Vladimir Mitrović: Mi kao glavni korisnici zgrade imamo obaveze i prema našim kolegama iz Muzeja Vojvodine čiji se depoi napaze u našoj zgradi kai i prema RTV Vojvodini čija se filmska arhiva takođe trenutno nalazi u našoj zgradi. Takođe radimo i jedan deo krova, onaj koji je najhitniji dok ostale radove planiramo za sledeće sezone. Kada bi u ovu zgradu bilo uloženo još ovoliko u dva navrata, mi bi smo imali sasvim solidan objekat koji odgovara savremenim standardima muzeološke prakse. Naš konačni cilj, koji trenutno izgleda kao san ali mi ćemo ga ostvariti, je održiva i pametna zgrada koja će biti primer mogućnosti uštede energije i savremenog pristupa održavanju objekata. Za neki dugoročniji cilj smatramo da su solarni paneli od kojih bi dobijali energiju odlično, odgovarajuće i savremeno rešenje za jedan Muzej savremene umetnosti. Sledeći korak koji ćemo načiniti verovatno već sledeće godine je ugradnja klima uređaja na koje sada nismo ni mogli pomišljati jer je trebalo prvo srediti elektro-infrastrukturu koja može da podnese klima uređaje. Naši izlagački prostori se danas ne razlikuju od sličnih u regiji i Evropi.

Art magazin: Da li to znači da ste potpuno odustalo od ideje o novoj zgradi Muzeja?

Vladimir Mitrović: Konkurs i čitava akcija oko podizanja nove zgrade Muzeja (2007) bili su ogledalo tadašnjeg stanja u našoj instituciji: nismo imali zgradu, kadrovski smo znatno ojačani, imali smo velike projekte, pa i pobednički na konkursu, planirali smo proboj u svet muzeja savremene umetnosti itd. Snovi oko nove zgrade srušeni su pojavom ekonomske krize koja je za sada obustavila sva racionalna razmišljanja oko nove zgrade.

Art magazin: Da li je spor sa Muzejom Vojvodine u vezi sa zgradom u Dunavskoj 37 potpuno rešen i na koji način? Pojedini ljudi u Muzeju Vojvodine, čini se, i dalje nisu tim rešenjem zadovoljni. Zbog čega?

Vladimir Mitrović: Odnos sa kolegama iz Muzeja Vojvodine nikako ne bih nazvao sporom. Po mom mišljenju, pre se radi o prekomponovanju kulturne ponude na opštem društvenom nivou. Savremena umetnost u Vojvodini morala je dobiti adekvatan tretman. Od osnivanja MSUV (1966), o savremenoj umetnosti sa ovog područja brinulo se bez adekvatnog radnog i izlagačkog prostora. Zgrada u kojoj se danas nalazimo, koju ljudi još uvek pamte kao Muzej revolucije, nije bila u dovoljnoj meri korišćena, posetilaca je bilo veoma malo, postavka koja se odnosila na predratni period je bila već duboko zastarela i u jako lošim uslovima. Zgrada je počela da stari i morala se redovnije održavati, što nije bio slučaj. Temperatura u prostorima je drastično godišnje varirala, kao i vlažnost. Pojavljivale su se podzemne vode, po jakom pljusku voda je dolazila skoro do depoa. Mi svakako ne bežimo od sećanja da je ova zgrada bila jedan od najposećenijih muzeja u pokrajini, ali je činjenica da se promenama posle sloma socijalizma često nalazila u političkom okruženju. Lutajući u sumornim vremenima devedesetih, jednostavno, sadržaj zgrade, onakav kakav je bio morao je da se promeni, jer je postao neadekvatan, a muzejski posve zastareo koncept koji nije uključivao osnovne premise savremene muzeologije.

Jednom rečju, malo se brinulo i o zgradi i o sadržajima koje se u njima prikazuju. Ali to je prošlost, tako je i treba posmatrati. Odluka Vlade AP Vojvodine da zgrada u Dunavskoj 37 bude ravnopravno dodeljena na korišćenje Muzeju Vojvodine i MSUV je odraz pozitivnog, odgovornog i realnog razmišljanja osnivača u vezi sa razvojem i budućnošću obe institucije. Što se tiče nezadovoljnjih, njih će uvek biti, i to u oba Muzeja, što nije razlog da ne nastavimo inače vrlo solidnu saradnju. Uostalom, mi smo veoma slične institucije, koje rade na zajedničkom zadatku očuvanja pokretne umetničke baštine sa ovih prostora, samo nam se razlikuju zbirke i kolekcije. Kao što znate kod nas je smeštena filmska arhiva RT Vojvodine, pokušavamo da im pomognemo, i radujemo se digitalizaciji fonda na čemu oni predano rade.

Problem koji se napravio je po meni više političke nego muzejske prirode. Mi želimo da to rešimo sa muzeološke strane i u datim uslovima. Preciznim dogovorom i obostranim razumevanjem sve se može rešiti.

Art magazin: U vreme najžešćeg sukobljavanja između sindikata MV i nadležnih, a u vezi sa korišćenjem narečenog prostora, postojala je primedba da ste upravo vi jedan od "insajdera" koji rade na "otimanju" prostora od Muzeja Vojvodine. Kako to sada komentarišete? Da podsetimo, od 2009. do 2011. ste bili v.d. direktora MV, a u MSUV ste bili kustos od 2007.

Vladimir Mitrović: Žao mi je što neko gleda tako na period kada sam bio v. d. direktora MV. Ja ne, te dve godine su bile najburnije godine u mom životu, vreme upoznavanja i učenja ali i mogućnosti da pomognete kolegama u ostvarivanju njihovih projekata i još da ih bodrite. Kao što znate, MV je složena muzejska institucija sa više od stotinu zaposlenih. Faktički, odeljenja MV (arheologija, etnologija, starija i novija istorija) mogu biti samostalne muzejske ustanove. U tako složenim uslovima, plus održavanje zgrade i računovodstvo, sa još složenijim projektima koji su trajali nekoliko godina u periodu 2009-11. mi smo postali i zvanično najbolja muzejska ustanova, za šta smo dobili i nagradu "Mihajlo Valtrović. Prvi put. Imali smo velike autorske izložbe, prikazali smo šlemove ili njihove kopije u Italiji i Holandiji. Izdavali smo kataloge i knjige pa čak i snimali dokumentarne filmove i tv reklame. Završne radove oko složenog i višegodišnjeg projekta "Suživot Srba i Nemaca" sam ja radio i ponosim se razultatima. U svakom momentu smo, recimo, imali neku našu izložbu u drugim muzejima. Verujem da su te dve godine u MV zapamćene kao zanimljive i produktivne.

Art magazin: Verujete li da je u budućnosti moguće da te dve kuće uspostave dobru saradnju na profesionalnom planu i dobre "međukomšijske odnose", s obzirom na brojne nesuglasice, kako na pojedinačnom nivou, tako i na nivou institucija?

Vladimir Mitrović: Mnogo je toga što veže ova dva muzeja. Oba muzeja su ključne pokrajinske institucije u oblastima kojima se bave, potom zajedničko korišćenje i održavanje zgrade i posebno parterno okruženje na kome još treba dosta raditi. Možda je to i ključni problem u našem uređenju okolnog prostora, napraviti aktivni park sa skulpturama između dve zgrade. Što se tiče svakodnevnih susreta i saradnje zaposlenih, mislim da su na visokom profesionalnom i ljudskom nivou. Raznolikost stvaralačkih procesa unutar naše zgrade, prisustvo depoa MV sa veoma bogatim zbirkama, izložbeni prostori u punom sjaju, opremljena kino sala, zajednički su imenitelji naših interesa.

Art magazin: Postoji li način da MSUV reši problem sa prostorom za depo, budući da sadašnji, koji se nalazi u Jevrejskoj ulici, teško da zadovoljava potrebe i standarde?

Vladimir Mitrović: Svakako da je problematika depoa naša najbolnija tačka. Trenutno stanje depoa u Jevrejskoj je na granici održivosti. Mi maksimalno koristimo potencijale tog prostora, ali već nam postaje tesno. Stvaranje nekog zajedničkog, centralnog depoa za više institucija bilo bi dobro i dugoročno rešenje. Za sada pokušavamo da depo maksimalno sredimo i organizujemo digitalizaciju radova.

Art magazin: Da li postoji način da se prostor između dva muzeja u Dunavskoj, MV i MSUV, sredi i bude uistinu "zelena površina" što na papiru i jeste, iako sada služi kao divlji parking? Kako vi lično, budući da je arhitektura jedno od vaših osnovnih polja interesovanja, vidite eventualno buduće arhitektonsko rešenje pomenutog prostora?

Vladimir Mitrović: Jedino rešenje je da se primeni važeći urbanistički plan gde je taj prostor označen kao zelena površina, a ne kao sada ilegalni parking smešten u najpoznatijoj novosadskoj ulici i da nikoga nije briga. Bilo bi najbolje da se raspiše jedan konkurs za parterno i pejzažno uređenje tog prostora. Tako će se sigurno doći do najboljih rešenja. Sve ostalo je krpljenje bledunjave stvarnosti. Ako razmišljamo samo malo šire, čitav kompleks (Vojska, MSUV, MV, Arhiv Vojvodine) koji se oslanja na obalu Dunava a potom na Dunavski park i dalje na Riblju pijacu, trebalo bi zajednički posmatrati kao veoma značajni kulturni i prostorni potencijal ovog grada. Svakako, sa lepim parkom između naših zgrada.

Art magazin: Kako (opet lično) vidite aktuelnu političku situaciju u Novom Sadu, a kada je reč o institucijama kulture, te najnovija razrešenja i postavljanja njihovih kadrova? Mislite li da će nova garnitura ljudi umeti i želeti da stremi kandidaturi Novog Sada za sticanje statusa Evropske prestonice kulture?

Vladimir Mitrović: Odgovor na ovo pitanje svakako je ličan. Ovo što se do sada vidi u institucijama kulture nikako ne obećava. Ali nismo ni očekivali ništa bolje. Pogrešno je pogrešne ljude dovoditi na prava mesta. Kadrovsko-direktorska politika se toliko već, nakaradna i bezumna, uvukla u sve pore društva da će trebati verovatno mnogo vremena da se sve to sredi. Ali mi nemamo mnogo vremena. Konkurs je jedini validan način da se dođe do dobrih kandidata za mesta direktora muzeja kao i svih drugih kulturnih institucija. Članove UO ne bi trebalo partije da biraju niti da uslovljavaju njihov izbor, nego, recimo, strukovna udruženja ili da se do njih dođe nekom vrstom opšteg konsenzusa. Sve ostalo je gubljenje vremena. Mada je i pre bilo posrtanja gradskih vlasti u kulturi, ovakva politika kakva se najavljuju može biti pogubna za ustrojstvo čitave kulturne i društvene zajednice. Kontinuitet i kvalitet su osnovna merila rada institucija dok na delu imamo klasičan obračun i preotimanje vlasti, nažalost legalnim putem. Preko kontrolisanog izbora članova UO, vlast ne preza u sprovođenju zadatih odluka. Kao što kažu omladinci – mrak. Ako bi se prekinula akcija za sticanje statusa Evropske prestonice, Novi Sad bi izgubio mnogo.

Art magazin: Mislite li da jedna ustanova kulture uopšte može biti ideološki i politički nezavisna od vlasti, bilo koje? Uspevate li vi da tu nezavisnost sačuvate, sada kada ste v. d. direktora jednog od najvećih i najbitnijih muzeja u zemlji?

Vladimir Mitrović: Duboko verujem da može. Uostalom, šta, recimo, arheologija ima sa tekućom vlašću? Pa čak i savremena umetnost koja je po prirodi sveža i buntovna i ne veže se ni za jedne političke programe. U svemu tome aktuelna politika ne bi trebalo da ima nikakve uplive. Pitanje finansiranja i aktivnog održavanja i korišćenja objekata i programa su osnova odnosa aktuelne vlasti i muzejskih ustanova a nikako dnevna politika. Po mom sudu to je put saradnje ali kod nas veoma malo prisutan. Sebe lično posmatram kao nezavisnog, bar u političkom smislu, sa druge strane vrlo rado saslušam sve predloge i sugestije. Verovatno ste u pravu kada kažete da smo "jedan od najvećih i najbitniji muzej u zemlji".

Art magazin: Kada se očekuje da bude raspisan konkurs za direktora MSUV, hoćete li konkurisati i očekujete li da ćete biti izabrani?

Vladimir Mitrović: Konkurs će se verovatno raspisati u narednih pola godine, verovatno ću konkurisati, mada nisam još konačno odlučio. Sigurno će me zanimati šta imaju da kažu kolege i koleginice zaposleni.

Art magazin: Kakvi su planovi Muzeja za doglednu budućnost, kako u programskom smislu, tako i u smislu eventualnih novih intervencija na zgradi i izlagačkim prostorima?

Vladimir Mitrović: Veliko pitanje za kraj. MSUV, sportskim rečnikom rečeno, se već sasvim solidno pozicionirao ne samo kao regionalni centar savremene umetnosti već i kao aktivni učesnik međunarodnih procesa. Bili smo producenti Srpskog paviljona i nastupa Raše Todosijevića u Veneciji, što se neće zaboraviti, učestvovali smo u zajedničkim projektima sa kolegama iz Zagreba, Ljubljane, Varšave, Lajpciga, Tajvana. Tokom proteklih nekoliko godina kod nas su gostovale velike svetske izložbe. Sa druge strane, redovno praćenje vojvođanske umetniosti, posebno od šezdesetih pa na dalje, razultiralo je čitavim nizom programskih i retrospektivnih izložbi i kataloga umetnika i umetnica čime je MSUV opravdao lidersku poziciju u regionu u kvalitetnim izložbama i izdanjima.

Programi za sledeću godinu su već odavno završeni, polako se puni fascikla predloga i za 2014. Do kraja naše sezone, dakle u narednih nekoliko meseci, spremili smo niz veoma atraktivnih i medijski zanimljivih izložbi – "Autopsija", 24. oktobar – 11. novembar, (kult undergraunda iz osamdesetih), kustos Luka Kulić. Potom nam iz Lajpciga stiže izložba "Scenariji o Evropi" (16. nov. – 2. decembar) koju je inicirala Dr Barbara Štajner, direktorka Muzeja savremene umetnosti iz Lajpciga, a pozvani su kustosi iz Lođa, San Sebastijana, Londona, Kopenhagena Brisela, Berlina, Minska, Istambula, Novog Sada, Beča i Pekinga. Sledi arhitektonska izložba "Zaobilazne strategije, arhitektura u Vojvodini na početku 21. veka" (20. nov.- 28. decembar), kustos Vladimir Mitrović. Poslednja izložba u godini "Slobodan Šijan, tragovi filmskih kadrova" (6-28. decembar), zajednički je rad kustosa Nebojše Milenkovića i Stevana Vukovića. Ovoj izlagačkoj sezoni pripadaju i izložbe tokom prva tri meseca iduće godine. Tokom januara sledi izložba "Posmoderna devete decenije prošlog veka u Vojvodini", kustoskinje Svetlane Mladenov. Drugi deo projekta "Prikazivanje arhitekture: fotografija, film, internet" sledi takođe u januaru, kustoskinja Ljubica Milović. Tokom februara realizujemo izložbu "Tehnologija narodu (studija slučaja: film i video u Vojvodini u 20. i 21. veku)", kustosi Gordana Nikolić i Aleksandar Davić. I poslednja izložba u sezoni, tokom marta, će biti "Instalacije u Vojvodini" kustoskinje Sanje Kojić Mladenov.

Sledeće godine ćemo realizovati više retrospektivnih izložbi naših umetnika koji deluju trideset godina na umetničkoj sceni.