Tu ulicu u njemu, njegovom spisateljskom rukom, prokrčila je ona, Letonka, Asja. Ova se ulica zove Ulica Asje Lacis po onoj koja ju je kao inženjer prokrčila u autoru. Letovao je na Kapriju, beše to jun 1924. godine, pregršt papira i citata – završava studiju o poreklu nemačke žalobne igre. Na pitanje zašto bi se neko bavio mrtvim slovima na papiru nema odgovor. Onda, 13. juna, piše Šolemu: ...ovde nema nikog vrednog pažnje. Pažnje je najvrednija letonska boljševikinja iz Rige koja glumi i režira u pozorištu. (... .) Jedna od najizvanrednijih žena koje sam upoznao.
Ulica je, naravno jednosmerna – Einbahnstrasse. Kad se jednom uputite u tom pravcu nemoguće je vratiti se istim putem. Nema ponavljanja. Nema povratka.
Ona, širom otvorenih očiju: Moj prvi utisak: sočiva naočara, koja bacaju svetlost kao mali reflektori, gusta, tamna kosa, uzan nos... . - paketi su mu ispadali iz ruku. Sve u svemu – solidan intelektaualac, jedan od dobrostojećih.
Solidan intelektualac, dobrostojeći, boljševikinja i jednosmerne ulice.
A kuda bi mogla da vodi ulica prokrčena treptajem jednog junskog, mediteranskog, jutra. Verovatno tamo, na početak knjige, čije će idejno rešenje omota (Sacha Stone) on pokazati Asji u Moskvi dve godine kasnije prilikom iznenadne posete: Književna delotvornost od značaja može jedino poteći iz stroge razmene delenja i pisanja; ona se mora razvijati u lecima, brošurama, revijalnim člancima i plakatima skromnim formama koji bolje odgovaraju njenom uticaju u aktivnim zajednicama nego pretenciozni univerzalni gest knjige.
Pretencioznost, univerzalnost. Kao kad krenete na put sa jednom, jedinom misli, da ste u pravu – vi i niko drugi. Taj gest moći, on pisac, pripisuje knjizi uprkos tome što stasava u kulturi koja je knjigu, ovakvu kakvu je znamo i stvorila. Odreći se svega i krenuti u jednom smeru. Einbahnstrasse.
Delanje i pisanje, mašta i stvarnost ili kako od jednog postaje drugo. Pitanje je – čisto kao duga – zašto pisanje nije istovremeno i delanje, i obrnuto. Zašto produkcija knjiga, industrija reči, menja veru za večeru na svakom ćošku na kom sretne zgodnu priliku. Zašto žig od reči mora postati spomenik moći ili iscuriti u nevidljivo? Odgovaranje na to pitanje započeto je tada, u Kapriju, a završilo se nikad do kraja obelodanjenom rečenicom u Port Bou, u Španiji, 26. septembra 1940. ućutkano prekomernom dozom opijuma. Taj odgovor lebdi negde među hiljadama stranica Projekta pasaži, na mističnim stazama Pariza, Marseja, Berlina, Trsta, Novog Sada, Venecije...
A onda se stvorila Venecijanka. (... .)... . I zakleo sam se tada da će – ako ikada izađem iz moje imperije, ako se ikada ova jegulja spase Baltika – prva stvar koju ću učiniti biti da doputujem u Veneciju, da iznajmim sobu u prizemlju neke palazzo tako da talasi brodića što prolaze pljuskaju u prozore, da ću napisati nekoliko elegija dok gasim cigarete o vlažan kameni pod, da ću kašljati i piti, a kada ponestane novca, umesto karte za voz kupiti mali brauning i prosvirati sebi metak kroz glavu – kad već ne mogu da umrem u Veneciji prirodnom smrću.
Imaginarna zakletva Josifa Brodskog izrečena decenijama posle Benjaminove dobrovoljne smrti u Porto Bou kao da otključava zagonetku.
Kad već ne mogu da budem delotvoran i da pišem kao da svet menjam...
Pokazao sam joj (i poklonio) i omot za knjigu, koji je izradio Stone.
Veoma joj se dopao.
Mirko Sebić,
glavni urednik