Likovni salon Kulturnog centra, Novi Sad. Januar - februar 2001.Raspravljati o simbolici kolorita primenjenog na ovim delima (plave i oker površine, snažna crna konturna linija, akcenti crvenog) skoro da je nepotrebno. Sve odiše kristalnom jasnošću. Teško je zamisliti da postoji neko ko i bez uvodnih reči ne bi i sam shvatio sve poruke mlade autorke.
Promišljanje o nebu i zemlji, njihovim međusobnim odnosima, posebnostima, mogućnostima ili nemogućnostima dosezanja onoga što simbolički predstavljaju autohtono je, u svojoj suštini, za svaku misleću jedinku. Svakako da religijska i filozofska učenja i tumačenja ostavljaju dubok trag u svekolikom rasuđivanju o pomenutom, ali konačni doživljaj je, ipak, vrlo ličan. Naročito kada se radi o jedinkama obdarenim da svoje emocije i misli artikulišu kroz čin stvaranja čiji je konačan oblik umetničko delo.
Jelena Bjelica predstavlja, po prvi put samostalno, svoj način promišljanja o izloženom. Polazeći od jednog naizgled običnog i svakodnevnog elementa (prozor) ona je izgradila stilski apstraktan ali suštinski otvoren likovni sistem. Zahvljujući izboru kvalitetnog dela nasleđa postomodernih iskustava i tradicije taj likovni sistem joj omogućuje da prilično ubedljivo nastavi razvoj ličnog umetničkog izraza.
Raspravljati o simbolici kolorita primenjenog na ovim delima (plave i oker površine, snažna crna konturna linija, akcenti crvenog) skoro da je nepotrebno. Sve odiše kristalnom jasnošću. Teško je zamisliti da postoji, u ljudskom rodu, neko ko i bez uvodnih reči ne bi i sam shvatio sve poruke mlade autorke. Večna metafizičnost teme pojačana potpunom ličnom urbanizacijom kao i svešću o opštem otuđenju čoveka od sebe samog te koloritna univerzalnost omogućili su Jeleni da savremenim i razumljivim likovnim jezikom iskaže put kojim nije loše proći ukoliko se za cilj ima konačno umetničko sazrevanje.
Apstraktne kompozicije predstavljene na ovoj izložbi nisu bezsemeni plod ekskluzivne intelektualne analize naučenog. Svest o postmodernom pravu da umetnik nađeno ili zatečeno, uz intervenciju, proglasi umetničkim delom ili činom nije bez odgovornosti. U svemu tome nazire se jedan ozbiljan duhovni i mentalni proces artikulisan ne samo kroz izbor elementa koji postoji i kao graničnik i kao posrednik. On u Jeleninom angažmanu odvaja stvarnosno od izmaštanog. Naznačuje izbor od mogućih oblika delovanja u daljem stvaralačkom procesu.
Profesionalno obrazovanje grafičara te izbor međusobne interakcije kolaža i instalacije kao trenutni nivo fizičke predstave promisli, spoznaje i iskustva Jelenu, kao stvaraoca, može da uzdigne na zavidan nivo. Već ovim javnim nastupom ona vrlo smelo najavljuje sledeći, ne manje zanimljiv. Čak naprotiv. Ukoliko bude imala dovoljno snage da opstane na javnoj likovnoj sceni možda ćemo biti bogatiji za postojanje jednog kvalitetnog umetnika.
Luka Salapura