NOVI BEČEJ. Galerija Doma kulture u Novom Bečeju, od 24. maja 2012, predstavlja slike Tibora Nađa. Majstorski postupak i odgovoran pristup ukupnim problemima slike i slikarskog angažmana nije samo očigledno ukupno stanje u delima Tibora Nađa već je to i svojevrsna kritika same umetnosti poslednjih nekoliko decenija u kojoj je ideja postmoderne skoro uništila i sam pojam slike i slikarstva.
Slikaru klasičnog likovnog postupka i izraza sigurno nije bilo ni malo lako kroz sve to vreme. Kako je Tibor uspeo da opstane i da se lično, kvalitativno i značenjski, uspešno razvija između svih tih paradoksa i banalnosti istraživanja i traženja „novog“ po svaku cenu, teško je i zamisliti. Time je veće zadovoljstvo kada danas posmatramo dela ovog umetnika koji likovni jezik, u predstavljenim delima, koristi potpuno jasno, suštinski i bez fraza.
Kada sam, sada već davne 1994. godine, pisao predgovor za katalog Tiborove samostalne izložbe posebno su se, kao suština, izdvojila tri bitna značenjska elementa: metafizika, humanizam i vreme tj. akcenat na prolaznost. Tadašnji njegov opus, malo prekombinovanih likovnih stilova i pravaca, bio je u kontekstu ukupnog interesovanja jedne veće grupe slikara na domaćoj likovnoj sceni ali je već tada predstavio autora od kojeg se, s punim pravom, mogao očekivati izrazito autorski, lični nastup koji se upravo događa.
Danas, dosta godina kasnije od pomenute izložbe i sa svešću da smo doživeli naredni vek i čak trajemo u njemu, Tiborove nove slike i sadašnji koncept njegovog slikarstva, u kojem glavnu ulogu ima jedinstven element – ivanjdanski cvetni venac, možemo da posmatramo i kao svojevrsno ikonopisanje pa čak i svakodnevnom iskrenom i dubokom molitvom samog autora. Uostalom, zar ponavljanje i ritam nisu jedni od bitnih elemenata koji jednu pesmu čini poezijom?
Uz sve rečeno, nejasno je kako to da se i danas, pa i sada, ovog trenutka, iskreno divimo klasičnim ostvarenjima i dostignućima starih majstora, a ne umemo ili ne želimo da prepoznamo nešto slično odmah tu, kraj nas. Da li je čitanje likovnog jezika danas postalo teže nego ranije? Da li su simboli postali manje razumljivi? Ne, tu se malo toga izmenilo. Hteli to ili ne, moramo priznati da smo se mi izmenili. Zaboravili smo ne samo da čitamo poruke već i samu suštinu izvornih, jasnih životnih kodova pomoću kojih umetnik želi nešto da nam kaže.
Umetnost nije dekoracija, tapet na zidovima ili slično. Ona daje ali i zahteva. Jasna i elementarna predstava na ovim delima je tek početno zavođenje od strane autora. Dobro je ako znamo da je Tiborovo slikarstvo, u svojoj suštini, simbolističko ali to saznanje samo ukazuje na određeni deo istorije umetnosti. Ako se više potrudimo, više ćemo od ovih slika i dobiti. One mogu da čekaju dugo da bi podarile svoju suštinu. Da li i mi imamo toliko vremena?
Luka Salapura