Poslednjeg dana aprila, nepuna dva meseca pre svog stotog rođendana umro je argentinski pisac, Ernesto Sabato. U toj noći u vrtlogu besmislenih vesti jedna kratka crta o smrti stogodišnjaka, o okončanju života dugog jedan vek, postavi pitanje: da li je umro pisac ili Prorok? I da li proroci uopšte umiru i da li ironijski borhesovski osmeh lebdi nad svakim patosom smrti.
Ne želim da umrem, a da vam ne kažem ove reči:
Moramo se otvoriti prema svetu i shvatiti da se propast ne nalazi napolju, već da gori poput razbuktale vatre u samoj trpezariji naših kuća. U opasnosti su, zapravo, život i naša zemlja.
Da, mladići i devojke, život ovog sveta treba uzeti kao sopstveni zadatak i krenuti u njegovu odbranu. To je naša misija.
Da li su to bile reči oproštaja ili reči nade ispisane u epistolarnom epilogu svog testamentarnog ispovednog dela nazvnog Pre kraja.
Kada postanemo odgovorni za bol drugog, naša obaveza će nam dati smisao koji će nas postaviti iznad fatalnosti istorije.
Zaboravljeni zvuk reči i pokajnički pogled onih koji su zaboravili da sanjaju. Prorok koji se služi piscem hoće pre krjaja da probudi poslednju nadu.
Predlažem vam stoga, sa ozbiljnošću završnih reči u životu, da se zagrlimo u dogovoru: izađimo u otvorene prostore, žrtvujmo se zbog drugog, čekajmo, zajedno sa onim koji pruža ruke, da nas novi talas istorije podigne. Možda već to i čini, na tih i podzemni način, poput pupoljaka koji dišu pod zimskom zemljom.
Nešto zbog čega još uvek vredi patiti i umereti, zajednica među ljudima, onaj sporazum između poraženih. Jedna jedina kula, da, ali bleštava i neuništiva.
Nadživevši jedan strašni vek Prorok konstruiše mlade ljude kojima se obraća poput Ničea jedan vek ranije.
Tako sam jednom, kad mi je to trebalo, izmislio i "slobodne duhove", kojima je posvećena ova setno-smela knjiga s naslovom "Ljudsko, suviše ljudsko: takvih "slobodnih duhova" nema, i nije ih bilo – ali, kao što sam rekao, oni su mi tad bili potrebni da bih ostao raspoložen usred svih nevolja (bolesti, usamljenosti, tuđine, acedije, nerada): bili su mi potrebni kao hrabri drugovi i dobri poznanici s kojima pričaš i smeješ se kada ti je do priče i smeha, i koje šalješ do đavola kada su dosadni – bili su mi potrebni kao zamena za prijatelje koje nisam imao. Da bi takvi slobodni duhovi mogli jednog dana postojati, da će naša Evropa među svojim sutrašnjim i prekosutrašnjim sinovima imati takve bodre i smele momke, fizički prisutne i opipljive, a ne, kao u mom slučaju, samo fantomi i pustinjačka fantasmagorija: ja bih vole da najmanje sumnjam u to. Već vidim kako oni dolaze, polako, polako; i možda ću ubrzati njihov dolazak ako unapred opišem u čemu vidim uslove i puteve njihovog dolaska?
Ova Ničeova opaska baš kao i Sabatove testamentarne reči postavlja pitanje da li je za svaki prevratnički program najpre potrebno izmisliti, izmaštati, mladiće i devojke. Možda i nije moguće ne izmisliti ih? A samo je pitanje da li je fantazmagorija pustinjačka ili nije. Svaki pokušaj da se nekom nešto predstavi zapravo je izmišljanje tog nekog jer on nastaje u našem pokušavanju. On nije za nas stvaran i dat već neko ko je rezultat pokušaja i pogreške. Zamislimo da ne uspemo u tome da nekog nešto poučimo – rezultat naših napora je naprosto prazan skup – odgovor na pitanje koga smo to mi poučavali morao bi da bude: nikoga.
Da li je Sabato Prorok ili pisac zavisiće od ovog našeg programa poučavanja, mladići i devojke koje je sreatao po ulicama Buenos Airesa i kojima se obraća u svom utopijskom testamentu možda i ne postoje ali bi mogli postojati. Mogli bi biti u dlaku identični sa mladićima i devojkama koje srećemo na ulicama Novog Sada, Beograda, Prištine, Sarajeva, Zagreba…Da li ćemo znati da ih izmislimo? Da li ćemo smeti da maštamo?
Samo oni koji su u stanju da otelotvore utopiju biće sposobni za odlučujuću borbu, da se nadoknadi izgubljeni deo čovečanstva.
Mirko Sebić,
glavni urednik