Likovni krug, udruženje umetnika Petrovaradinske tvrđave, ove godine obeležava šest decenija svog postojanja. Za pomenuto vreme, kroz ovu umetničku koloniju prošlo je više od stotinu umetnika najrazličitijih pravaca i senzibiliteta, iz najrazličitijih medija kroz koje su se tražili i nalazili. Jedan od njih je i Branislav Radošević, dizajner, koji na Tvrđavi stvara od 2001. godine, a u razgovoru za Art magazin priča o dosadašnjem i budućem značaju Likovnog kruga, o umetnicima koji su ga obeležili, te o tretmanu društva prema ovoj koloniji.
 Intervju je urađen povodom obeležavanja šezdeset godina od osnivanja kolonije umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi "Likovni krug". Na poziv "Likovnog kruga", Art magazin je prihvatio da bude medijski prijatelj obeležavanja ovog značajnog jubileja objavljivanjem serije razgovora sa značajnim umetnicima "Likovnog kruga". |
Art magazin: U čemu je, prema vašem mišljenju, širi društveni značaj postojanja ovakve kolonije?
Branislav Radošević: Umetničko delo ne nastaje samo za generaciju svojih savremenika, ono nadživi svog stvaraoca i onu prvobitnu publiku koja je bila konzument tog umetničkog dela. Sve prođe. Menjaju se režimi, menjaju se predsednici, menjaju se ministri, ali umetničko delo ostaje kao trajni trag jednog vremena, na osnovu čega mi možemo prosuđivati o generacijama koje su živele i radile davno pre nas. Lepa hrana se pojede. Ali kada vi vidite šta je ostalo iz prošlih vekova, ostala su nam samo umetnička dela. Mi više nemamo strah od autoriteta nekog vladara iz sedamnaestog veka. Mi imamo samo slike, skulpture i književna dela iz tog vremena. Sve se menja, sem stvaralačkog uma i kreativnog duha umetnika, koji su, eto, izabrali ovu stenu da na njoj nastave svoje klesanje.
Art magazin: Mislite li da je Likovni krug već iznedrio dovoljno umetničkih imena, opravdavši svoje dosadašnje postojanje i potrebu za postojanjem u budućnosti?
Branislav Radošević: Naravno. Mi već imamo velike umetnike koji više nisu sa nama. Spomenuo bih Boška Petrovića, Paju Radovanovića, Jovana Soldatovića. Mogao bih da pominjem mnogo članova Likovnog kruga, koji više nisu sa nama, ali oni postoje na tvrđavi, u Novom Sadu, u Srbiji. Jer njihova dela su trajnog karaktera. U ovoj sadašnjoj generaciji ima veliki broj sjajnih umetnika, ali to će kazati jedan drugi čovek za četrdeset-pedeset godina, kada mi završimo našu kreativnu misiju na planeti i na ovoj petrovaradinskoj steni.
Art magazin: Da li se kroz tretman društva prema Likovnom krugu može sagledati i tretman prema čitavoj kulturi u gradu i zemlji, budući da taj tretman svakako nije na onom nivou koji kultura zavređuje?
Branislav Radošević: Mi živimo u nekom čudnom vremenu, za mene nepoznatom, u vremenu u kome su egzistencijalni problemi toliki da ni zvanična politika ni država se ne bave dovoljno kulturom. Neka vrsta pinkovanja je ušla u sve segmente života i mislim da smo mi pobrkali neke stavove, naročito kada se priča o demokratizaciji kulture. Demokratizacija kulture, po meni, podrazumeva dostupnost kulture svim slojevima društva. A ovde je demokratizacija kulture na neki način shvaćena kao da je sve kultura, da je sve umetničko delo i da sve može biti kreativan čin. E, pa nije tako. To je isto kao što je razlika između biblioteke i diskoteke slovno jako mala, ali je zapravo ogromna, drastična.
Art magazin: Mislite li da tvrđava, zahvaljujući Likovnom krugu, ima potencijal koji prevazilazi umetničke okvire, dakle turistički, ekonomski, u krajnjoj liniji politički?
Branislav Radošević: Naravno. U smislu kulturnog turizma i kulturne ponude jedne sredine. Mi ne možemo stranim turistima ponuditi markete i šoping zone. Toga ima svuda u svetu i tu se prodaje ista roba. Danas se ista roba prodaje i na bliskom i na dalekom istoku, i u zapadnoj Evropi i u Americi. To ne može nikoga privući. Ali autentičnost kreativnosti ljudi izniklih iz ovog tla ovde, na obali Dunava, te velike reke, koja povezuje evropske narode, koja je sama po sebi most među narodima, mislim da je to od neprocenjive važnosti. Jer, vi kad imate neku galeriju, koja priča o vremenu, to je spomen-zbirka, to je zavičajni muzej, to je gradska galerija. Ali ovo što se dešava na Petrovaradinskoj tvrđavi, ovo su postavke, žive postavke. To su autori koji rade iz dana u dan. Ako posetite neki atelje ove godine i dođete sledeće godine, videćete skroz drugu postavku. Autor jednostavno radi, živi, stvara. Tako da ćete uvek u jednom istom prostoru videti drugi sadržaj. Svi autori evoluiraju, prave nova umetnička dela. Tako je i ta energetska sadržina Petrovaradinske tvrđave svakim danom drugačija. Mislim da je ovo neiskorišten turistički potencijal. Nikome od tih turističkih poslenika nije palo na pamet da dovodi organizovane grupe u posete. U tome postoji i interes, naravno. Mi pravimo organizovane ture u podzemlje. Više smo ponosni na hodnike ispod tvrđave, nego na kreativce koji tu na svetlosti dana rade i stvaraju. Postoji nešto što se zove kulturni turizam, mi to nemamo. Da li je u pitanju zavist, neznanje, i jedno i drugo, bahatost, inertnost, ali činjenica je da vi nemate u turističkoj ponudi Novog Sada ovu koloniju. Imate picerije, restorane, neke male proizvođače vina. Veći je fazon napraviti rakiju nego napraviti sliku ili skulpturu. A to je sve zato što se oni koji o tome odlučuju više razumeju u rakiju i vino, nego u umetničku sliku ili skulpturu. Lakše gutaju nego što misle. To je osnova cele priče. A neko to mora da shvati. Jer to nisu samo ateljei, to su mikrosvetovi, to su mali muzeji. Te planete raspoređene po telu tvrđave jednog dana neko će znati da iskoristi. Ako mi to ne budemo znali, doći će neki Džon Smit i uraditi to. A mi ćemo, ako to ne uradimo sami, prihvatiti da budemo konobari, da budemo perači automobila. A ne može jedno društvo da živi od toga što će devojčice stajati na autocesti, a muškarci biti konobari i perači automobila. Ja ne pristajem na to. Ja sam siguran da sam građanin Evrope, mene ne treba niko da primi. Ja sam se rodio u Evropi, ja imam sve standarde evropskog građanina. Bez obzira na to što neko neće ovo parče zemlje da prihvati u neku administrativnu Evropu. Ali činjenica je da ovaj prostor, koji je multinacionalan i multikonfesionalan od svog osnivanja, oduvek bio u Evropi. Mi smo deo evropskog naroda, svi mi odavde. I činjenica je da smo mi umetnici.
Art magazin: U čemu vidite razlog za često nerazumevanje od strane društva, kada je reč o odnosu prema Likovnom krugu?
Branislav Radošević: Mi smo još uvek u vremenu tranzicije. Kod nas su porušene nekadašnje norme, nove nisu izgrađene i to je odgovor na sve. Jednostavno, kultura je na margini zato što iz egzistencijalnih razloga nismo stigli da se bavimo njom. Ja to pretpostavljam. Naravno, ne bih voleo niti dozvoljavam sebi da je to nečija prava namera i zla namera da ne baveći se kulturom i stvaralaštvom dovodimo društvo u jednu ovakvu situaciju. Jer društvo bez kulture nema napretka. Ako je to nečija stvarna namera, onda taj hoće, taj želi da ovo društvo nikad ne krene ka boljem, ka većim standardima i ka boljitku života svih građana. Ja ne želim ni da pomislim da je to nečija namera. Sve mislim da je to nečija šeprtljavost, da je to nečija trapavost i da jednostavno zbog egzistencijalnih razloga golog preživljavanja ne stižemo da se bavimo kulturom, koja je, ipak, jedan viši standard življenja. Da se vratimo u neku daleku praistoriju, videćemo da gladan lovac nije crtao jelene po pećini. Tek kad se najeo, on je crtao. Mislim da je to situacija i kod nas.
Art magazin: Mislite li da bi ovoj koloniji na tvrđavi uskoro mogli da se nasmeše bolji dani i bolji tretman, zahvaljujući činjenici da Novi Sad ima ambiciju da postane Evropska prestonica kulture?
Branislav Radošević: Pre pet godina, Radomir Vuković, glavni urednik Kvadarta, posvetio je dve strane kreativnoj zoni Novog Sada. Tu je on napisao jedan tekst o tome kako je nastao taj pojam i taj fenomen Evropska prestonica kulture, objasnivši da je to uvek drugi grad po veličini u jednoj zemlji. Tada smo se još zvali Srbija i Crna Gora. On je u tom tekstu rekao da jednog dana, kada budemo znali kako nam se zemlja zove, gde su nam granice, koliko imamo stanovnika, tada će nas neko primiti u Evropsku uniju. Tada će Novi Sad, kao drugi grad po veličini u zemlji, biti Evropska prestonica kulture. Međutim, on je rekao da mi to ne možemo da čekamo, i mi se ponašamo kao da Novi Sad već jeste Evropska prestonica kulture. Ne možemo da čekamo, nemamo vremena. Naravno, ideja o kretanju Novog Sada ka dobijanju statusa Evropske prestonice kulture je divna kao motivacija više za sve strukture u društvu. A ova tvrđava je lokomotiva koja nas ka tom statusu vuče. Samo je potrebno malo angažovanje društva. Grad koji ima dvesta majmuna na jednom mestu, on to mesto ogradi, stavi tablu na kojoj piše zoološki vrt i jednog čoveka koji tu stoji i prodaje ulaznice. Vi na Petrovaradinskoj tvrđavi imate dvesta umetnika, kojima ne trebaju čuvari, koje niko ne opslužuje, a to nije obeleženo. Vi, ako dođete na Tvrđavu, došli ste na parking kod muzeja i ne znate gde dalje. Ljudi ne znaju odavde da izađu peške, ako ih je neko dovezao autom. Tvrđava je sama po sebi jedno veliko blago. Ja se divim projektu Emira Kusturice, koji je napravio Drvengrad. Petrovaradinska tvrđava ne može s njim da se meri u organizaciji. A daleko je veći arhitektonski poduhvat i ima mnogo više sadržaja. Jeste tamo jedan veliki režiser. Ali ovde miriše hiljadu cvetova. Svaki atelje je jedna kreativna bašta. Ali skrajnuta od društva, kao da je u Amazoniji. Ima sijaset enormno afirmisanih autora. Nema tu anonimaca. Kada biste napravili jedan stakleni toranj i napunili ga katalozima umetnika s Tvrđave, taj toranj bi bio visok trideset, pedeset, sto metara. I mi kao društvo, kao mentalitet, skloni smo da marginalizujemo nešto što je u našoj sredini. Spremni smo da uzdignemo sve što je u nekim dalekim zemljama. A to što nam je tu ispred nosa, to nam je obično. Ovo je posebnost Novog Sada, Vojvodine. Picerija, restorana, kupleraja, diskoteka ima svuda. Ali ovakva jedna kreativna zona, koja je mnogo više od likovne kolonije, koja je stanište umetnika, ne postoji nigde.