Novi Sad ima najmanje deset galerija, a možda i čitavih dvadeset, zavisi od toga šta smatramo galerijom, odnosno da li tu spadaju i sve knjižare, kafići, picerije, pivnice i radnje koje su sebe proglasili galerijama. Međutim ako pogledamo šta se u svim tim prostorima dešava, teško se opredeliti da li je situacija imalo bolja u zvaničnim galerijama, institucijama od društvenog poverenja i nacionalnog značaja. Nekada, pre dvadesetak godina, u Novom Sadu se tačno znalo gde su galerije, šta se u njima nalazi i kako se u njih odlazi. Sada se ta situacija promenila i jedva da možemo naći galeriju koja je zadržala ono nakadašnje dostojanstvo, važnost i elitnost radi koje su galerije pravdano bile nazivane hramovima kulture.
Nakon sedam gladnih godina u kojima su nas snašle mnoge domaće i svetske nevolje, i kada smo morali biti tolerantni prema nekim manjkavostima u kulturi, jer od nje su svi izgeda najpre digli ruke, u normalnijim vremenima koja su, nadamo se, pred nama, moramo biti kritičniji prema tim manjkavostima - za naše dobro.Eto, na primer, zavirimo prvo u one zvanične galerijske institucije i pogledajmo šta nam nude poslednjih godina, ne samo u pogledu umetničkih sadržaja, već i kao određenu kulturnu atmosferu koja bi trebalo da nas napaja novim kreativnim energijama i duhovno bogati, a da novim naraštajima bude uzor i škola. Kakva je, dakle današnja galerijaska ponuda Novoga Sada.
Na primer, pri ulasku u uglednu Galeriju Matice srpske, koja je leti prehladna, a zimi zagušljiva, dočekuju nas čuvari koji izgledaju kao da iza svog prozorčeta jedu slaninu s lukom, a da u izložbeni prostor ni slučajnone zalaze, osim ako moraju da provere da li su prozori dobro zatvoreni, da radijatori ne cure ili da prebroje da neki eksponat ne fali. Izložbe u ovoj galeriji apsolutno nisu njihov svet, i prosto se začude ako naiđete i izjavite da biste pogledali izložbu. To od njih iziskuje poseban napor da ustanu i upale svetla, koja su u galeriji uvek pogašena (da li smo se to zaista naučili štednji, i da li na pravim stvarima?).
Odmah do njih je galerija Spomen zbirka Pavla Beljanskog. Unutra je veoma prijatno i tu se nalazi mnoštvo izuzetnih slika (galerija ima karakter stalne postavke), ali dokonog osoblja galerije koje se vrzma ili stoji po hodniku uvek je više nego publike. Tako da je dolazak posetioca, ako nije pismenim putem ili telefonski najavljen, za njih uvek pravi mali događaj. U Poklon-zbirci Rajka Mamuzića, na sledećem ćošku, već će vas spremnije primiti, jer tamo, od kada je direktor postao mlađi čovek, uz to i slikar, atmosfera je postala normalnija. Valjda i zato što se na povremenim otvaranjima izložbi naših uglednih umetnika, zastupljenih u ovoj zbirci, priređuju sjajni kokteli i druženja.
Krenuli smo ovde od galerija koje imaju svoje stalne postavke i prirodno je da su pomalo ukočene i uštogljene, pomalo nenaklonjene iznenadnim posetiocima. A šta je sa onima koje u redovnom ritmu menjaju i otvaraju izložbe?
Na primer Galerija savremene likovne umetnosti na SPENS-u, koja je nedavno promenila naziv u Muzej (valjda zato što je njeno osoblje koje sedi izmešteno u zgradi preko puta Futoške pijace zrelo za muzej voštanih figura), priređuje kvalitetne izložbe, koliko im to novac i prostor dozvoljavaju. A prostor ne samo što je neadekvatan za ovako uglednu galerijsku ustanovu (niski plafoni, debele cevi za ventilaciju koje se provlače prostorom, crveni mermerni pod koji konkuriše svakoj iole nežnijoj slici ili skulpturi), već je odnedavno i umanjen za trećinu, da bi se tu smestio valjda neki butik. Leti ovde vlada nesnosna vrućina, a na to se nadovezuje i zvuk muzike iz internog razglasa SPENS-a, koji poslednjih godina, srećom, više ne pušta narodnjake.
Kada pomenusmo letnju vrućinu, u tome rekord svakako drži Velika galerija Radničkog univerziteta "Radivoj ]irpanov", inače najveća u gradu. Ako uspešno prođete pored namrštenih čuvara i ako imate sreće da neko sedi u galeriji na prvom spratu (jedno vreme je to bila devojka koja štrika), znači da je galerija otvorena i možete da se divite zaista dobrim izložbama koje stižu sa svih krajeva Jugoslavije, pa čak i iz sveta. Pošto je galerija prostrana i veoma pogodna za izložbene postavke, na nju "pikiraju" obično najveća imena naše umetnosti, ako se odluče da izlažu u Novom Sadu.
Imali smo doskora još jednu veliku galeriju u gradu, i to na samom trgu, u "Apolo" centru, ali je ona preko noći pretvorena u prodavnicu cipela. Neka, nije ni šteta, jer bila je više na sramotu nego na ponos gradu, izlažući gotovo isključivo diletantsku i novokomponovanu umetnost, po ukusu širokih potrošačkih masa. Cipele su, otprilike, adekvatna zamena.
Andrej Tišma
maj 1997.