NOVI SAD. U Klubu "Tribina mladih" Kulturnog centra Novog Sada od 24. oktobra do 04. novembra 2011. Bojana Bojović (1978). Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku primenjena grafika, katedra za fotografiju, u klasi profesora Branimira Karanovića. Interdisciplinarne magistarske studije Univerziteta umetnosti u Beogradu, na grupi za digitalnu umetnost završila je 2010.
Izložba pod nazivom "Iza ogledala" bavi se percepcijom stvarnosti, a najviše percepcijom njenog odraza. Bazira se na scenama uličnog života odslikanog na staklenim ravnima gradskih izloga. Na fotografijama se susreću i stapaju svet u izlogu i svet sa naše, ulične strane. Na ovaj način, lutke u izlogu postaju posmatrači, one dobijaju ulogu stvarnog, dok posmatrač koji se ogleda u izlogu postaje samo odraz na staklenoj površini. Staklo u izlogu je sada ravan u kojoj se stapaju dva sveta, svet lutaka i svet realnosti, ono što je stvarno i ono što nam se nudi kao model, model stila života. Na njima je uhvaćen trenutak koji se ogleda u reflektujućim ravnima, dajući tako izlomljenu i iskrivljenu sliku realnosti, odnosno sveta oko nas.
Odrazi starih monumentalnih zdanja koji se ogledaju u ovim izlomljenim površinama, kreiraju sliku zanimljivog vizuelnog sadržaja, ali ujedno pružaju uvid u ravan u kojoj se susreću i pretapaju slike dva vremena, prošlog i sadašnjeg. Arhitektura, ulice, reklame, izlozi, svetla, ulični život, lica, vreme koje prolazi, sve ovo nas uvodi u dimenziju nove stvarnosti koja postoji pred našim očima ali nas od nje deli jedna tanka površina, u kojoj se slike pretapaju jedne preko drugih, stvarajući iluziju dodira dva prostora.
U dubini ogledala gde se segmenti svakodnevnog života i okruženja uklapaju u nepregledni niz slika, ovo postaje ravan na kojoj se spajaju (i odvajaju) realno i imaginarno, poznato i nepoznato, original i kopija, slika i odraz. Površina ogledala postaje ekran u kome se smenjuju slike upisane na njegovu površinu. To je trenutak u kome se postavlja pitanje postojanja stvarnosti i njene slike. Odrazi stvarnosti na površini ogledala otvaraju i novu dimenziju prostora i vremena. Ovako zabeležen odraz postaje stvaran, on gradi jednu novu realnost unutar reflektujućih površina na kojima se objekti i bića ogledaju i deformišu, prilgođavajući se okruženju, sastavljaju se sa svetom upisanim u ogledalu.
Prošavsi kroz ogledalo, kroz opnu koja reflektuje našu vlastitu sliku, ulazimo u prostor unutrašnjih, subjektivnih svetova i njihovih slika. S druge strane, nove tehnologije, posebno elektronski mediji, otvaraju i nova pitanja istinitosti virtualne slike, simulakruma, senke i svetla. Ovaj rad se bazira na stvaranju paralelnog sveta nestvarne stvarnosti, gde se granica izmedu subjektivne i objektivne slike sveta, svest o tu i sada, gubi.
Ipak, refleksije u svojoj polarizovanoj čistoti, uhvate i poetiku običnog dana, koja nam je u raskoraku između sopstvene stvarnosti i modela koji nam se nude, postala nevidljiva.