Centar za vizuelnu kulturu "Zlatno oko". Novi Sad. Januar 2005.Smiljana Kojić je na početku svoje stvaralačke avanture. Uspomene na akademijske ateljee su, međutim, već za mladom umetnicom. Na ovoj, prvoj samostalnoj izložbi, Smiljana se predstavlja zanimljivim i zasebnim konceptom, sa jednim jasno definisanim personalnim umetničkim stavom. Geometrijskie forme podsećaju na tradicionalne emotivne kolačiće, praistoriske primenjeno-umetničke tvorevine...
"Jestiva umetnost" i objekti od testa nisu novina u modernoj umetnosti, no izložba mlade kikindske umetnice Smiljane Kojić (1977) u Galeriji Centra za vizuelnu kulturu "Zlatno oko" u Novom Sadu deluje sasvim sveže i "drugačije".Kojićeva na horizontalne postamente postavlja niz lepinja koje je sama oblikovala i pekla u formama koje asociraju na liciderske kolače (obrisi čoveka, konja, srca, točka). No, ona testo ostavlja bez bojenih ukrasa, nanoseći samo ponegde nizove linija žumancetom, asocirajući i na narodna tradicionalna peciva. Ukupan utisak koji odaju ove horizontalne skulpture je toplina ljudskog dodira, dominacija materijala plemenitih boja pečenog testa, s pukotinama i žljebovima što sugerišu prirodnost. Uz to se, neminovno, množe i bezbrojne asocijacije i simbolika vezani za hleb u svim civilizacijama.
Kojićeva utisak izloženih objekata pojačava kolor fotografijama detalja eksponata (pukotine, žljebovi, brazde, linije) koje postavlja na trodimenzionalne nosače na zidu. Na taj način se skulpture i zidni foto-objekti dopunjuju, ukazujući na zanimljiv i neobičan put izražavanja mlade umetnice, koja je 2003. diplomirala na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.
Andrej Tišma
likovni kritičar
Smiljana Kojić je na početku svoje stvaralačke avanture. Uspomene na akademijske ateljee su, međutim, već za mladom umetnicom. Na ovoj, prvoj samostalnoj izložbi, Smiljana se predstavlja zanimljivim i zasebnim konceptom, sa jednim jasno definisanim personalnim umetničkim stavom. Svoje skulpture, koje su ovde inicijativnog značaja, umetnica je načinila od testa. Radi se o geometrijskim formama što podsećaju na tradicionalne emotivne kolačiće, praistoriske primenjeno-umetničke tvorevine (ukrasne alke, fibule) ili o formama kojima se priziva izgled neolitskih skulptura karakterističnog figurativnog obličja, poput cuvenih figura iz Lepenskog vira... No, ta komunikacija sa istorijom civilizacije i istorijom umetnosti, paradoksalno, ukazuje na ovovremenski i tipično postmodernistički senzibilitet mlade umetnice. Jer, u današnjoj umetnosti "sve je aktuelno i sve je retro" kako je to govorio Bašlar, i to ove Smiljanine skulpturice čini relevantnim u aktuelnom trenutku: "ikonografija preuzeta iz prošlosti osluškuje različito vreme koje je anahronističko u odnosu na ritam našeg vremena ali je sinkretističko u odnoisu na naš kontemplativni duh" (Mauricio Kalvezi). No, ukoliko bi se analitičkije odnopsili prema delu Smiljane Kojić onda bismo se vrlo brzo uverili da se, u konceptualnom smislu, ona koristi svojevrsnim "citatom" da bi istraživala i preispitivala vlastiti odnos prema umetničkom delu, da bi se bavila ontološkim problemima forme i umetnosti same, da bi konačno – iznašla vlastiti način da iskaže jedan verodostojni umetnički stav prema svetu i vremenu u kome žvivi i stvara...
Rekosmo da je značaj skulpture u ovom Smiljaninom umetničkom projektu – inicijativan. Naime, umešene, izvajane i ispečene forme umetnica sistematski fotografiše iznalazeći čudesne rakurse i čudesne prizore koji slikovito i ubedljivo svedoče o autentičnom rastu forme, o rastu testaste skulpture, o jednom autentičnom procesu pri pečenju, o procesu koji ostaje izvan umetnikove kontrole ali i o procesu koji svedoči o umetnicinoj svesti o potrebi spontane, zasebne i "prirodne" logike razvoja oblika. Istovremeno, svojim fotografijama umetnica zadire u unutrašnjost skulptorske strukture, u njenu anatomsku građu, u onaj sklop koji čini njeno jezgro iz kojeg se emituju svi formalni, sadržinski – a u ovom slučaju i poetski – potencijali skulpture Smiljane Kojić. Konačno, ono što svakako ovaj koncept čini izuzetno dragocenim jeste sublimna količina metaforičkih naznaka i potencijala: ove skulpture i ove fotografije "čuvaju" civilizacijske uspomene, poseduju miris hleba, čini vidljivim jedan neočekivani mikrosvet, podsećaju nas na strukturu naše planete, nose mnoštvo erotskih i vitalističkih poruka, komuniciraju specifičnim znakovljem, teško čitljivim ali dragocenim jer dopiru iz dubine umetničke strukture i iz umetnicine duše... A zar sve to nije sasvim dovoljno za bogat umetnički doživljaj?
Sava Stepanov
likovni kritičar