Da podsetimo, Novosadski salon je najveća žirirana izložba novosadskih stvaralaca iz više oblasti: likovne, primenjene umetnost, dizajna i arhitekture, mesto gde oni prikazuju rezultate svoga jednogodišnjeg rada, nakakav bilans aktivnosti kroz četiri minula godišnja doba u suživotu sa svojim sugrađanima (ove godine izlagalo je 90 autora preko 100 radova). Mnogi poznati i veliki umetnici iz našega grada, a imamo ih hvala bogu, izlažu preko godine po većim jugoslovenskim centrima, pa i po inostranstvu. Bore se za primat u poznatim galerijama, a vole da odu malo i do mora, u neku koloniju bar, ili u dvorac sa zvučnim imenom. Ali jednom godišnje, na Salonu im se pruža prilika, pa i nekakva moralna obaveza, da se prikažu svojim sugrađanima. Ako baš i ništa nisu stvorili preko godine, ili ako su baš sve stvoreno rasprodali, da se bar pojave sa delima koja imaju, da se zna da su još tu (neki su i otišli, zaleteli se), da dišu novosadski vazduh, da dele sa nama dobro i zlo ovoga mesta.

Međutim, baš na ovoj izložbi mnogi zataje, prosto se sakriju, prave se ludi, ili se iz prikrajka podsmevaju onim revnosnim stvaraocima kojima je do Novoga Sada i njegovog Salona stalo (a ove godine bio je provereno bolji od beogradskog "oktobarca"). Valjda ne žele da im se (neprikosnovena) dela žiriraju, pa da ih ne daj bože, eventualno, zbog neadekvatno odabranih radova odbiju. To bi im poljuljalo ionako krhko samopouzdanje potrebno u novim borbama za uspeh po belome svetu. A mnogii zaboravljaju, ili se trude da zaborave, da su u Novom Sadu činili prve slikarske, vajarske ili dizajnerske korake, počev od srednje umetničke škole, ili Akademije, ili ih je novosadski asfalt široko primio kao već formoirane umetnike, pružio im uslove za egzistenciju, lansirao ih u umetničke krugove. Danas, kada poštom dobiju poziv za učešće na Salonu (dobijaju ih automatski članovi svih umetničkih udruženja sa teritorije grada), mnogi poznati stvaraoci gurnu ih u stranu, želeći valjda de potisnu dug ovome gradu, i vreme kada su ovde dobili sve, pa i više nego što su zaslužili.

Na ovom Salonu, kao i na prethodnima, nije bilo većine imena onih koji su se gurali u razne selekcije prilikom gostovanja novosadskih umetnika u inostranim centrima, malo je bilo i onih koji su sebe predlagali za Oktobarske nagrade Novoga Sada, malo onih koji su odavno od grada dobili ateljee. Tada im je ovaj grad očigledno više značio nego danas, kada nema toliko da pruži. To je međutim, treba da znaju, onaj isti grad, jer grad čine ljudi, a ne političke garniture koje ga privremeno dobijaju na brigu.

Srećom, i bez tih "velikih ljudi" Salon je bio pun pogodak, odraz novog poleta medju umetnicima, naročito mlađim. Ogledalo mnoštva kreativnih i originalnih ideja. Slogan pod kojim je upućen poziv stvaraocima: "Promena / promene" zaista se i obistinio, pa tako mnoge umetnike nismo mogli da prepoznamo, toliko su se promenili, nabolje, ili postali drugačiji, zanimljiviji. Grafičari su počeli da slikaju, slikari izlažu skulpture, ili foto-kolaže, neki su prešli na kompjutersku umetnost. Dobili smo i prvi set originalnih novosadskih umetničkih razglrednica, delo deset novosadskih alternativaca (Igora Bartoleca, Staniše Dautovića, Branislava Petrića, Slobodana Vilčeka, Vladimira Mitroviaća Vladimira Oreškovića i drugih), koji su time svome gradu iskazali značajnu pažnju. Salon je pokazao da imamo i snažno uporište filmske animacije (nagrađeno delo Tibora Bade Dade), stripa i ilustracije (Petar Meseldžija), kompjuterskog dizajna (Zoran Janjetov, Igor Jocić), originalnih arhitektonskih i urbanističkih rešenja (Ivana Beljanski, Srđan Jovanović Vajs).

Svakako ne treba zaboraviti i snažne slikarske doprinose Lidije Marinkov, Jozefa Klaćika, Dragana Jankova, Olivere Brdarić, skulpture Borislava [uputa i Dragana Matića, zidne objekte Mirjane Subotin Nikolić, grafike Milana Matavulja i Vesne Pavlović Pažđerski, nagrađeni crtež Milice Mrđe Kuzmanov...i bar još tri puta toliko uspešnih autora.

Neki novosadski stvaraoci čekaju bolji i možda lepše opremljen voz da u njega uskoče. Ne shvataju da ga možda nikada neće dočekati, barem ne na onoj strani perona u koju su tako uporno zagledani.

Andrej Tišma
decembar 1997.