Novi Sad ne voli svoje građane, ali građani Novoga Sada vole svoj grad. Otkuda ovo nepodudaranje? Otuda što je od vajkada ovo tlo bilo nezdravo, barem što se tiče geofizičkih uslova za život i razvoj. Najpre močvarno, pa onda peskovito, izloženo snažnim vetrovima raznih smerova što stvaraju naelektrisanost i nervozu. Vekovima se na okuci Dunava pod dominantnom i snažnom petrovaradinskom stenom i u podnožju zelene Fruške Gore taložio taj grad, ta krhka skrama kulturnog sloja na nestalnom i negostoljubivom tlu, ispresecanom tokovima podzemnih voda, izmedju kojih se uz škripu bore ogromne mase silikatnih zrnaca, koja kada zahvatimo u šaku hitro cure između prstiju i ubrzo bespomoćno shvatamo da su neuhvatljiva.
A kako se stanovnici Novoga Sada brane od ovog negativnog uticaja? Jednostavno, oni se prilagodjavaju time što tonu u apatiju, bezinicijativnost, bezvoljnost, ravnodušnost. Takva im postaje priroda. A one koji u sebi možda nose gen kreativnosti, nemira, želje za promenama, i koji svojom unutrašnjom snagom uspevaju da nadvladaju negativna zračenja tla, opominju da mnogo ne "talasaju" ili ih direktno sprečavaju u aktivnostima. Jer remete ustaljeni red (bolesno stanje), opštu klimu, običaje, navike. Uspavani nemogućnošću delovanja hoće da uspavaju i druge, svoje komšije, kolege na poslu, poznanike, novopridošle stanovnike grada, one koje slučajno sreću ili upoznaju, pa čak i one koje ne poznaju i nikada nisu sreli, a za njih su čuli preko radija, štampe ili televizije.
(Postoji i jedan drugačiji vid reakcije ponekih, naročito onih uticajnih Novosadjana na negativna zračenja ove sredine, a to je podsvesna agresija prema svome gradu, njegovo iracionalno uništavanje, rušenje čitavih njegovih delova - na primer Jevrejske ulice, Jermenske crkve, probijanje bulevara i transverzala kroz stambene kvartove, menjanje urbane strukture, kao da je sam grad kriv za sve, a ne ono ispod i oko njega).
Imao je Novi Sad u svojoj istoriji mnogo velikih ljudi, značajnih organizacija i ustanova, mnogi veliki umovi i umetnici ovde su počinjali svoje karijere, ali malo njih ih je ovde i završilo. Uglavnom su iz Novog Sada odlazili i tek na drugim mestima bili priznavani i okruženi zasluženim počastima i poštovanjem. Ovde su oduvek nagradjivani samo osrednji, nemaštoviti i pogodni. Za jake stvaraoce Novi Sad je bio samo dobar poligon za isprobavanje svoje snage, za prekaljivanje svoga bića. A ko je u Novome Sadu uspeo da se održi u svome kreativnom naumu i aktivnosti za duže vreme i prkosi nezdravom prirodnom i društvenom okruženju, taj je posle mogao da uspe i briljira na bilo kom drugom kraju sveta. Prošavši u Novom Sadu sve dečje bolesti stvaralačke i društvene borbe i stekavši imunost (debelu kožu), u drugoj sredini je bio sposoban da ostvari što god poželi. Zato su Novosadjani cenjeni u drugim sredinama, i bili kroz čitavu istoriju, ali su kod kuće okruženi otporom, ili (što je bolji slučaj) ravnodušnošću. Oni najbolji priznanja su prvo dobijali na strani, a eventualno nešto kasnije i u svome Novom Sadu, tek da se javnost ne bi uznemiravala zbog neprevde.
Umeli su Novi Sad i Novosadjani da se "oslobode" mnogih uglednih i slavnih ljudi kroz svoju istoriju i zbog toga ih baš ne grize savest. Ne kaju se, i već su ih sve lepo pozaboravljali. Otišli su odavde, neki pognute, a neki prkosno uzdignute glave, brojni, danas ugledni stvaraoci - glumci, reditelji, književnici, muzičari, plesači, likovnjaci, ko bi ih sve nabrojao. Eto, recimo, imali smo ne tako davno, od 1973. do 1975. izuzetnu čast da na novosadskoj Akademiji umetnosti radi jedna od najvećih svetskih umetničkih figura današnjice Marina Abramović. Da potsetimo, Marina je do sada samostalno izlagala u najvećim svetskim muzejima moderne umetnosti, imala je, recimo, tromesečnu retrospektivu u pariskom Boburu, četiri puta je nastupala na Venecijanskom bijenalu, a ove godine je izabrana da predstavlja Jugoslaviju na ovoj apsolutno najprestižnijoj manifestaciji svetske umetnosti. Inače, trenutno predaje na tri akademije umetnosti u svetu - u Parizu, Berlinu I Hamburgu. Medjutim, za Novi Sad i Novosadjane ona nije bila dovoljno dobra. Oterali su je sa Akademije kao "ludu" i "egzibicionistu" zbog umetnosti koju je izvodila. Ali tu je imala sreće, jer upravo od te godine kada je bila prinudjena da napusti Novi Sad počinje njena blistava svetska karijera. Da je ostala, ko zna šta bi sa njom bilo. Možda bi je "utišalo" to neumoljivo novosadsko ozračenje, pa danas ni mi, a pogotovu svet, ne bi za nju ni čuli.
Još jednog velikog i jedinstvenog umetnika, Novosadjanina, Novi Sad nije mogao da podnese. Čak ga je oterao u zatvor na devetomesečnu robiju 1971. zbog slobode izražavanja. Radi se o Miroslavu Mandiću koga danas zna čitava Evropa i koji je, da bi umilostivio Novosadjane i barem skrenuo njihovu pažnju na svoj umetnički projekat, morao da prepešači u poslednjih dvanaest godina na desetine hiljada kilometara širom Evrope, od Londona do Varšave i Istambula, a sva je prilika da će taj svakodnevni hod nastaviti do 2001. godine, završavajući svoje grandiozno delo "Ružu lutanja". Koliko hiljada kilometara mora kreativan čovek da se udalji od Novoga Sada da bi se spasao njegovog negativnog, iznurujućeg, destruktivnog, obezličavajućeg I obesmišljavajućeg zračenja?
A zašto Novoasadjani ipak vole Novi Sad? Pa zato što ih uljuljkuje u inertnost, neaktivnost, nezainteresovanost i sigurni su da im se ništa nepredvidjeno u doglednoj budućnosti neće dogodinti. Odbraniće ih ovaj grad od svega novog, neizvesnog, drugačijeg, neočekivanog, jer tako nešto u Novom Sadu nije moguće. A i ako se pojavi, brzo će se transformisati, upristojiti, iščileti, dezintegrisati se ili naprosto pobeći glavom bez obzira. Sa Novim Sadom i Novosadjanima nema dilema!
Andrej Tišma
april 1997.
P. S. Srećom, postoje i dobre strane negativnih zračenja Novoga Sada. Pored pomenutog prekaljivanja ovdašnjih kreativnih ljudi, dakle efekta treninga pod opterećenjem, novosadska učmala, žabokrečna i odbojna atmosfera odličan je podsticaj, inspiracija za stvaralaštvo. Naime, umetnik ovde ima izobilje sociološkog i kulturološkog materijala za polazišta kritike društva, ironizovanja malogradjanštine i kiča, ismevanja konformizma, razdrmavanja uspavanosti, provetravanje ustajalosti. Ova sredina je sjajan kontrapunkt novim idejama, avangardnim potezima, radikalnim postupcima (Novi Sad je inače poznat kao značajno središte avangardne umetnosti druge polovine 20. veka. O tome se zna I u svetu, samo ovde se o tome ništa ne zna). Jer, šta može biti bolje za zrenje jednog umetnika, a svaki pravi umetnik mora biti disident na svoj način, od jedne nezdrave, neprihvatajuće, neprijateljske sredine. Šta može biti bolji podstrek za stvaralaštvo od negativnosti koje vrve svuda naokolo, i gde god da zagrebe umetnik dobija materijal i impuls za akciju. Zato je Novi Sad, sa svojih oko hiljadu likovnih, muzičkih, pozorišnih, književnih i inih stvaralaca, sa svojom veoma dinamičnom Akademijom umetnosti i drugim umetničkim školama koje svakodnevno obučavaju gomile mladih ljudi, pravo leglo stvaralaštva, rasadnik zdravih, novih i pozitivnih ideja, čiji je jedini, i najteži zadatak, da se održe kroz vreme, uprkos nenaklonjenom okruženju. Samo napred.