Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad. 23. mart – 20. april 2011."Nasleđeni oblici građanske kulture doživeli su potpunu negaciju. Pozicija stvaraoca kao komentatora društvenih kretanja i pojedinačne egzistencije ispražnjena je. Stvaraoci postaju neposredni učesnici, proizvođači, ispisujući lični ili kolektivni esej svog života." (Vujica Rešin Tucić, 1970). Autor i kustos izložbe je Nebojša Milenković, viši kustos MSUV. Otvaranje: 23. mart 2011. u 19:00.
Priča o Vujici Rešinu Tuciću jedna je od ubedljivijih priča, kad je o istoriji naše umetnosti i književnosti reč, o tome kako se etička, moralna, politička i poetička ubeđenja autora stapaju u jedinstveni kôd umetnika kao sopstvenog dela. Kao umetnik i pesnik, Rešin Tucić stalno se kretao po tankoj granici u međuprostoru između eksperimentalne književnosti, nove poezije i nove umetničke prakse – istovremeno pripadajući i ne pripadajući svim trima podjednako.
Oslobođeni imperativa da bilo šta znače ili označavaju, reč i slovo kod Rešina Tucića postali su vizuelizirajuća sredstva / stanja jezika. Jezik u afektu – služeći se iskustvima istorijskih avangardi (dade i futurizma), konkretističkim eksperimentima, kao i pesničkom praksom slovenačkih reista – kod Vujice je postao vlastiti predmet. Pesma kod njega više nije jezička niti logička konstrukcija. Praksom permanentnog istraživanja u i sa jezikom, umesto jezičkog (verbalnog), kod Tucića pesma je postala vizuelni proizvod. Pored rada na dekonstrukciji smisla, Vujica istovremeno razara i samu logiku pesničkog teksta/govora ― ali i stereotipne i patetične predstave o "ozbiljnosti pesničkog zanata". Njegovo pesništvo zasnovano je na buntu protiv svih konvencija, otuda su pojedini kritičari Tucićevu književno-umetničku pojavu opisali kao svojevrsnu "injekciju" Majakovskog za našu književnost. Vizuelizacija teksta, svoju kulminaciju doživljava u svakako najpoznatijem Tucićevom delu ― vizuelnom romanu "Struganje mašte" (1971 ― 1991).
U tom permanentnom eseju vlastitog postojanja, neposredno praktikovanom kroz literaturu i umetnost, pojmovi kao što su inovacija, sloboda i novo ― počev od prvoobjavljene priče iz 1962, pa sve do umetnikove smrti 28. novembra 2009 ― za Tucića su imali specifičnu i (samo)obavezujuću težinu i značaj: Najgora vremena su za takozvanu umetnost ona u kojima stvaraoci ne mogu ničeg novog de se sete. Bitka za novu umetnost, pored zalaganja za drugačije odnose u kulturi i društvu značila je i (utopističku) bitku za novog i drugačijeg, istinski slobodnog čoveka – pojedinca koji će biti sposoban da veruje u vlastite snove i koji se, zarad privremenih interesa, neće odricati vlastitih ideala: Dobra i loša vremena se smenjuju. Mi ne možemo suditi o tome kakva su vremena držeći se uslova koje društvo stvara, nego, jednostavno, po tome u kakvom se stanju nalazi sam čovek. Zato je neophodno pokušati takve stvari u umetnosti koje bi opet radikalizovale ljudsku svest da čovek mora uticati na promenu okolnosti u kojima živi, na promenu svog ljudskog života.
Kad je o Tuciću reč, sastavni deo neposrednog stvaralačkog bio je i njegov aktivistički rad. U vojvođanskoj, a usudio bih se reći i u srpskoj kulturi uopšte, nije bilo puno osoba koje su u tako dugom nizu godina, uporno i istrajno, bile gotovo opsednute demistifikovanjem i razotkrivanjem (tajnih i javnih) centara uticaja i moći kao što je to bio slučaj s Vujicom Rešinom Tucićem. Razobličavanje kulturne scene kao poprišta politike, moći, uticaja, klanova i neformalnih grupa za Rešina Tucića bilo je pitanje etike, morala, istine, pravde. U vremenu u kom se Vujica intelektualno formirao, ideja slobode bila je ona vodilja ka kojoj se neprestano težilo – zato je i duhovna pobuna njegove generacije bila pobuna protiv svega što je tu slobodu gušilo, cenzurisalo, ograničavalo: Mene je u umetnost odvela želja da sopstveni život promišljam kao sveopšti esej a ne da bih unapredio umetnost.
Izvodi iz monografskog teksta Nebojše Milenkovića
O izložbi i monografiji u izdanju MSUV
Pored kompletnog predstavljanja vizuelnog romana "Struganje mašte", autorskih filmova i obilja dokumentarne građe ― na retrospektivi u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine Vujica Rešin Tucić biće predstavljen i kao kritičar, performer i društveni aktivista. U monografiji "Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde", autora Nebojše Milenkovića, objavljen je istoimeni tekst o umetnosti i književnosti Vucice Rešina Tucića. Obrađen je njegovo polemički i kritičarski radi kao i klima / okolnosti vremena u kom je Tucić kao umetnik delovao. Takođe, u knjizi je štampana i obimna bibliografija V. R. Tucića (preko 500 bibliografskih jedinica) koju je priredila Gordana Đilas.
Vujica Rešin Tucić (1941, Melenci – 2009, Novi Sad), bio je jedan je od istaknutijih pripadnika i protagonista jugoslovenske neoavangarde šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka. Rešin Tucić delovao je kao književnik, vizuelni umetnik, pesnik, polemičar, esejista i urednik. Objavio 12 autorskih knjiga i realizovao niz subverzivnih i provokativnih umetničkih poduhvata na čitavom bivšejugoslovenskom kulturnom prostoru. Bio je jedan od članova─osnivača novosadskih umetničkih grupa Januar i Februar (1971) i Atentat (1972).
Privatni časopis Adresa, čiji je Tucić pokretač i izdavač (1977), bio je jedno od najznačajnijih neoavangardnih glasila na bivšejugoslovenskom prostoru, takođe uređivao je i časopise Polja (Novi Sad), Ulaznica (Zrenjanin), Dalje (Sarajevo) i Tisa (Bečej). Bio je pokretač i autor književne škole Tradicija avangarde (Fond za otvoreno društvo, Beograd, 1993 ─ 95), jedan od članova─osnivača alternativnog književnog društva K21K (Novi Sad, 1994/95) kao i organizator višejezičnog književnog antiratnog karavana Pod granom oraha (Fond za otvoreno društvo, Novi Sad, 1994).
Kao književnik i vizuelni umetnik Vujica Rešin Tucić zastupljen je u više desetina umetničkih i književnih almanaha, pregleda, izbora i antologija (videti biobliografiju u ovoj knjizi). Za svoj književni rad dobitnik je nagrada: Vasko Popa, Pečata varoši sremskokarlovačke i Nagrade Paja Marković Adamov.