja izvučena na svetlo dana, prisutni posmatrači, ronioci i neimari bili su zatečeni lepotom zelenih reljefa na površini bronzanog kovčega. Detaljnijim posmatranjem i analiziranjem kovčega i reljefa, na kome je bio prikazan biljni i životinjski svet, uočeno je da je kovčeg veoma precizno zaptiven pčelinjim voskom.

Ekipa eminentnih arheologa i stručnjaka pristupila je zvaničnom otvaranju škrinje. Zahvaljujući pčelinjem vosku kao zaptivaču, svi predmeti su ostali u nepromenjenom obliku, onako kako su prvi put bili stavljeni. Odmah je zapažen model jednobrodne crkve izrađen od bronze. Ovaj model crkve dovodi se u neposrednu vezu sa pronađenim temeljima u blizini Koviljskog manastira. Arheološkim metodama je dokazano da ova dva pronalaska potiču iz istog vremenskog perioda. Bezbroj drugih predmeta je u fazi analiziranja i pomnog proučavanja.

OSMATRAČNICA / CRVENA STENA

Na domak Arkanja se nalazi Crvena stena. Dominira na široko, u nedogled razlivenom Dunavu. Ona je osmatračnica, a sa nje se vidi nadaleko svaki ploveći objekt.

Zadatak žitelja Crvene stene je da dimom, ili ogledalima, vatrom, obavesti arkanjske ratnike o dolasku stranaca. Naziv Crvena stena dobija po svojoj osobitoj crvenoj boji, koja je proistekla od boje kuća i odbrambenim bedema koji su sačinjeni od pečene crvene gline. Po fortifikacionom planu, grade se bedemi, zgrade, barutane, konjušnice I bunari. Na stene i izidani lomljeni kamen lepi se glina izvađena tu, na domak samog utvrđenja. Potom se opasuje velikom količinom upaljenog drveta, jakom vatrom, i tako peče. Glina je puna gvožđa i prilikom pečenja postaje purpurno crvena.

Trgovački brodovi, koji su plovili prema Crnom moru, ili se vraćali u srce Evrope, nosili su najrazličitije tovare robe. Unapred su znali da će proći pored nadaleko poznate Crvene stene i da su u obavezi da deo svoje robe predaju ratnicima civilizacije arkanjske. Zauzvrat, dobijali su loce-vodiče, koji su ih provodili kroz splet plovećinh tokova ogromnog rita.

NASELJE NA VODI / ARKA-ŠAJKA

Naziv koji nosi današnji Arkanj zasigurno potiče od imena Noeve arke. Reč je o civilizaciji koja je živela na vodi, odnosno na plovnim objektima. Ovo je zaključeno na osnovu bogatog sadržaja škrinje predmetima koji su predstavljali šajke najrazličitijih oblika i namene.

Simboli i personifikacija Arkanjskog naroda su šajke u obliku govečeta, zmaja, ptice, jednoroga... Verovanje i poštovanje prirode ovog naroda uočljivo je iz prikaza, dakako opet šajki, koje prevoze tek isklijalo žito, drvo - lipu, blokove rude i najrazličitiji tovar od važnosti za opstanak i život na vodi. Ratni brod govori o ratničkoj veštini. Postojale su čitave flote ratnih brodova koje začudo nisu bile naoružane. Sva strategija odbrane sastojala se u namamljivanju neprijatelja u močvare Arkanja. Dublji gaz njihovih čamaca zaglavljivao ih je u mulju. Po pravilu ostajali su zarobljeni u spletu prirodnih kanala poznatih samo starosedeocima - šajkašima.

PREDSTAVA VELIKE BOGINJE / ARKANJSKA PRINCEZA

Kult velike boginje Arkanjske princeze predstavljana je u najrazličitije ukrašenim šajkama; u sedećem položaju, naga i ogrnuta lanenim suknom.

Pretpostavlja se da je prilikom procesije, za vreme sahrane Arkanjske princeze, šajka pretovarena zagrobnim predmetima i relikvijama smeštenih u kovčegu, potonula zbog jakog nevremena, upravo na mestu gde je izvučen čuveni reljefni kovčeg.

KOMUNIKACIJA SA DRUGIM NARODIMA I KULTURAMA

Po načinu izgradnje šajki očigledno je da su graditelji poznavali tehniku plovidbe sličnu severnim narodima u Evropi. Dužina šajki doseže i 25 metara sa maksimalnom širinom do 5 metara, a debljinom daske 2,5 cm. To ukazuje na sličnost sa vikinškim plovilima. Postojanje osovine na dnu šajki omogućavalo je da se koriste i kao transportna kola sa volovskom zapregom. Pokretljivost rekama, a ne retko i morskim vodama, govori o velikoj komunikacionoj sposobnosti ovog naroda. To dokazuju tragovi arkanjskih šajki nađenih na ušću Odre u Baltičko more kao i u toku Rajne koja ih je vezivala sa Severnim morem. Najčešće su koristili njima dobro poznate puteve kroz područja delova svog naroda; naroda koga su sačinjavali ljudi isključivo svetlih očiju, lociranih između Visle i Odre. Sa putovanja su često donosili nove vrste životinja (pr. nosoroga) koji ne žive na ovom tlu....

Predstavljeni eksponati na ovoj izložbi svedoče o postojanju jednog visoko civilizovanog naroda. Pamte njegovo postojanje i kulturu. O Arkanjskom narodu biće još mnogo reči. Proučavanja sadržaja bronzanog kovčega tek je započeto.

Skulpture Mladena Marinkova dramatično dokazuju kako je sigurnost na vodi, i kako Nojeva arka, u besmislenom vremenu tolikih ratova, stoleća ratova, kako bi kazao Miloš Crnjanski, ostavlja nas neutilitarnima, drukčijim, možda posve uzaludnim.

U jednom čamcu Marinkova dvadeset i šest riba, u velikoj panici, ali isto tako i u svojevrsnoj vojni za opstanak, streme visoko gore, u istosmernom ritmu, nalik na Skrjabina. Nadrealisti bi veoma voleli tu skulpturu: dvadeset i šest je deljivo sa trinaest, i kada se taj broj izdeli, opet se dobija famozno naše dvojstvo, naš par, naše parenje: dvojka će nas, jedina, kanda, preživeti.

Ravno pre deset godina, na Kvirinalu, dakako rimskom, u blagoj rasveti rimskog proleća, bio sam na izložbi Strumenti di Tortura... koja je veoma uzbudila evropsku javnost, još i više: evropsku savest. Na toj izložbi predstavljene su sprave za mučenje, ali i za uniženje ljudskog tela, u medijevalnim onim vremenima, sačuvane i začudo bogato ukrašavane, u mazohističkom našem predznanju oproštaja od života, od svetla. Te stare, lukave, večne sprave za mučenje, na onoj rimskoj, skupocenoj izložbi, postavljenom u drvenim dvoranama, ali i na zelenoj tratini rimskog proleća, bile su poduprte svežim otesanim drvenim gredama, situirane u dobro čuvane vitrine, drapirane inkvizitorskim habitima što su visili na lutkama bez lica, nalik na Blanušine junake. I upravo to sveže tesano drvo, tako čilo i tako mlado, u koje se surovo i nekako definitivno uklještio čitav jedan arsenal predmeta koji su surovi tek po odluci kratke ljudske pameti, mraka i zla, najednom je silno aktualizirao čitav pojam tog srednjovekovnog martinija, tog bezumlja, te jedinstvene perverzije. Na Kvirinalu je, tog dalekog već proleća, bilo tiho. A i posetioci izložbe nisu bili previše razgovorni.

Vitomil Zupan je, svojevremeno, kanda u Levitanu, ponovio misao o zatvoru kao svojevrsnoj retorti života. U prostorima kvirinalskim, one medijevalne sprave, virtuozno katkad organizovane sa jednom jedinom idejom da nam zadaju najviše, laganog, potmulog bola, tako da nas još ostavlja svesne, budne, u patnji, utisak o dramatičnoj eskalaciji zla, medijevalnih običaja, pogibelji po ukupnu sudbinu čoveka na planeti, poprima krupne kategorije rasapa.

Zašto ovo i ovoliko govorim na otvaranju izložbe visoko kultivisanih, promišljenih, ostvarenih skulptura Mladena Marinkova?

I zato što je u svojim vajarskim varijacijama na temu civilizacije, prevashodno arkanjske, tumačio svoj doživljaj kao memento jednog veka, kao neprevaziđeni Ausklang civilizacije koja, isto, nestaje. Marinkov u takozvanoj maloj formi ostvaruje čudesne dimenzije unutrašnjeg značenja monumentalnost koja je sugestivna, iznedrena, bogata. Njegove su skulptorske asocijacije plemenite, u virtuozno oblikovanim sećanjima na lipu, na zrnevlje koje je Veljka Petrovića toliko uzbuđivalo, u tek otkrivenim starim egipatskim grobnicama, i koje je, svakako, sugerisalo dah života.

Bilo je ideja da u jednu od tih sad već kultnih arki Marinkova naiđe, kao izneneda, mlado, zeleno, uskršnje životu odano žito. Ono me je uznemirilo veoma. Najednom nalik na one tesane grede udenute u komplikovane strukture sprava za mučenje iz Minstera. Te šajke koje plove Dunavom, i te stilizovane, sugestivno saopštene napomene o kretanju u ovim našim mrtvajama gde se, najčešće, ništa, čak ni voda, ne pokreće, te suptilne, bezmalo magične barokne naše krošnje, i ti čamci koji nas svukud vode, a najčešće u san, te pojavne nežnosti i te tako oplemenjene naše biljke koje se, pod naletima košave, povijaju bezmalo kao drveće na Rodosu, uvek na jednu stranu,-sve je to akcentovano i izdvojeno na račun našeg nezaborava, naše opstojnosti. Ne znam u ovom podneblju vajara koji bi senzibilnije i virtuoznije prepoznao oblike našeg panonskog života od ovog Marinkova čije šajke, arkanjske, tek što nisu zaplovile, obalama naših maštarija stremeći bogato, plamenito, jedinstveno u svakom slučaju.

Arkanjska civilizacija, na koju se poziva, veoma usrdno i nadahnuto, Mladen Marinkov može da se meri s onom hazarskom, Pavićevom. Toliko asocijacija, toliko primisli, toliko mogućnosti postvarenog bekstva od našeg ukupnog sivila, od dogme, od banalnosti napokon.

Marinkov je bezmalo nalik na budućeg mornara, ali i na apokrifnog nekog svog pretka. Toliko je, naime, u njegovom potezu, stila, određene neodređenosti, doživljaja prolaznosti koji nas, i inače, opčinjava.

Sve je pomereno, oblique, nahereni presek jednog vremena koje nam, kanda, sve više liči na nevreme.

Mladen Marinkov je načinio podvig: mi smo ta nepregledna, dunavska i stoga anonimna voda, a Nojeva arka plovi nad nama, ali ipak i sa nama, neopterećena, sanjana, neizdvojeno izdvojena u praskozorje jednog drugog stoleća. Marinkov, svakako, do tih vratnica stiže usrdno, sigurno, odrešito.

Pročitao Dr Draško Ređep na otvaranju izložbe skulptura Mladena Marinkova Civilizacija, Arkanjska, 12. aprila 1994, u Galeriji "Zlatno oko" u Novom Sadu.

Kritika se neprestano vraća na teoretska razmatranja smisla koji umetnici daju svojim viđenjima starih civilizacija u nastojanju da sačuva integritet i prepoznatljivost vrednosti savremene umetnosti uprkos činjenici da često, veoma često ona beži iz sveta aktuelnosti u neka druga, daleka, imaginarna područja. To prizivanje udaljenih svetova, sa njegovim mogućim ili zamišljenim oblicima, ritualima i zračenjima-i kao povremena moda i kao normalna žeđ stvaraoca-obogatilo je umetnost mnogobrojnim inventivnim rešenjima o naučnim saznanjima, možda, pomoglo da se vizualizuju mukotrpno pabirčeni podaci jer istorijska akribičnost često nema smelosti da izađe sa definisanim i definitivnim predlozima. Uključujući se u veliku porodicu umetnika koji računaju ne samo na širinu i hrabrost svoje mašte, već i na dobro izučene lekcije-od Borhesa i Margaret Jursenar, do Danila Kiša, Milorada Pavića i Umberta Eka, a zatim i Pitera Grinaveja i čitave plejade aktuelnih tragalaca za "svojim" svetovima, Mladen Marinkov je otvorio novo poglavlje Arkanjske civilizacije i na temeljima (ne)postojećih arheoloških nalaza ponudio jedan čudesni rekvizitarij, koji navodi na mnoga razmišljanja. Baziran na elementima navodno izvađenim sa dunavskog dna i "pronađenim" po obodima fruškogorskih padina, sa stilskim odlikama neprepoznatog porekla i vanvremenskog trajanja, u rasponu od doba biblijskog Potopa do dana koje živimo, a na evropsim prostorima koji se spominju uvek kada se traga o izhodištima naših predaka, novi ciklus skulptura Mladena Marinkova kao da opredmećuje jedan veliki san. Njegovi oblici asociraju drevne civilizacije, pa ipak izmiču svakoj kategorizaciji; njegova ruka modernog vajara oponašala je nevešto savršenstvo prastarih maga livenja, dajući skulpturama - relikvijama i patinu vremena i sjaj vlasti, i izvitoperenost od borbe sa trajanjem i nadrealistički drsku kombinatoriku koju je i postmodernistički duh umeo da iskoristi s punom merom elegancije i evokacije prostornih i vremenskih daljina. Mladen Marinkov je još jednom, i ovom svojom samostalnom izložbom u izvanredno konciznom i čistom ambijentu novosadske galerije "Zlatno oko", potvrdio da predstavlja zrelog i smelog stvaraoca; njegov raznovrstan opus ne preza od naglih promena i skokova u međuprostore medija i različitih istraživanja, ali ni od "povratka" u mirniju reku klasične skulpture, uvek sa novim naznakama i značenjima, po kojima prepoznajemo da je reč o umetniku koji živi sa svojim vremenom i kojeg to vreme obeležava svojim bogatim darovima.

Problem izlaska iz zatvorenog kruga nastalog razvojem likovnog govora ne mora biti rešen jedino kroz mentalno iznalaženje novih formalnih pravila. Uticaj koji je afrička skulptura izvršila na modernu evropsku umetnost, naročito kroz dela Pikasa, Đakometija, opšte je poznat i sasvim je razumljivo da je njihovo obraćanje jednom novom kulturnom miljeu usledilo posle iscrpljenog, ne potpuno ali u dobroj meri svakako, sopstvenog nasleđa. Posmatrano u ovom smilu ne radi se o originalnosti autorskih tvorevina već o otkrivanju odgovarajućeg likovnog govora, primerenog prostoru i vremenu jednog umetnika i njegovog okruženja, u likovnoj tradiciji drugih naroda i kultura.

Vajar Mladen Marinkov je u ovom domenu svog opusa uradio nešto slično s tom razlikom da se on nije obraćao drugim civilizacijama i kulturama već je "zagrebao" u prošlost i korene sopstvenog naroda. Snažan uticaj zapadnoevropske civilizacije i, samim tim, kulture učinio je da slovenski prostori, kao i tradicija i kultura koja im pripada, dugo budu potisnuti na marginu interesovanja likovnih umetnika. Mladen Marinkov je to dobro osetio i upravo tu, u mitovima i legendama sopstvenog porekla, pronašao je svoj novi modus viviendi.

Iako se u datom slučaju radi o teoretskoj mistifikaciji vezanoj za arheologiju (princip poznat iz raznih domena umetničkog interesovanja u najširem smislu) autoru se mora priznati da je izvršio vrlo kvalitetne pripreme i da je saglasje teoretskog i vizuelnog na visokom nivou. "Arkanjska civilizacija" koju nam, putem skulpture malog formata, otkriva ovaj umetnik dolazi iz njegovog imaginativnog dela pobuđenog upravo svešću o poreklu što, već samo po sebi, budi i u posmatraču potrebu da posveti veću pažnju ovim delima.

Bronza, materijal koji je Mladen Marinkov koristio za krajnju verifikaciju svojih zamisli, prosto se nameće kao jedini mogući ne samo likovni aspekt već i kao sredtvo koje će ubedljivo podržati teorijski prilog i doneti celokupnom angažmanu dovoljno ubedljivosti. Pronađena arkanjska škrinja-kovčeg je, kako kaže autor, izvučena na svetlo dana sa dna Dunava i o "njenom bogatom sadržaju, kao i o arkanjskom narodu biće još mnogo reči. Proučavanje sadržaja bronzanog kovčega tek je započeto."