BEOGRAD. U Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić, od 7. do 28. februara 2013. biće predstavljene skulpture Milana Stanisavljevića (1944, Jabučje). Bavi se vajarstvom od 1960. Sa originalnim idejama i crnim hrastovim drvetom, starim od 10 do 100.000 godina (starost drveta procenili su stručnjaci sa kolubarskih kopova) od samog početka bio je prepoznatljiv. Postavka obuhvata blizu 100 skulptura nastalih od 1963. godine do danas. Više puta nagrađivan.
Milan je čovek izuzetnog stvaralačkog temperamenta, ima onaj višak energije s kojim su neki ljudi podareni i naročito ima jedno snažno, izuzetno snažno osećanje života i to osećanje života je ustvari glavna motivacija svih njegovih stvaralačkih avantura. Drvo je kao stvoreno da primi u sebe tragove tog njegovog osećanja za koje bi rekao da se može sažeti u jednoj jedinoj reči, život. Zato mi, na neki način, sebe prepoznajemo gotovo u svakoj Milanovoj skulpturi. Mi se osećamo dvojnici njegovih ptica, njegovih ljudskih figura, njegovih junakinja i junaka. Osećamo nesto zajedničko sa tim svetom čudesnih oblika koji je toliko živ.
Završiću samo sa karakterizacijom te umetničke vizije ili poetike, mitologije koju je razvio Milan Stanisavljević. Vidite, on se ne bi mogao okvalifikovati kao neki veliki optimista, znate on nema onu naivnu vedrinu duha, onu olaku količinu optimizma kojom obično zrače dela tzv. naivnih umetnika. Njegova vizija je teška, ona nije ni decidirano pesimistička. Pazite, on nije nikakav depresivac, on nije defetist, on nije mizantrop, čovekomrzac, on je samo čovek koji u sopstvenom životnom iskustvu i u onom arhetipskom nasleđu nosi u sebi jedno sumorno i pomalo gorko osećanje života kao čudnog, možda neuspelog eksperimenta bića u odnosu na kosmos. Vi ćete u njegovim skulpturama osetiti tu emocionalnost, osetićete poetičnost naravno ne u onom jeftinom smislu reči, znate u nekom opevavanju teme, daleko bilo od toga. Nego ćete osetiti tu duševnost i emocionalnost koja je specifično slovenska.
Njega ne zanima toliko analiza forme, njega zanima samo njena ekspresija, ona duša koja viri iz njegovih skulptura koja je njegova koliko i naša, svih nas. Zato je Milan Stanisavljević, zaista naš vajar i zato su njegove skulpture zaista naši dvojnici. Slažem se da je reč o velikom umetniku, znate ne treba štediti reči. Ne treba da Milan umre pa da kažemo da je Milan bio veliki. Ja želim da on to čuje sad dok je u punoj snazi i dok će jos mnogo toga uraditi. Nikome ko to kaže neće pasti kruna sa glave. Znate, čudan smo mi narod.
Đorđe Kadijević
Jagodina, otvaranje samostalne izložbe 2003.