Galerija tapiserija "Boško Petrović", Petrovaradinska tvrđava. 14. april - 12. maj 2011.

Opus tapiserija Nade Mančić, koji je autorka od kraja sedamdesetih godina dvadesetog veka stvarala postupno i istrajno, posvećeno, promišljeno, sa negovanim senzibilitetom prema proverenim vrednostima ovog medija, svrstava je u red onih umetnika koji nas uveravaju da je klasična tapiserija još uvek nedovoljno istražena oblast sa brojnim mogućnostima i zavodljivim izazovima. Uprkos novim tendencijama, koje sve suverenije i agresivnije potiru granice između tapiserije i objekta umetnosti tekstila ili tapiserije i objekta umetnosti uopšte, a zbog kojih je u poslednjih nekoliko godina na globalnom planu ponovo aktuelizovana problematika autentičnosti ovog medija, Nada Mančić istražuje u tradicijom potvrđenim postulatima i definicijama tapiserije. Strpljivom upornošću ozbiljnog tapiseriste, sa razvijenim smislom za uravnotežen odnos vizuelnog i taktilnog (što implicira odlično savladan tkački zanat), svojim celokupnim stvaralaštvom sugestivno uvodi u mističnu arhetipsku pripovest drevne niti čvrsto prepletene.

Rudimentarni kvaliteti vunenog prediva, kojima upravo zbog podatnih osobina autorka začuđujuće lako manipuliše u stvaranju teksture površine, gradirane ponekad tek pod osetljivim jagodicama prstiju, zahvalna su podloga za razvijanje teme pejzaža kao stalne inspiracije. Predeli i senzacije prirode koje menjaju predele, realni ili izmišljeni i izmaštani, za Nadu Mančić su uvek čarobni, tajanstveni ili svojom obojenošću drugi i drugačiji. Oni su apstrahovani, ali nikada potpuno, jer je neophodna prepoznatljiva aluzija na motiv koji izvodi tkanjem. Tridesetpetogodišnja posvećenost prirodi koja je neiscrpna priča ili samo znak i simbol kroz prirodu zapamćene emocije, značenjski i suštinski određuje njene tapiserije kao umetnost koja se obraća čulima (pažljivom posmatraču nikako ne sme promaći boja i miris sutona i praskozorja...) i osećanjima izazvanim čulnim doživljajem. Korelacija između plemenitog i toplog vunenog materijala i potencirane atmosfere koja se kroz smišljenu obojenost površine tapiserije nameće kao stalan lajtmotiv, opredeljuju autorku da varira različite kolorističke sheme u cilju postizanja slične ekspresivnosti.

U čvrsto građenoj kompoziciji znalački uklopljenoj u četvorougaoni oblik tapiserije, sa dominantnom horizontalom kao pravcem razvoja teme i crtežom koji je konstruktivni oslonac svesno planirane dvodimenzionalnosti, nameće se boja kao presudan kvalitet koji određuje prirodu tapiserija Nade Mančić. Rafinirani kolorizam kao vrlo zahtevan poligon za manipulisanje ostalim likovnim elementima oslobođen je obaveze prema stvarnom i viđenom, a zapravo je ona konstanta koja nedvosmisleno povezuje misaoni tok i kreativni postupak u zaokruženu celinu koju nameće tema kao voljni izbor autora.

Nada Mančić je jedna od svega nekoliko tapiserista u našoj zemlji koja na razboju sama tka svoje tapiserije (sa izuzetkom onih nekoliko izvedenih u "Ateljeu 61"). Zbog toga ne iznenađuje predanost ovoj umetnosti koja zna da zarobi upravo zbog samog stvaralačkog procesa, izazovnog po svojoj prirodi, u kome se nikako ne mogu zanemariti elementi improvizacije i intervencije i stalnog kritičkog odmeravanja zamišljenog i postignutog:

"Klasična zidna tapiserija (iako su nove tehnike, materijali, pravci, oblici i prostori vrlo izazovni) za mene ostaje večita, još uvek duboko inspirativna i bogata oblast. Pejzaž kao početna priča sa svim svojim značajem, prostorom, planovima, formama, osećanjima i atmosferom je predmet mojih radova. Mogućnosti stilizacije i transpozicije, korišćenje površine, linije, boje, različitog prediva, prilagođene izrazu i tehnikama tkanja, su beskrajne, a za mene najvažnije.

"Slaganje potke na potku, praćenje početne ideje i neprestano dodavanje, menjanje i pokušaj da zabeležim osećanja, duh i dah stvarnog ili zamišljenog prostora zapravo je blagodet rada za razbojem. Neizvesnost, vreme, muka i lepota iščekivanog trenutka kada se završi, skine i sagleda nova tapiserija je uvek iznenađenje: naslućeno, željeno, potvrđeno ili 'moglo je bolje', 'trebalo je ovako ili onako' i to me tera pred nove osnove, sa željom da ću doseći onakve tapiserije kakve mi se vrzmaju po glavi."

Goranka Vukadinović