Jedan od članova "Likovnog kruga", organizacije koja ove godine navršava šest decenija postojanja, je i grafički dizajner Branislav Dobanovački, umetnik koji je, sa još nekoliko kolega, među onima koji su na Tvrđavu doneli "nove medije". U ateljeu u zgradi Hornverka stvara od devedesete godine, ali se iz priča i iskustva seća i godina u kojima je "Likovni krug" doživljavao svoju ekspanziju, kao i gradska kulturna scena u celini.
 Intervju je urađen povodom obeležavanja šezdeset godina od osnivanja kolonije umetnika na Petrovaradinskoj tvrđavi "Likovni krug". Na poziv "Likovnog kruga", Art magazin je prihvatio da bude medijski prijatelj obeležavanja ovog značajnog jubileja objavljivanjem serije razgovora sa značajnim umetnicima "Likovnog kruga". |
Art magazin: Koliko je, prema vašem mišljenju, «Likovni krug doprineo stvaranju tog imidža?
Branislav Dobanovački: Upravo ta ideja jedne vrste koncentracije ljudi koji promišljaju o estetici u svim mogućim oblicima, od poezije do likovnog stvaralaštva, ideja koja je realizovana na Petrovaradinskoj tvrđavi, imala je nemerljiv značaj. U to vreme se počelo govoriti o novosadskoj školi grafičkog dizajna. Počelo se dešavati nešto autentično, nešto ovdašnje. Grad se u inostranstvu predstavljao sa svojim umetnicima, a oni su skoro uvek bili sa tvrđave. Tvrđava je bila u punoj snazi. Ti ljudi su legende.
Art magazin: U čemu vidite suštinu postojanja ovakve vrste umetničke kolonije?
Branislav Dobanovački: U ovom delu sveta, ova kolonija je sasvim sigurno vrlo specifična, a verovatno i jedinstvena i najveća. Osnovni njen kvalitet vidim pre svega u slobodi ljudi koji su tu stvarali. Neopterećeni bilo kakvim stegama, pritiscima, smeli su i mogli da govore ono što misle i osećaju. Taj kolektivni odnos je takođe jedan od bitnih faktora. To je davalo rezultate, naravno. Ovde se negovao individualni rad, jer svi ovi ljudi su umetnici i individualci. Ali ta mogućnost da oni nastupaju zajednički to je nešto što je bilo apsolutno pozitivno.
Art magazin: Koliko vama znači to što ste u prilici da stvarate među drugim umetnicima?
Branislav Dobanovački: Mnogo mi to znači. Do dolaska ovde, ja sam maltene jeo boje, jer sam radio u prostoru u kom živim. Dobiti ovakav atelje na korišćenje, to je za mene bilo fantastično. Od tada pa nadalje mislim da sam i dao bolje rezultate. A to što su pored mene drugi umetnici, sa kojima pričam o istim stvarima, to je već nešto neverovatno. Svaka kafa sa Anom-Marijom Mihajlović bio je za mene veliki događaj. To je taj skup različitih energija koje se ovde prepliću i to je ono što je jedinstveno i nenadoknadivo. Tvrđava je poezija za stvaranje.
Art magazin: U čemu vidite značaj "Likovnog kruga" za društvo u kome postoji?
Branislav Dobanovački: Čim je nekada određena gradska struktura imala sluha za nešto ovakvo, već je tada bilo jasno da društvo od umetnosti itekako može da "profitira", samo ako ume i ako ima dovoljno pametnih pojedinaca. Jer, i danas gledano, kulturni imidž se ovde rađa, ovde nastaje. I upravo kriza razumevanja, ili nerazumevanje da je ovo izraz imidža i da bi ovo trebalo da bude odskočna daska, dovelo je do toga da u gradu danas umetnički imidž stvara jedna sasvim andergraund kulturološka scena. Ja nemam ništa protiv amaterizma i mislim da bi ga trebalo negovati. Ali nikako se ne mogu amaterizam i profesionalizam dovoditi u istu ravan. A to su, čini mi se, dve stvari koje su sada malo pobrkane, možda baš zbog tog nerazumevanja. Mi danas imamo situaciju da se pare iz budžeta daju za stvari koje apsolutno ne mogu da se mere sa ovim ovde, a da su umetnici s Tvrđave, kao predstavnici visoke kulture, ostavljeni da tavore.
Art magazin: U čemu vidite budući potencijal "Likovnog kruga"?
Branislav Dobanovački: Taj potencijal je evidentan. Iz naših institucija obrazovanja svake godine izlazi mnogo talentovanih, potentnih mladih ljudi kojima treba pružiti priliku upravo u ovakvim kolonijama, da zajedno rade, da zajedno žive. Ja i radim sa mladim ljudima, pa znam da su oni željni takve mogućnosti. Ako se oni disperzuju po nekim sredinama gde će tavoriti, i umetnost, pa i čitavo društvo biće na ogromnom gubitku. Nadam se da toga nećemo postati svesni prekasno. Ako tim mladim ljudima ne omogućimo da pokažu sav svoj potencijal, onda svi gubimo na svojoj vrednosti, ne samo na umetničkom, već i na jednom daleko širem planu.
Art magazin: S obzirom na to da dosta putujete, da gostujete kao predavač na brojnim akademijama u svetu i srećete se sa mnogim stranim umetnicima, kakve su njihove reakcije na postojanje ovakve kolonije?
Branislav Dobanovački: Mi do skoro, da Likovni krug nije napravio jedan zbornik svih autora, nismo imali ništa što nas predstavlja. Ta knjiga je najzad doprinela tome da se proširi priča o ovoj jedinstvenoj koloniji. Gde god sam išao, mislio sam da je ta knjiga najbolji način da se predstavim ko sam, gde radim i s kim radim. Ako sam ja u društvu nekog ko je dobio nacionalnu penziju za umetnost, onda je to velika stvar, to i meni samom, na neki način, diže umetničku vrednost i osvedočava me kao umetnika koji stvara u društvu umetničkih veličina. Vi ovde imate ljude koji su antologijske ličnosti, između ostalih i one koji su trasirali primenjenu umetnost u državi, pa i u svetu.
Art magazin: U čemu vidite razlog za nerazumevanje od strane vlasti koje ste pomenuli? Može li ekonomska kriza baš uvek da bude izgovor?
Branislav Dobanovački: Naravno da ne može. Bosna i Hercegovina je u neuporedivo goroj situaciji, ali se kod njih kultura mnogo ozbiljnije podržava. Isti slučaj je i sa Makedonijom i sa nekim drugim zemljama. A kada se kod njih organizuje jedna umetnička manifestacija, pa kad pogedam ko su finansijeri, mene glava zaboli. To je jednostavno njihov dug. Ne može neka kompanija da ubira samo ono što joj odgovara, a da za uzvrat ništa ne daje. To unazađuje ovu sredinu. Ako jedna velika kompanija ne ulaže u kulturu, ova sredina će propadati, ona će biti sve manje bitna i zanimljiva za život, za ulaganja. Čemu onda njihov kapital ovde? Taj tip nerazmišljanja o tome gde i kako se ulaže jednostavno nije dobar. Naravno, i zvanične državne i gradske institucije su takođe te koje bi kulturu trebalo da shvate daleko ozbiljnije.
Art magazin: Kakve bi, prema vašem mišljenju, bile eventualne posledice, ukoliko bi se desilo da ova kolonija zahvaljujući nemaru i lošem odnosu društva nekada prestane da funkcioniše?
Branislav Dobanovački: Ja sam duboko uveren da se to neće desiti, iz prostog razloga što stvaralačka snaga ljudi ovde je tolika da ona ne može biti jednim dekretom ili potpisom tek tako eliminisana i uništena za sva vremena. To bi bio kulturološki skandal bez presedana. A to što se na određeni način pokušavalo ili se pokušava cela stvar podvesti pod neke druge kategorije, to samo govori o tome da nema dovoljno razumevanja. Ali nije samo stvar razumevanja, nego nema dovoljno jasnog političkog stava od strane ljudi od kojih bi se to očekivalo, od ljudi koji bi trebalo da znaju da Novi Sad ne može u svet da ide samo sa maskotom bucmastog lale s tamburicom u rukama. Novi Sad ima jednu koloniju koju niko nema, koloniju koju treba iskoristiti kao ambasadora, koju treba promovisati. Nismo mi samo poljoprivredna sredina u kojoj je klas zaštitni znak. Mi treba da razbijemo taj stereotip, i bili smo na dobrom putu. Novi Sad je nekada bio grad u kom su gostovale svetske veličine, bio je prestiž ovde gostovati. A umetnici s tvrđave su bili slika tog prestiža, slika novosadske škole umetnosti, škole kulture. Onda je, nakon svih ovih društvenih previranja, došlo do nekog kolapsa, do nekih tendencija da se jedan radni prostor, stvaralački prostor, prekvalifikuje u poslovni prostor. Pa, ne može jedan kokičar da se stavi u istu ravan sa umetnikom koji ima nacionalnu penziju. Gde smo onda, ako mi jedan kiosk, ili jedan izlog u Zmaj Jovinoj ulici stavimo u istu ravan s nekim ko je zadužio celo društvo? Ateljei su stvaralački prostori. Stvarati znači imati pravo da trideset godina radite nešto i da to nešto imate pravo da nikom ne pokažete jer niste zadovoljni. Možda i umrete, ali će na kraju taj neko videti šta je to što ste tolike godine radili. Umetnik ima dug prema sredini, da je oplemenjuje, i mi svi u tome učestvujemo. Mi stvaramo imidž grada, imidž društva. Zauzvrat, i to društvo ima dug prema nama i toga mora da postane svesno.