Galerija TIR, Nova Gorica, Slovenija. 8. novembar - 1. decembar 2012.Ova izložba predstavlja jednu razvojnu etapu projekta, ima potencijal dugoročnog karaktera i mogućnost da se razrađuje i dodatno upotpunjuje. Učesnici izložbe imaju čvrste veze sa umetničkim tokovima u Srbiji kroz svoje obrazovanje ili tokom karijere. Izlagači: Zoran Banović, Nikola Velicki, Ljubomir Vučinić, Miloš Đorđević, Milan Krajnović, Jelena Karišik, Bojan Otašević, Mihailo Stanisavac, Marko Stojković i Danja Tekić.
Do XIX veka srpska grafička umetnost pretežno je bila u službi crkve po "emancipatorskom" potencijalu svoje reprodukcijske prirode. Kao samostalna umetnička disciplina doživljava ekspanziju tokom XIX, a posebno početkom XX veka kroz aktuelne umetničke pokrete. Sažetim pregledom materijala koji čini stvaralaštvo grafičke umetnosti XX veka sa ovih prostora, jasno se izdvajaju dve celine: stvaralaštvo pre i posle II svetskog rata, prvo ispraćeno avangardnim istraživanjima (jugo-dada i zenitizam) i drugo, preispitivanjem svoje socijalne uloge (socrealizam). Svakako je tokom oba perioda poprište "jugoslovenski umetnički prostor" (1), ipak, možemo govoriti o specifičnim pojavnim oblicima po pitanju poetike, tematike, specifične tradicije i tehničke prirode pa se tako i izdvaja kategorija "Srpska grafika". Tadašnji reprezentativni predstavnici grafičke umetnosti bili su dobro poznati, ne samo unutar države već i van njenih granica, po osobenom stvaralačkom pečatu područja (Dušan Janković 1894-1950, Ivan Radović 1894-1973, Kosta Hakman 1899-1961, Đorđe Andrejević Kun 1904-1964, Boško Karanović 1904-2009, Pavle Vasić 1907-1993, Stojan Ćelić 1925-1992, Bogdan Kršić 1932-2009, Radovan Kragulj 1936, Vladimir Veličković 1935).
Tokom devedesetih godina XX veka opalo je učešće srpske grafičke umetnosti na globalnoj sceni, ne računajući sporadične i usamljene samostalne nastupe umetnika na revijalnim izložbama bijenalnog ili trijenalnog karaktera. Gotovo da nema selekcija ili reprezentacija koje čine pregled tekućih dešavanja. Ovaj period ostao je malo poznat evropskoj i svetskoj sceni, a upravo tada se pojavljuju ili stasavaju sada već prisutni i afirmisani umetnici. Nastali ili potpuno formirani tokom hermetičkih devedesetih, iako bez širokih mogućnosti da participiraju, umetnici su u kontinuitetu pratili tokove na globalnoj sceni i prilagođivali ih svojoj sredini, u idejnom i materijalnom smislu.
Projekat "Treća Grafika" simbolično navodi na "novi istorijski kontekst" mada nema za cilj tipološku rekonstrukciju ili konstituciju. Nudi jedan mogući presek i predstavlja težnju ka organizovanom i strateškom uključenju u savremene tokove regionalne i evropske kulturno-umetničke sredine. Polazna tačka projekta bio je rezidencijalni boravak (2) u Berlinu tokom jula tekuće godine, gde su nizom prezentacija predstavljeni umetnici i aktuelnosti domaće grafičke produkcije.
Osim promotivno-afirmativnog karaktera, projekat "Treća Grafika" tematizuje i suštinska pitanja vezana za grafički medij. Kraj prošlog veka pokrenuo je brojne diskusije o stausu grafike kao discipline i umetničkog izraza. Sa jedne strane, čini se da grafika ne može da savlada svoj tehnološki status ovenčan zanatskom veštinom, dok je sa druge strane upliv digitalnih medija marginalizovao neke od tradicionalnih tehnika, drastično omogućio površnu i banalnu estetiku medijske slike, a dostupne mogućnosti neograničenog umnožavanja guraju grafiku u svojevrstan rezervat sekundarne umetničke forme. Grafika je kompleksna disciplina i ne trpi fragmentarno zaposedanje, već je treba sagledavati kao celinu, u korelativu sa sredinom i specifičnostima doba ili doslednije, istraživanju grafike treba pristupiti svojstveno "kretanju" u hermeneutičkom krugu.
Jedan od ključnih problema koji uporno prati Grafiku je ambivalencija pojma reprodukcija: on zaista podrazumeva jednu konstantu umetničke grafike ali je i svojstvo industrijske ili uslužne štampe, a štampa u ovom slučaju ne sme biti imperativ, odnosno, umetnička grafika ne bi se trebala svesti na pogodnosti savremenih tehničkih postupaka i tehnologija štampanja. U vreme opšteprisutne multimedijske hiperprodukcije, difuzije i simulacije slika, "reprodukcioni" karakter grafičkog medija (u bilo kojoj tehnici) čini se naivnim i njenim sporednim momentom. Grafika po definiciji jeste n-tiplikat prototipa, međutim upravo zahvaljujući izvodljivosti pojedinih tehnologija da nepregledno umnožavanje čini mogućim, grafika konačno može da se reši pežorativa sa svoje "reprodukcijske" prirode. Grafika danas može da uživa ravnopravan status u odnosu na ostale umetničke discipline i medije. Iako ne garantuje ekskluzivnost, produkcija ograničenih ili malih tiraža funkcioniše u domenu multioriginala (3).
-------------
1. "Jugoslovenski umetnički prostor" - pojam ne podrazumeva stilsko-jezičku sintezu ili prosti unitarni model, već se odnosi na mnoštvo pojedinačnih pojava i dešavanja iz umetničkog života u određenom geografskom, kulturnom i političkom ambijentu i vremenskom rasponu.
2. Third Edition in Institut für Alles Mögliche, ZENTRALE, Schererstrasse 11, Berlin, Germany, 15 - 29. jul 2012. http://www.i-a-m.tk/zentrale.html
3. Pojam "multioriginal" kao svojstvo umetničke grafike nalazi se u nazivu i sadržaju knjige Dževada Hoza, Umjetnost multioriginala - Kultura grafičkog lista, Prva književna komuna, Mostar, 1988.