Intervju je urađen povodom obeležavanja šezdeset godina od osnivanja kolonije umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi "Likovni krug". Na poziv "Likovnog kruga", Art magazin je prihvatio da bude medijski prijatelj obeležavanja ovog značajnog jubileja objavljivanjem serije razgovora sa značajnim umetnicima "Likovnog kruga".

Vladislav Šešlija: Prvi dolasci na Tvrđavu su vezani za šetnje i izlete sa prijateljima. Malo po malo, upisao sam Akademiju i ozbiljnije počeo da obilazim ovaj prostor i zavirujem u ateljee. Bio sam zaista oduševljen kako to sve dobro izgleda, kako je lepo što takvo nešto uopšte postoji. A ne mnogo kasnije i mene je zadesila ta sreća. Bio sam jako srećan kad sam čuo da postoji uopšte mogućnost da radiš u nekom ateljeu. Prve svoje radove sam napravio u ateljeima slikara koji su bili tu pre mene, kod starijih umetnika. Onda smo nas trojica dobili atelje pokojnog dekana Akademije Ivana Kovača. Njegov sin je imao ključ od ateljea. Bilo je ideja da se od toga napravi spomen zbirka, a mi smo tu bili privremeno, dok se ideja ne realizuje. Međutim, potrajalo je...

Art magazin: Kako su vas stariji umetnici primili po dolasku na Tvrđavu, budući da su mnogi od njih bili ovde godinama pre vas?

Vladislav Šešlija: Prvo su nas gledali kao neke Indijance. Neki su imali taj pogled s visine. Ipak, kako sam ih upoznavao, shvatao sam da je svaki od njih normalan čovek, da se svi trude da budu dobri. Sve je bilo u najboljoj nameri da mi ukažu na nešto, da me očeliče. Ja se uvek setim Miće Mihajlovića, koji bi mi, kad god sam govorio o nekim problemima, rekao «ma, uzmi, bre, pa slikaj, šta mi tu pričaš». I to je stvarno najveća istina za mene. Dakle, ovde treba raditi, u ovim ateljeima treba stvarati, to je jedino zbog čega oni postoje, to je jedino zbog čega postojimo i mi.

Art magazin: Ispunjava li se taj zadatak ateljea i umetnika na pravi način?

Vladislav Šešlija: Moj utisak je da su ti ateljei zaista bogom dani da budu ateljei, bez obzira na to što postoje razne ideje da bi to moglo biti i nešto drugo, nešto isplativije. To je jedna od retkih tradicija koju mi gajimo, dobrim angažovanjem ljudi koji ovde borave i rade. Naravno da bi to moglo biti mnogo bolje, ako bi se ta vrsta delatnosti prepoznala kao delatnost od značaja za ovaj grad i zemlju, što ona zapravo i jeste. Ne treba tu mnogo filozofiranja i velike pomoći. Više je potrebno prihvatanje te činjenice, tog stanja koje postoji, da se shvati da je to dobro i da treba negovati. Ja mislim da vlasti to i prepoznaju, samo što su previše zaposleni drugim stvarima. Jedna od dimenzija te priče je i kako napraviti da mladi ljudi polako preuzimaju prevlast. Tu bi bila vrlo bitna uloga nekog posrednika, koji bi umeo da prepozna ko Tvrđavu zaslužuje i ko zaslužuje da predstavlja ovaj grad. S druge strane, dosta ljudi je prolazilo ovuda i pokušavalo da radi na Tvrđavi, ali nije moglo. Neko pobegne kad mu procuri voda iz ateljea, neko zato što mu se ne sviđa komšija, neko smatra da je loš prostor, taman, zatvoren. Neke ljude sama Tvrđava otera, a nekoga prihvati, i ona ima svoju ćud. Ipak, treba dati šansu dobrim umetnicima da probaju. Taj ambijent nije lak, koliko god da je predivan, koliko god da privlači ljude. Ali, s druge strane, mnogo daje onima koji sa njim umeju i žele da se sažive.

Art magazin: U vašem slikarstvu se, ipak, taj ambijent ne provlači kao motiv, za razliku od mnogih drugih umetnika koji ovde borave...

Vladislav Šešlija: Ovaj ambijent mi omogućava da mu se s putovanja uvek vratim, kao u neku kuću, ovo ovde je moja sigurnost, moje sklonište. Ta stena nečim zrači. Istina je da se Tvrđava ne provlači kao motiv kroz moje slikarstvo. Čest motiv su mi, recimo, mačke. Onda sam slučajno saznao da su mačke zaziđivane u zidovima Tvrđave dok je građena, ne znam zašto, a onda su one, nekakvim čudom, uplivale u moje slike.

Art magazin: Stariji umetnici često pričaju brojne anegdote iz života Tvrđave, prepričavaju druženja i razne dogodovštine, te napominjući da se sve to dobrim delom izgubilo kod mlađih generacija, kojima i vi donekle pripadate...

Vladislav Šešlija: Meni te njihove priče izgledaju skroz bajkovito, neverovatno, sve to što im se dešavalo. A opet, to se događa i danas, samo u drugom obliku. Recimo, kod Bojana Kiridžića u ateljeu se bar dva puta godišnje održava akustični koncert sa gostima iz nekoliko zemalja. Družimo se i mi sa ovim starijim umetnicima. Koliko god bila oskudica, nije se taj duh još izgubio. S druge strane, meni već jučerašnji dan izgleda mnogo lepši nego današnji, to je valjda u prirodi čoveka da se na takav način seća onoga što je prošlo. Možda ćemo se i ovih druženja sećati s nekom nostalgijom. Možda su se ljudi malo zatvorili i uplašili zbog svega, svi smo često u nekom grču. Ali ipak još uvek uspevamo u tome da budemo ljudi, bar se nadam, a to nije mala stvar.

Art magazin: A koliko je za samu umetnost bitno da se ostane čovek?

Vladislav Šešlija: Ja verujem u taj dečački, iskren stav prema životu. Ta dečja svest, dobrota ljubav, te tanane stvari kojima težimo, one moraju biti osnova svega što radimo. Nadam se da ja taj dečački pogled uspevam da sačuvam. To je moj temelj. Kad bih ga izdao, siguran sam da bih se jako loše osećao. Kao što se, verovatno, svi mi loše osećamo kada se na bilo koji način prostituišemo, kada radimo nešto loše, na šta smo katkad prinuđeni.

Art magazin: Što će reći da je i umetnik prinuđen da pravi kompromise?

Vladislav Šešlija: Umetnost jeste uzvišena, i mi kroz nju za uzvišenim tragamo. Samim tim što tragamo, ona nas već čini bogatijim. Ali ni mi, ipak, ne možemo pobeći od ovozemaljskih stvari. Živimo u vremenu koje nas obavezuje da se borimo za opstanak, da radimo mnoge stvari, da budemo višestruki. To nam, u krajnjoj liniji, i decu hrani.

Art magazin: Može li današnji umetnik dozvoliti sebi taj «luksuz» da se bavi isključivo svojom umetnošću? Posao umetnika se često svodi, dobrim delom, i na promociju svog dela, neretko i na to da sam sebi bude menadžer...

Vladislav Šešlija: Nemoguće je baviti se samo umetnošću i ne brinuti ni o čemu drugom. To ni kroz istoriju nije strano umetnicima, i ranije su bili prinuđeni da se bave svojom promocijom. Naravno, ne bi se smelo sve na to svesti, onda za umetnost ne bi ostalo ništa. To bavljenje svojom promocijom ti samo garantuje šansu da ćeš doći u poziciju da te neko pozove i vidi. Ipak, ja sam više zagovornik toga da prvo treba napraviti nešto, pa onda raditi na promociji. Ne provoditi vreme promovišući svoja tri crteža. A opet, umetnik mora da ima uslove, mora da ima dosta sreće i da ima viziju. Možda je sreća za neke ljude ako odu negde napolje. I ja povremeno mislim da je ovde žabokrečina i da bi drugde bilo bolje. Ali ceo svet je zapravo žabokrečina, samo što s jednog mesta ono drugo uvek izgleda bolje i prihvatljivije. Pravi umetnik će raditi i kad nema atelje, i kad nema svoju sobu. Jer to je njegova potreba. Naravno da društvo treba da omogući talentima da se razvijaju, ali talenat se razvija i u najgorim uslovima, sam sebe tera. A ono što treba da ostane, ostaće, sigurno.

Art magazin: Verujete li, ili bar da li priželjkujete, da će i ono što vi radite uspeti da ostane i opstane?

Vladislav Šešlija: Voleo bih da nešto od toga što sam uradio bude značajno. Ipak, ja imam dosta nemaran pristup prema svojoj umetnosti. Mnoge slike koje sam napravio nisam ni fotografisao, niti znam gde se nalaze. Dakle, ja prvi ne doprinosim tome da sačuvam to što sam radio. Možda će ih sačuvati neko drugi, ako sam uradio nešto značajno, možda će me neko drugi prepoznati. To je generalno i moj pristup životu. Ono što je potrebno to samo sebe čuva. To nije samo proizvod društvenih okolnosti, mislim da je uvek bilo tako. Nije isključeno da bi mene neko blagostanje iskvarilo. Ovo najgrđe vreme je možda najbolji teren za umetnika.

Art magazin: Znači li to da ga to vreme na neki način tera da bude angažovan?

Vladislav Šešlija: Ja nemam ideju da budem angažovan umetnik, u nekom direktnom smislu. Ali definitivno da jesam angažovan kroz nešto, često nesvesno. Često naknadno u svom radu to prepoznam. Ili mi neko drugi to objasni. Ponekad se desi da meni čak kritičar ili posmatrač objasni šta sam zapravo slikom hteo da kažem. Ipak se ne može pobeći od vremena u kom se živi. Umetnik mora da je u toku s tim vremenom, da zna gde se igraju utakmice od kojih zavisi život svih nas. Mora da bude svestan onoga što ga okružuje. Biti samo u svom svetu, to na neki način zatvara mogućnost za spoznaju, za napredovanje, to otežava, uprkos tome što izgleda kao zaštita, kao sklanjanje od problema. U krajnjem računanju, to proizvodi umetnikovu nemogućnost da se izrazi. Umetnost nije samo svedočanstvo o umetniku, nego i o vremenu u kome nastaje.

Art magazin: Koliko o tom vremenu, prema vašem mišljenju svedoči i jedna ovakva kolonija, kao što je Likovni krug i koliko ona zavređuje da ostane budućim umetničkim naraštajima?

Vladislav Šešlija: Oni koji dolaze tek treba da potvrde sve ovo, da razrade tu dobru tradiciju. Nema potrebe da se gradi nešto potpuno novo, jer već imamo dobre temelje iz kojih nešto veliko može izrasti. Nikako se ne sme zanemariti doprinos Likovnog kruga, nego na njega nadograditi sve ono što će taj doprinos još više uvećati za buduće generacije. Već ima mnogo ljudi koji su ovde ponikli i stvarali, a kojima se grad uveliko ponosi. Ne želim da pevam hvalospeve, naravno, ali činjenica je da ova kolonija ima svoju posebnu priču, da živi drugačijim životom i da predstavlja ovaj grad na jedan sasvim jedinstven način. Bilo bi suludo to ne primetiti i ne prihvatiti. Potreban je samo minimum razumevanja i podrške. Postoje oprečne priče o svemu što se ovde dešava, često od neobaveštenih ljudi. Neki misle da mi ovde samo pravimo roštilje. Ali, kad dođu, onda vide da nas je mnogo više koji radimo, koji naporno radimo. Umetnici sa Tvrđave su često učestvovali u brojnim humanitarnim akcijama, pomagali i znanima i neznanima, većina ovdašnjih umetnika je takva. Mnogima od njih je i samima potrebna pomoć, ali su oni ipak svesni da postoje oni kojima je ta pomoć još potrebnija. Siguran sam da je Likovni krug mnogo doprineo identitetu Novog Sada. On nije jako eksponiran, ali u sebi nosi jednu težinu, jednu sliku koja svedoči o životu. O tome će naravno suditi istorija, videćemo ko je taj koji je pomerio granice, a takvih sigurno ima. Već i danas se izdvojilo nekoliko umetnika koji su sasvim sigurno ostavili dubok trag. Zbog toga ovakvu koloniju treba negovati i čuvati, kako znamo i umemo. I ja sam siguran da će neko to umeti da shvati i da će sve ovo potrajati još dugo posle svih nas.