Postoji teza o tome kako slikari vremenom počnu da liče na vlastite slike. Ili je, moguće, obratno. Svejedno. Tek dosegnuti stepen identifikacije autora i dela vremenom postaje ono mesto prema kom se vrednuje i sve ostalo: kako sama umetnost - tako i umetnikov život. Za Dragana Jankova iskustvo sveta prevashodno je iskustvo lepog - tako se za njega i funkcija umetnosti sastoji u izazivanju estetskih ideja (Taljabue). Dakle, posmatrajući i tretirajući svoju sliku kao estetski objekt, Jankov vlastite životne predstave o skladu, sasvim očigledno, pokušava da ostvari/dosegne i na svojim slikama. Svet njegovog slikarstva, svojim suštinskim odrednicama, i nije ništa drugo do neprestano traganje za - u današnjoj umetnosti pomalo zaboravljenim i svakako zapostavljenim - kategorijama: harmonije, sklada, tišine, ljubavi, inspiracije...

Jedan od konstitutivnih (likovnih) elemenata Jankovljevog slikarstva je i tišina. Biti tih u svetu u kom mnogo bolje prolaze bahatost i glasnost, za Dragana Jankova predstavlja etički i estetički izbor. Pored toga što su estetski objekti za njega slike jesu i meditativni predmeti. Svedene naracije, sa akcentom na svega nekoliko osnovnih elemenata, vizuelna struktura Jankovljevih slika zasnovana je na prizorima i iskustvima pohranjenim u autorovoj vizuelnoj memoriji. Ona se pojavljuje kao rezervoar slika, scena, kadrova, prizora, snoviđenja, maštarija...

Vizuelni repertoar u kom Jankov traži i nalazi inspiraciju nalazi se u istoriji umetnosti, književnosti, muzici kao i scenama iz pojedinih, njemu svakako bitnih filmova (npr. Stalker, Rubljov...). Smisao slikarstva za njega je u težnji da se ovde navedeno uskladi i upodobi sa prizorima iz slikareve svakodnevice - tako se u svom krajnjem ishodu i samo slikarstvo identifikuje upravo kao predstava o skladu. Taj sklad ono je za čim Jankov traga decenijama. Nenametljivo, strpljivo, bez naglih rezova ili neočekivanih zaokreta. Zbog navedenog ne bi bilo pogrešno primetiti i kako Dragan Jankov ponekad podseća i na onog istočnjačkog učitelja i slikara koji je, pozvavši prijatelje u nameri da im saopšti nešto važno, misteriozno nestao. Sve dok ga u jednom trenutku nisu ugledali kako zamiče za okuku uske staze naslikane na jednom od njegovih platana. Mašući im pri tom.

Nebojša Milenković