Slikar i književnik Vladimir Bogdanović, rođen je 1940. godine u Beogradu, gde je 1967. diplomirao na Akademiji primenjene umetnosti, u klasi profesora Radeta Stankovića. Član je SULUV-a, UPIDIV-a i DKV-a. Od 1961. do 2003. samostalno je izlagao 32 puta, a kolektivno na 360 izložbi u zemlji i inostranstvu, gde je zastupljen u brojnim galerijama i privatnim kolekcijama, a za svoj rad je dobio više od trideset domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja. U ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi, u zgradi Hornverka, stvara od kraja sedamdesetih, a njegov put od Beograda do Novog Sada bio je znatno krivudaviji, no što bi to običan putnik mogao očekivati.
 Intervju je urađen povodom obeležavanja šezdeset godina od osnivanja kolonije umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi "Likovni krug". Na poziv "Likovnog kruga", Art magazin je prihvatio da bude medijski prijatelj obeležavanja ovog značajnog jubileja objavljivanjem serije razgovora sa značajnim umetnicima "Likovnog kruga". |
Art magazin: Šta je za vas značilo to što napokon imate atelje i kako ste se uklopili u novi ambijent?
Vladimir Bogdanović: Ja sam već znao taj ambijent, jer sam se od dolaska u Novi Sad družio s ljudima koji su već imali ateljee na Tvrđavi, imao sam tamo dosta prijatelja. Atelje je bio u jako zapuštenom stanju, pa smo ga žena i ja preuredili. Konačno sam dobio ono što treba da imam. Imati atelje, to je jedno divno osećanje, bez obzira na to gde se on nalazi. I stvarno sam u to vreme radio kao magarac. Onog momenta kad izađem s posla, ja sam slikar i pisac. Radio sam od jutra do mraka. I danas tako radim, idem u atelje, kao da idem na posao, svakog dana. To je i radni prostor i mesto interakcije s drugim umetnicima. Kad me je davno jedna novinarka pitala šta za mene znači atelje, ja sam se malo našalio, pa sam joj rekao da ne bi značio ništa, da ja samom sebi nisam atelje. To je jedan prostor u koji sam ja bežao, i iz koga sam bežao. To je moja oaza, moj zabran, moje ostrvo. Ta samoća, koja je pokatkad najbolje društvo.
Art magazin: Koliko vam je značilo to što imate mogućnost da stvarate među drugim umetnicima?
Vladimir Bogdanović: Kad sam došao gore, onda prvih meseci nisam mogao ništa da radim. Trebalo se intimizirati s tim stranim prostorom. Stalno sam odlazio kod drugih umetnika, oni dolazili kod mene. Jedno vreme je moj atelje bio kao kafana. Kad sam jednog dana rekao da kod mene više nema pića, njih sedamdeset odsto je prestalo da dolazi. Nesvesno sam napravio jedan test, ispostavilo se da gomila tih ljudi koji su me tapšali po ramenu zapravo nisu bili prijatelji, već su kod mene dolazili zato što sam imao pića. Naravno, bilo je i mnogo onih drugih, divnih ljudi i umetnika i vreme provedeno s njima je bilo jedno sjajno vreme, kog više nema. Bilo mi je prosto kao da smo familija. Nismo mogli da živimo jedni bez drugih. Ja sam vrlo komunikativan čovek, volim da se družim s ljudima.
Art magazin: Postoje li umetnici s Tvrđave koji su vam ostali u sećanju kao posebno dragi, kao i oni za koje verujete da će, bez obzira na odnos s vama, ostati trajno upisani u umetnosti, a stvarali su na Tvrđavi?
Vladimir Bogdanović: Na prvom mestu, Mika Antić. S njim sam bio izvanredan drug, ali s njim su svi bili dobri drugari. On je prvi čovek koji je napisao tekst o meni u «Dnevniku», s naslovom «Jedan čovek dolazi». Tu je bio i Jovan Soldatović, koji sa mnom nije hteo da govori petnaest godina, jer je o meni izašla neka monografija, a ne o njemu. Onda nas je neko opet spojio, pa smo se opet sprijateljili. Nije bilo dana da se nismo viđali u ateljeima, sve do njegove smrti. Oni su svakako i umetnici koji su nadživeli svoje vreme. Pored njih, to su sigurno i Mića Mihajlović, Baća Vasiljević, Pera Ćurčić, Vera Zarić, Milan Stanojev i sigurno još nekoliko njih. To su sve ljudi koji su se već uveliko dokazali u tom svetu.
Art magazin: Malopre ste rekli da je to bilo jedno sjajno vreme, kog više nema. Kada je to vreme "prestalo da postoji"?
Vladimir Bogdanović: Došao je taj nesrećni rat, i čini mi se da je odjednom nastala jedna strašna tišina. Imao sam mnoge prijatelje u Zagrebu, odjednom mi se niko više ne javlja. Zvao sam jednog svog prijatelja, slikara, s kojim sam bio u jako dobrim odnosima, svaki put kad bismo se videli, bila bi fešta. Zovem da vidim kako su, jer tamo se vodio rat. Javila se njegova žena. Jedva mi je odgovorila. «A ća kako smo, evo kolju nas ćetnici.» I on mi jedva kaže dve reči. Vidim, sve je puklo. Propatio sam to vreme, jako. Onda su i ovde ljudi počeli da se dele, po nekom stranačkom opredeljenju, po ideologijama, da zaziru jedni od drugih, da se svađaju, čak i da se tuku, sve je maltene nestalo.
Art magazin: Kako vidite postojanje jedne ovakve umetničke kolonije, kao što je ova na Tvrđavi, i u čemu vidite njen značaj?
Vladimir Bogdanović: To je zaista velika stvar. Koliko ja znam, nema mnogo u Evropi, možda nijedan, takav slučaj. To je jedinstveno. A u bivšoj Jugoslaviji, bilo gde, kad kažete Novi Sad, svima je prva asocijacija Tvrđava i umetnici odavde. Petrovaradin je simbol Novog Sada. A simbol Petrovaradina su umetnici i umetnost. Međutim, kao i sve drugo, i Likovni krug prati ta rđava sudbina.
Art magazin: Pretpostavljam da mislite na tu konstantnu nesigurnost da će kolonija ovde ostati i opstati?
Vladimir Bogdanović: Nama preti jedna velika opasnost, a to je da svi budemo proterani s Tvrđave. Mi smo te ateljee, ta starija generacija, dobili preko SIZ-a kulture. A sad se više ne zna ni kome pripada, ni ko o tome vodi računa, nema više nikakvih pravila igre. Prošle godine smo svi dobili pismo od Poslovnog prostora u kom oni nas izveštavaju da su imenovani za te koji upravljaju Tvrđavom i ateljeima. Na prvi pogled, reklo bi se da je to dobro, neko će o svemu voditi računa. Ipak, kad to pročitate, vi vidite jedan drski, bahati, siledžijski čin. To je odluka kojom su oni nama stavili do znanja da mogu da rade šta hoće. Navodno ugovor, a zapravo odluka. Jer iz tog ugovora mi nemamo nikakva prava. Mi treba njima da plaćamo kiriju, mi da održavamo taj prostor, sve što se desi treba ja da platim, oni ne plaćaju ništa. Oni posle tri godine navodno obnavljaju ugovor, s tim što oni raspisuju licitaciju u kojoj ja navodno imam pravo prvenstva. Šta to vredi ako neki Janko Janković, koji ovde hoće da otvori kafanu, ima više para od mene. Čak se šuškalo da bi nekom moglo pasti na pamet da od tih ateljea napravi hostele. Poslovni prostor bi nam lupao kirije koje ne možemo da plaćamo i na kraju bismo bili prinuđeni da sami odemo. Bojim se da je to krajnji cilj. Onda neko svim tim prostorima raspolaže i uzima od toga ogromne pare.
Kako da me izbace odavde posle trideset godina? Imaju li ti ljudi u Poslovnom prostoru ijednog pravnika, da im kaže da to tako ne može. U redu je da neko brine o Tvrđavi, da o njoj vodi računa. Ali ne ovako bahato. Oni su formirali neku komisiju koja je dolazila ovde da nešto premerava prostore. Nažalost, ima ljudi koji ateljee ne koriste za rad. To se sazna. Zbog ubedljive manjine takvih ljudi, oni nama ruše ugled, integritet, dignitet. Sad neko misli da mi gore radimo šta nam padne na pamet, pa bi da nas otera. Ne brinu čak ni o tome kako se Tvrđava iz godine u godinu sve više urušava. Ne. Oni brinu o tome kako će nas da opljačkaju i da nas oteraju.
Art magazin: Zbog čega to, prema vašem mišljenju, ne bi smelo da se dogodi?
Vladimir Bogdanović: Nismo mi slučajno dobili te ateljee. Čitava bivša Jugoslavija je dobrim delom poznata isključivo zahvaljujući ateljeima na Petrovaradinskoj tvrđavi. Naša dela su velikim delom u najeminentnijim galerijama zemlje i sveta. Mnogi od nas su dobili ogromne nagrade i priznanja. Naša dela su zaštićeni spomenici kulture. A ta dela pravimo mi. Prema tome, naši ateljei treba da budu zaštićeno kulturno blago i kulturno dobro. A sa kulturnim blagom nema trgovine. Ne možete vi to nekome uzeti, pa tu napraviti bašibozluke razne vrste. Mi stvaramo umetnička dela koja su pod zaštitom države, dakle, na neki način sam i ja pod zaštitom države, moj prostor je zaštićeno državno dobro, na Tvrđavi koja treba da konkuriše za Unesko. Kako će Unesko zaštititi Tvrđavu, ako o njoj vode računa ovako kako su do sada vodili, to jest nikako? Unesko ne može da toleriše objekte od kojih se pravi biznis. Ukoliko bi se to dogodilo, cela sredina bi bila na gubitku, to je nesumnjivo. To bi bila katastrofa. Uništiće nešto što je postalo imidž grada, imidž države, sve što je sveto. Kao kada biste uništili Srpsko narodno pozorište ili Maticu srpsku. Jer naši ateljei su neka vrsta muzeja, ali i svedočanstva o celom društvu i celoj kulturi. Jedno ozbiljno društvo mora da bude toga svesno.
Art magazin: Da se vratimo na vaš umetnički rad. Pored slikarstva, za sve to vreme se bavite i književnošću, što i nije baš uobičajeno za likovne umetnike...
Vladimir Bogdanović: Postoji jedna floskula koja kaže "glup ko slikar", nikad nisam čuo da je neko rekao "glup ko pisac". Nažalost, ima tu malo istine. Slikari su dobrim delom književno nepismeni, teško se iskazuju rečima, teško govore o sopstvenom delu, što je na neki način pomalo i razumljivo. A to dvojstvo pisac i slikar je neka vrsta malog prokletstva. Koliko znam za sebe, kod mene je ta sklonost paralelno išla, poezija i likovna umetnost. Ali znam da, kad sam postao svestan da se bavim i jednim i drugim, onda sam se uplašio. Teško je biti na dva plana. Velika je muka cepati se na dve strane. Ali, s druge strane, to je nešto što se može i nadopunjavati. Tako da sve ono što mi nije bilo moguće iskazati likovnim jezikom, mogao sam izraziti rečju.
Art magazin: Koliko vam je u radu bitan sud drugih?
Vladimir Bogdanović: Kad je o mom delu reč, nema boljeg kritičara od mene samog. Jer znam kako sam strog prema sebi, stravično strog. S druge strane, naravno da mi je stalo i do suda drugih. Volim da čujem mišljenja ljudi, stalo mi je do tog mišljenja. Ukoliko nije zlonamerno, naravno, čak i ne mora da bude čovek iz struke. Ima jedna divna anegdota o Bodleru. Trebalo je da ima neko književno veče u Parizu. On dođe, tamo nema nikoga. Sedne na svoje mesto i čeka. Posle pola sata, ulazi u salu spremačica s nekom kofom i krpama, da čisti. On je zamoli da sedne, ona sedne. I on krene da joj drži svoje književno veče, da joj čita pesme. On čita, ona sluša. «U onoj trećoj pesmi nešto ne valja», kaže mu ona. On je tu nekako otkači, ali se seti svega kad se vrati u svoju sobu. Uzme ponovo tu pesmu i pročita je, i shvati da je žena bila potpuno u pravu, pa prepravi pesmu. Dakle, svako mišljenje treba saslušati. Ponekad obični ljudi mogu da vam kažu više nego stručnjaci i profesionalci.
Art magazin: Sumnjate li katkad u svoje delo?
Vladimir Bogdanović: Sumnja u sopstveno delo vas prati tokom celog života. I to je dobro. Ako je čovek potpuno zadovoljan onim što je uradio, ne valja. Ja jesam zadovoljan, ali uvek mi se čini da mogu bolje. Ja sam jednu priču pisao četrdeset godina, uvek sam joj se vraćao, objavljivao je u više od trideset verzija. S druge strane, stalno me muči to pitanje za koga i kome ja to sve radim. Kome treba to što sam nešto nažvrljao ili naslikao. Mojoj deci? Znao sam jednog umetnika, čiji je sin, nakon njegove smrti, sve njegove slike odložio na tavan neke vikendice, kiša ih je sve uništila. Ništa nije ostalo. Za koga je čovek radio? Celog života. Ipak, to me, naravno, ne sputava da radim svoj posao. A ovo sad govori iz mene jedan starac. Ranije nisam imao ovakve strahove. Ali nisam imao ni ovakvu pamet.