Proveo sam tamo više od tri nedelje. Pet dana u Vašingtonu, pet dana u Njujorku, pet dana u Mineapolisu, pet dana u Honoluluu, i dan-dva u vazduhu, sa anđeoski krilima. Uostalom, jednom sam, kao mladić, sanjao da sam umro u Americi. Setio sam se toga dok sam objašnjavao policijskom službeniku na aerodrumu da ću, u svakom slučaju, pištati na kontrolnoj tački, zbog mojih titanijumskih zalistaka.

U jednom vašingtonskom parku gledao sam kako neki organizovani hrišćani dele hranu beskućnicima. Umalo nisam stao u red. Park se najednom ispunio stotinama ljudi istrčalih iz poslovnih zgrada koje je uzdrmao zemljotres s epicentrom negde duboko, u Virdžiniji. Nisam ga, dole, ni osetio, dok sam fotografisao oblake. Ništa nisam čuo od zaglušujućih sirena vatrogasnih kola koja su jurila tamo-amo, kao uznemireno krdo blistavih slonova.

U Kongresnoj biblioteci našao sam četrnaest mojih naslova ispreturanih zbog potresa, ili u strasnoj čitalačkoj hitnji.

U Njujorku, na dvadeset petom spratu hotela, objašnjavao sam dvojici radnika da indijansko ime Menhetna glasi Manahata i popravljao im široke trake koje su lepili na moj prozor (imao sam dosta iskustva u tim stvarima) kroz koji se, odgore, može videti katedrala i senka Pete avenije u staklima nebodera. Dobijao sam uznemirene poruke od žene i majke s pitanjem da li sam živ, ili me je Irena oduvala. Odgovarao sam da pijem kalifornijski merlo iz plastične čaše, što je imalo da znači kako stručno upakovani prozori još izdržavaju, te da uragan divlja u manje srećnim delovima grada.

Uglavnom, fotografisao sam zgrade optočene ogledalima.

Pre sto godina, jedan je vidoviti pesnik zapevao o svetu koji je izgubio centar i oslonac. Danas se taj bluz samo još više probudio, a glasovi postali prozukliji. Naš današnji svet, Žoze Saramago poredi sa savremenom arhitekturom, gde su fasade zgrada (kao ovaploćene metafore onoga što se zbiva u našim glavama) presvučene beskrajnim ogledalima, pa se tako ta varljiva, neuhvatljiva zdanja ogledaju jedno u drugom, tvoreći nevidljive gradove, a čovek tu nema gde ni da položi pogled. I pošto nema čvrste tačke, svet se, po Saramagu, na naše lažljive oči, neviđeno ruši.

Poslednje slike načinio sam na Havajima. I dok sam, svečeri, zurio u nepreglednu pučinu Pacifika, setio sam se stiha  Branislava Petrovića: „Šta je spram bezmernog Tihog okeana jedna suza ljucka?“
 
Razmišljam o tome otkako sam se vratio, na dno Panonskog okeana, i gledam jedan svoj odraz, jedno moje moguće, na sjajnom sečivu noža, kojim otvaram ovo pismo puno iscepanih fotografija.

Laslo Blašković