Violeta Labat Mitrušić - Skulpture

Galerija SULUV-a, Novi Sad. 15 - 27. februar 2010. Nedoumicu, s kojom se susreće onaj koji treba da preciznije odredi šta predstavljaju novi radovi Violete Labat Mitrušić (skulpture, objekti, instalacije ili neki drugi oblik vajarske umetnosti), možda najbolje razrešava izraz koji je istim povodom, pre 15 godina, upotrebio Dušan Đokić, u tekstu za katalog izložbe u Galeriji ULUS-a: "Strukture u prostoru". Heterogenost, istovremeno i amorfnost pojma "strukture" dopušta skoro sve i svašta, tako da bi bilo dobro malo ga precizirati. Po kakvoći, ove strukture bi mogle da budu i mekane i čvrste, i prozirne i neprozirne. Proste, ali istovremeno i složene po izradi, kao i po zamisli. Konceptualne, pa i simboličke. Znači, donekle ispunjene semantikom. Ili bi im se moglo pridodati neko značenje. Kolege će u njima prepoznati odlike autorke, njenog iskustva, tj. prethodnih radova. Obični posetioci izložbe neće to videti, jer neće to ni tražiti u njima -zadovoljiće se samo transparentnim formama. Sa više ili manje pretpostavki i očekivanja, pred nama su nove "strukture u prostoru" Violete Labat Mitrušić. Iako su manje po površini koju ispunjavaju, od prethodnih, i one su zatečene u metamorfozama: iz apstraktnog u figurativno, odnosno iz figuratnivnog ka apstraktnom. Bezimene. Pa čak i kada su imale nazive, kao što je to bio slučaj u ranijim decenijama, više im je odgovarao zajednički naziv "simboLIČNE platFORME", koji im je dopuštao dvojnost, da ne kažemo divergenciju, pa su mogle da budu i simbolične i lične, i platforme i samo forme. A da, pri tom, razilaženje ne znači i neslaganje, a odstupanje od zajedništva, nije, istovremeno i udaljavanje jednog od drugog, forme od njene platforme, ili obrnuto - platforme od forme. Bilo da je u pitanju doslovnost, ili figurativno značenje, ličnog, a potom i zajedničkog imena, radovi Violete Labat Mitrušić, kojima se predstavljala u likovnom životu Novog Sada, Beograda, kao i drugih gradova u Srbiji, odnosno u nekadašnjoj Jugoslaviji (Skoplje, Kranj, Maribor, Zagreb, Vršac, Sombor, Kikinda, Zrenjanin, Zemun...), kao i na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, bili su uočljivi i prepoznatljivi. Vladimir Kopicl je svojevremeno zapazio da Violeta Labat Mitrušić radi, a potom izlaže tzv. skulpturalne serije, koje su rezultat višegodišnjih, pa i desetogodišnjih ciklusa. Da je tako, potvrđuje nam i ova "skulpturalna serija", koja je, očigledno, nastala posle još jednog takvog istraživačko-iskustvenog ciklusa. Može se u njoj prepoznati ono što je odlikovalo njene prethodne radove - naklonjenost geometrijskim oblicima, konstruktivizmu, ali i odsustvo plastike, betona i boja. Tek se povremeno jave tamnoplavi stakleni trouglovi. Preovladava siva mreža i žica, svojevrsna rešetka, oivičena olovom, ponekad savijena u krug, a ponekad u neki drugi nepravilni oblik. Neke kompozicije sadrže lupu, odnosno uveličavajuće staklo, što je sasvim novi elemenat u radovima Violete Labat Mitrušić. Nesumnjivo je da ova kombinovana tehnika duguje njenom dugogodišnjem radu na vitražima, pa će neko, možda, nastojati da i ovde prepozna neke od vitražnih elemenata, odnosno da pojedine izložene radove poredi recimo sa lampama, ili nekim drugim upotrebnim umetničkim delima. Možda bi se, zaista, uz izvesne intervencije, dodavanjem adekvatnih platformi ovde izloženim formama, odnosno instalisanjem svetla, mogla naslutiti primenjivost ovih umetničkih dela. Ali to, jasno je, nije bila ni želja ni namera autorke, bez obzira na uočljiv predmetni potencijal njene umetnosti. Zoran Đerić