Živojin Miškov je rođen u Kovilju 1925. godine. Školovao se u svom rodnom mestu, te u Srpskom Itebeju, Novom Sadu i Zrenjaninu. Bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu, nakon čega je završio i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu. Na Tvrđavu se doselio pre punih 47 godina, 31. januara, 1965. godine.

Intervju je urađen povodom obeležavanja šezdeset godina od osnivanja kolonije umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi "Likovni krug". Na poziv "Likovnog kruga", Art magazin je prihvatio da bude medijski prijatelj obeležavanja ovog značajnog jubileja objavljivanjem serije razgovora sa značajnim umetnicima "Likovnog kruga".

Živojin Miškov: Na Tvrđavu sam počeo povremeno da dolazim još kao student iz Beograda, ’54. godine. Likovni krug se još uvek nije tako zvao, ali je ideja već uveliko počela da se realizuje. Bilo je tu slikara, vajara i drugih koji su Tvrđavu odabrali kao svoje mesto za stvaranje. Tada sam već upoznao neke slikare, upoznajući stalno i neke nove. Sa svima sam se ubrzo sprijateljio, a neki su me, kao jednog od najmlađih u to vreme, i na konak kod sebe primali. I danas se na Tvrđavu povremeno doseljavaju mladi stvaraoci. Tako se nastavlja ono što su oni stariji, od kojih, nažalost, mnogi više nisu među živima, nekada davno započeli.

Art magazin: Koliko je, prema Vašem mišljenju, bitno samo postojanje Likovnog kruga u nekim širim okvirima?

Živojin Miškov: Rad Likovnog kruga već odavno donosi rezultate. Mnogi se trude da postanu deo ove priče, da dođu do ateljea na Tvrđavi, jer to zaista mnogo znači i jer smo mi, ipak, Likovni krug. Kroz to udruženje je, od početka, prošlo više od sto umetnika. Ovo je nešto kao kada su čuveni francuski impresionisti odlazili u Bretanju i tamo pravili svoje kolonije. To je zabeleženo istorijski. Koliko će Tvrđava ostaviti traga u istoriji, pokazaće vreme, čuće se jednog dana i za ovo, samo treba da sačekamo još nekih dvesta godina. Ja neću imati prilike da to doživim, ali verujem u upornost onih koji iza nas dolaze i u to da neće dozvoliti da ovo zamre.

Art magazin: Da li i same umetnike sa Tvrđave unekoliko određuje činjenica da stvaraju u okviru jedne velike "umetničke porodice"?

Živojin Miškov: Svako ko je kroz Likovni krug prošao, ili je trenutno u njemu, stvorio je ovo što sada postoji. Ta uzajamna saradnja i prožimanje stvorili su jedan sasvim nov rukopis, nove ideje. Ja zaista duboko verujem da će jednoga dana Likovni krug biti najduža kolonija u istoriji stvaranja na likovnom planu.

Art magazin: Osim Tvrđave, ono što je Vas u velikoj meri formiralo su i putovanja, koja čine veliki deo Vašeg života i iz kojih sasvim sigurno potiču i  brojne ideje...

Živojin Miškov: Ja nisam imao neke ekstremne stvaralačke ideje, nego sam slikao ono što se, uslovno rečeno, može nazvati klasičnim slikarstvom, uglavnom ulje i crtanje. Tu svoju priču sam iz Likovnog kruga i sa Tvrđave uspeo da proširim i u druge zemlje. Napravio sam dve velike izložbe u Južnoj Americi, izlagao nekoliko puta u Parizu, pa u Nemačkoj, i uglavnom u čitavoj Evropi, a učestvovao sam i na brojnim velikim godišnjim događajima, kao na primer u pariskom Gran Paleu. Inače, u Parizu sam proveo pet godina, slikajući i praveći izložbe. A moja putovanja su počela takođe vrlo davno, u Kovilju, kada sam bio dečak. Tada sam rekao sebi: "Kad porastem, nabaviću čamac, onda ću da krenem niz Dunav, pa ću tako da stignem do Crnog mora. Onda ću da proplovim kroz Egejsko more, pa do Gibraltara, a odatle u Ameriku, na vesla." Nisam to uradio baš tako, ali sam do Amerike stigao. Ameriku nije pronašao Kolumbo, već ja. Jer Amerika je Južna Amerika. Putovao sam tamo sedam puta, usput sam bio i u Srednjoj Americi. Spuštao sam se niz Amazon vodom 5.200 kilometara i prošao sam oko 30.000 kilometara terestre. Proputovao sam ukupno kroz Južnu Ameriku nekih 140.000 kilometara, hiljadu manje ili više, to uopšte nije bitno.

Art magazin: Zanimljiv je podatak da ste na sva svoja putovanja išli o svom trošku, uprkos tada prilično ustaljenoj praksi da se novac obezbeđuje preko partije, komiteta, institucija...

Živojin Miškov: Da, istina je da sam uvek putovao o svom trošku. Skupim nešto para, pa onda, umesto da kupim zimski kaput koji nisam imao, ja sednem na avion i odem u Južnu Ameriku. Provedem tamo celu zimu, jer ja ne podnosim hladno vreme. Mnogo više volim tropske uslove. Jednu zimu sam proveo u Kambodži, dve u Šri Lanki, u obe države sam imao velike izložbe. Uvek sam se finansirao crtanjem i slikanjem. Moglo se, ako čovek ima snage i ideje. Ja sam verovao u sebe, i uspevao sam da se snađem.

Art magazin: Mislite li da je i današnjim mladim slikarima, koji započinju svoj put, moguće snaći se, bez uplitanja u političke i ostale igre, povlađivanja, dodvoravanja...?

Živojin Miškov: Svako može da izabere ono šta želi. Ja nikada nisam bio član partije, nikada nisam bio komunista, ali za vreme NOB-a sam bio politički komesar jedne čete, jer ovi to nisu znali. Mislili su valjda, ako je čovek pismen i načitan, da mora biti komunista. Na Akademiji su već znali, zbog toga nisam ni mogao da dobijem stipendiju i rektoru sam bio nepoželjan, jer je on bio teška komunjara.

Art magazin: Zar i Vas u to vreme sukob sa pomenutim rektorom nije koštao nekoliko dobrih godina?

Živojin Miškov: Da, bilo je to ’52. godine, nakon mog završenog petog semestra. Ja nisam bio član partije, a nisam dobio ni stipendiju, za razliku od ostalih. Postojao je spor sa rektorom Brankom Šotrom, zbog kog sam napustio Akademiju, a njemu poručio da ću doći da diplomiram kad on bude umro. Morao sam da čekam devet godina. Onda mi je jednog dana zazvonio telefon u stanu u Beogradu, sa druge strane je bio moj prijatelj koji mi je kratko rekao: "Žiko, dođi da diplomiraš, on je otišao." Zbog pomenutih problema sam i diplomirao nešto kasnije, tek ’63. godine. Ubrzo potom, odlučio sam da se iselim iz Beograda, dođem u Novi Sad i pronađem ovaj atelje u kome se sad nalazim, a u kom sam već punih 47 godina. Ovde sam intenzivno počeo da radim, i odavde su mi izašle brojne izložbe.

Art magazin: Da se vratimo Vašim putovanjima. Vaša fasciniranost Amazonijom dobila je vrlo zapaženo mesto u Vašem slikarskom radu...

Živojin Miškov: Amazonija je jedna od mojih velikih opsesija. Kada sam tamo bio i video šta se radi sa onim jadnim šumama, morao sam da odreagujem. Prošle godine sam se pojavio na Danima Brazila i priložio moju izložbu "Za spas kišnih šuma Amazonije". Napravio sam jedan ogroman crtež na temu kišnih šuma Amazonije, koji sam radio četrnaest godina. Ideja mi je da taj crtež bude smešten u Muzeju moderne umetnosti u San Paolu. Jer, od Amazonije nam zavisi dobar deo kiseonika. To je jedna "šumica" od tri miliona kvadratnih kilometara, najveća šuma na svetu i najveći proizvođač kiseonika. Meni se čini da je čovečanstvo daleko odmaklo, u svakom smislu, ali se plašim ovih koji razaraju prirodu i koji prema njoj nemaju nikakvog obzira. A čovečanstvo se raširilo. Nedavno nam se rodio sedmomilijarditi stanovnik, i iskreno ne znam šta će od svega toga ispasti. Pomalo se i bojim. Postoje pljačkaši koji poseku po pedeset, sto hiljada hektara šume, naprave livadu za pašnjak, koji može da se upotrebljava za stoku petnaest godina, a onda treba čekati još hiljadu godina da se šuma povrati. Ja još mislim da neke ljude treba ubiti, da bi se spasao svet. Nisu svi ljudi za ovaj život. Možda će jednog dana svet disati na škrge, jer će sav kiseonik ostati u vodi. Naravno, uz sve to što sam doživeo i video na putovanjima, važno mi je i to što sam zahvaljujući njima naučio španski jezik. Francuski mi je već bio znatno bliži, engleski nešto slabiji, a na srpskom znam i da lajem.

Art magazin: Pored tih "dalekih svetova" deo svog rada ste posvetili i rodnom mestu, Kovilju...

Živojin Miškov: Novi Sad je, zapravo, predgrađe Kovilja, jer je Kovilj mnogo stariji. Tamo sam uspeo da napravim dve-tri samostalne izložbe koje je otvarao seoski dobošar uz masu prisutnog sveta. Uspeo sam u Kovilju da uradim još jednu veliku stvar. Uspeo sam da oslikam stare zgrade na Arkanju i da to mesto proglasim za Kraj sveta. Kasnije su u tom oslikavanju i dorađivanju učestvovale i kolege iz Likovnog kruga. Dotično mesto je danas poznato u svetu. U Kovilj danas dolaze vrlo poznati ljudi, a ja sam imao čast da tamo dovedem i Ivu Andrića i da za jedan dan zajedno izogovaramo čitav svet. Sećam se da mi je Andrić tada rekao: "Danas sam radio sve ono što su mi lekari zabranili. Ali, ako me budete ponovo zvali, doći ću vrlo rado." Takođe, sećam se da sam jednom rekao nekom čoveku iz Čilea da sam iz Kovilja i da sam slikar, nakon čega me je on pitao: "A je l’ znate vi za Kraj sveta?"

Art magazin: Kad smo kod Andrića, Vi ste, koliko mi je poznato, jedan od ne baš brojnih slikara koji često ističu svoju fasciniranost literaturom...

Živojin Miškov: Meni je literatura bila u životu jako važna. Čitanje mi je otvorilo sve ovo što sam u životu radio. Nije me mrzelo da odem bogu iza nogu u Čileu, u neko slepo crevo, da nađem mesto gde je rođen Pablo Neruda. I ovde sam se mnogo družio sa književnicima. Život bez literature za mene je prazan. I sam svakodnevno pišem, evo i jutros sam pisao. Do sad imam oko šest hiljada strana dnevnika. Pored toga, i crteži su, svakako, neka vrsta dnevnika. I slikarstvo. To je moj način da napravim rezime sveta. Sve mi se u slikarstvu stiče i kroz slikarstvo se vraća. Slikarstvo je ono što je u meni. Ja nisam nikad bio apstraktan, jer moj život nije apstraktan.

Art magazin: Pored Andrića kog ste pomenuli, upoznali ste i mnoge druge viđene ljude iz celog sveta. Mnogi su Vam i u ateljeu bili gosti. Koji od njih su na Vas ostavili najsnažniji utisak?

Živojin Miškov: Ovde kod mene je godišnji prosek pet hiljada posetilaca. Ne mogu svih da se setim, a ne bih želeo da mnoge od njih zapostavim, ali mi je jedan bio posebno drag. Gospodin Metaksa, grčki proizvođač konjaka. Doneo mi je lepu flašu "Metakse", pre dosta godina. Onda sam od njega dobio još jednu, a kasnije su sve to popili drugovi moje ćerke na dočeku neke nove godine u ateljeu. Upoznao sam, naravno, i gomilu drugih ljudi, s konca i konopca, mnoge obične ljude, ali i mnoge književnike, muzičare, glumce, državnike, predsednike...

Art magazin: I ove ovdašnje državnike i predsednike?

Živojin Miškov: Ovdašnji predsednici me ne zanimaju, sa njima nemam nikakve veze. Bio sam na prijemu u Versaju kad je priređen prijem za Tita. Prošao sam pored njega, nisam ga ni pogledao. On je za mene bio običan mašin-šloser. Mnogo mi je više vredelo kad sam bio u Akapulku u neposrednoj blizini Elizabet Tejlor, iako je već bila pregojena i sa kobasicama na leđima.

Art magazin: Sada ste se, već neko vreme, "smirili" ovde na Tvrđavi. Da li Vam se još katkad javi želja da putujete?

Živojin Miškov: Moje sledeće putovanje biće moje poslednje putovanje. Pitala me je jedna devojka nedavno gde još želim da putujem. Rekao sam da je jedino putovanje koje mi je preostalo ono odavde, od Tvrđave, do krematorijuma. A onda putujem dalje, kod velikog Manitua, i odlazim u večna lovišta. Poneću pecaljku, jer ne volim da pucam.

Art magazin: Jeste li religiozni?

Živojin Miškov: Nisam religiozan, ali sam prihvatio budizam kao filozofiju. I držim se jednog pravila: sve dobro što u životu nekome učiniš, biće ti vraćeno u reinkarnaciji.

Art magazin: Verujete li da ste uspeli da u životu činite dobro?

Živojin Miškov: Trudio sam se, jako, i verujem da nisam nikom učinio loše. Ni u ratu nisam nikad pucao u čoveka. Bio sam ’45. komesar jedne čete koja je čuvala logor sa nemačkim zarobljenicima. Nekoliko vojnika krenulo je ka logoru, s namerom da neke zarobljenike poubija. Stao sam pred njih i rekao da mogu da idu, ali samo ako pre toga ubiju mene. Pre desetak godina mi se javila devojka koja je bila moja velika ljubav ’47. Naravno da sam je se setio, velike ljubavi se ne zaboravljaju. To je ono što je ljudsko. Ne možeš zaboravljati dobre ljude. Zato treba biti dobar. Nikog nisam u životu uspeo da mrzim. Može mi neko biti indiferentan, ali ljudi s kojima mogu da razgovaram nikad mi ne smetaju. Ja nisam hrišćanin, ali mislim da je "ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe" jedna od boljih misli. Zapravo, jedina božja zapovest koju baš ne podnosim je ona koja kaže "ne čini preljube".  

Art magazin: Verujete li da loš čovek može biti dobar umetnik?

Živojin Miškov: Ja nisam čitao Hitlerova dela, ali sam siguran da ništa ne vrede.

Art magazin: Za kraj razgovora: osvojili ste brojne značajne nagrade, postoji li još neka koja Vam nedostaje, da svoju biografiju kompletirate?

Živojin Miškov: Nažalost, kupleraji ne daju nagrade. Ja nisam mnogo gledao na nagrade, ali mi je uvek bilo normalno da budem nagrađen, ako sam nešto pošteno uradio. Pokušao sam da dobijem ovu nagradu zvanu penzija, ali to nisam uspeo. Nemam dovoljno prijatelja u žiriju.