SREMSKA MITROVICA. U realističkim slikama Ranka Vukeljića sadržaj je jasno definisan. Predeli, predmeti i figure čine jedan tih, smiren, pomalo statičan mizanscen. Sve je definisano bez velikih gestova, sigurnim, konstruktivnim crtežom u kome linija ima dvostruku funkcionalnost – kao vidljivi obrisni i opisni podatak ali i kao nevidljiva dobro postavljena armatura koja celokupnu pikturalnu građu čini čvrstom i koherentnom. Od 17. maja do 15. juna 2012.
Vukeljićeve slike se odlikuju snažnim koloritom. No, radi se o jednom suvereno "kontrolisanom" i artikulisanom ekspresivitetu. Tim koloritom umetnik iskazuje svoja osećanja ali pri tome ne nastoji da "povredi" posmatračevu psihu, nego nastoji da svoju pikturalnu poruku učini prijatnijom i prijemčivijom. Ovim slikama umetnik ne protestuje nego traži razumevanje; on sopstveno iskustvo shvata kao neku vrstu kolektivnog usuda... Zapravo, kao svesni umetnik Ranko Vukeljić nastoji da ponudi prihvatljive predloge, možda čak i rešenja. Zbog toga tiho, bez nepotrebnih egzibicija, on nastoji da ostvari sliku arkadijskih predela, sliku u kojoj je moguće (pro)naći duhovni spas ugroženoj, povređenoj, pomalo istrošenoj duši...
Istovremeno, ovo slikarstvo, u aktuelnom tenutku ima i svoju drugačiju konotaciju. Danas, tokom još uvek aktuelne prekretnice vekova i milenijuma, današnji slikari dejstvuju u sklopu aktuelne "ikonosfere", u ambijentu definisanom enormnom količinom tehnoloških, tehničkih i drugih nerukotvorenih slika. Slobodno se može reći, kako to uostalom konstatuje i Mječislav Porempski, da savremeni čovek živi "život slike" koja mu se nudi i nameće na televizijskim, kompjuterskim i drugim ekranima, telefonskim i bilbordovskim displejima, na fotografijama najrazličitijeg porekla i tehnologija... Uznapredovala tehnologija, ponesena sama sobom, sve češće seostaje izvan kontrole pa smo, sve više, u poziciji da budemo akteri u nekakvoj nepostojećoj, virtuelnoj stvarnosti...
Fotografija i film su tako, zahvaljujući elektronici, izgubile dignitet medija kojima se mora i može verovati. Čak su se pretvorili u vlastitu suprotnost, jer su takve slike odista postale podložne istinskoj sumnji i nepoverenju... Slikarstvo tako (p)ostaje neprikosnoveni, autentični i validni slikovni dokument. Slika humanog porekla neumitno beleži damare umetnikovog srca; ona je plod autentičnog ispovednog čina a svaka predstava njome prikazana doseže nivo nepobitne istine... Ne samo zbog toga, slikama i slikarstvu Ranka Vukeljića - treba verovati. U ovom slikarstvu, osim ličnih i sasvim intimnih "poruka", iskazuju se i neke opšte, univerzalne istine; sasvim validne u svetu i vremenu u kome živimo. Kako se radi o jednom sadržinski, poikturalno i poetski sasvim jasno definisanom iskazu – s nestrpljenjem treba očekivati rezultate iz umetnikove novouspostavljene novosadske umetničke radionice...
Sava Stepanov