Galerija Kulturnog centra "Laza Kostić", Sombor. 8 - 28. februar 2011.Preskočivši poslovičnu aljkavost mlađih naraštaja kojima je pomodni nihilizam i konfekcijska apokaliptičnost izgovor za "malo i loše", Vuksanović stvara "dobro i mnogo" gradeći svoje "cikluse", dovršavajući ih tek onda kada se iz njih i za njih stvore uslovi za logičan zaključak, a ne onda kada ćudljivi meandri likovne mode okrenu svoj kurs. (Čedomir Janičić)
Vuksanovićev rukopis otkriva upornost u pronalaženju optimalnih likovnih formulacija kojima precizno i jasno saopštava svoja gledišta. Njegovi zapisi su baš to - dakle, zapisi, vizuelna sintaksa, primerna likovna pismenost koja implicira isto tako darovitog čitaoca ili posmatrača (u zavisnosti od toga da li se primat daje oštrini formulisanja ili oštrini posmatranja). Vuksanovićevi "grafiti" čitaju se iz jedne šire kulturološke optike (vizuelne, socijalne, političke, urbano-subkulturne...) i traže aktivni odnos sa polemički raspoloženim sagovornikom.
Njegovi stavovi, baš kao njegov umetnički rukopis, neretko su hibridni i zahvataju podjednako iz tradicije kao iz aktuelnog izraza, iz sopstvenog porekla kao iz tragične neukorenjenosti (sub)urbanog sveta. Odnos slike i teksta, odnosno njihov poletni intermedijalni susret, temeljna je preokupacija Vuksanovićevog opusa.
Upravo ovaj mnogostruki izraz, koji, dakle, uključuje različite i raznorodne uticaje i evokacije, traga za holističkom koncepcijom sveta, izgubljenom u besomučnoj fragmentaciji. U takvoj koncepciji, stoga nije čudno, da Vuksanović neretko dolazi do arhetipskih matrica u svedenim grafičkim znacima kakvi su krst, krug, trougao... Ili u tematskim zahvatima kakvi su Bog, nacija, svet, zemlja...
Tako, njegovi pejzaži Krnje Jele baš kao i radovi sa aktuelnim dnevnopolitičkim dilemama i kontroverzama, ili radovi direktno inspirisani kaligrafskom veštinom, ukazuju na kompleksnost poruka i istovremenost u pojavljivanju slike i teksta, etičkog i estetičkog, svojeg i adaptiranog, intimnog i javnog, likovnog i likovnoodsutnog. I u mešavini stilova (apstraktni ekspresionizam, pop art, neodadaizam) i u mešavini medija (crtež, slikarstvo, kaligrafija, kolaž, grafit, redi mejd...) primećujemo potrebu da se logosfera i ikonosfera stope u jedan i jedinstven izraz i poruku.
Ove binarne operacije nisu sva Vuksanovićeva ideologija. On shvata zamku prebrzog uopštavanja u izricanju stava i njegove negacije. Čak i kada, dosledno dijalektičkoj trijadi, ponudi rešenje u sintezi.
Vuksanovićev rad, stoga, nije suma dovršenih stavova, već više svojevrsna zbirka likovnih eseja u kojima preovlađuju nesputana, lična podsećanja na tematske celine koje on unapred odabira u skladu sa vlastitim preokupacijama. U tim celinama vidljivi su procesi, inicijalni uzori, trenutne aspiracije, ideološki manifesti, brojne fusnote koje vode u dalje digresije i sve to u jednom ličnom i odgovornom pokušaju da se svoj rad pretvori u ogled o našem svetu koji nas istovremeno plaši i privlači.
Ono što u ovom raznorodnom opusu najviše pleni, to je neprestani pokušaj komuniciranja, odavanja sopstvenog glasa i traga. Traganje za komunikacijom u eri komunikacije pomalo podseća na Digenovu potragu za čovekom usred dana sa svetiljkom na prepunom trgu.
Pozicija Danila Vuksanovića na današnjoj domaćoj (i ne samo domaćoj) sceni, nažalost, biće određena okolnostima na koje on sam neće moći mnogo da utiče.
Slikarstvo današnjice, sve manje interesantno ambicioznijoj teoriji, traži svoje uporište u svojim osnovnim tehnološkim premisama gde techné dominira nad poiesis, a umetnik više liči na (al)hemičara nego na umnika kako je, ne bez ironije, Krleža jednom nazvao slikare sa viškom cerebralnih ambicija.
Preskočivši poslovičnu aljkavost mlađih naraštaja kojima je pomodni nihilizam i konfekcijska apokaliptičnost izgovor za "malo i loše", Vuksanović stvara "dobro i mnogo" gradeći svoje "cikluse", dovršavajući ih tek onda kada se iz njih i za njih stvore uslovi za logičan zaključak, a ne onda kada ćudljivi meandri likovne mode okrenu svoj kurs.
Čedomir Janičić,
istoričar umetnosti