---

Razmišljati o apstraktnom ekspresionizmu u slikarstvu je sve osim jednostavan proces. Poznavanje umetnosti i njene istorije nije dovoljno samo po sebi. Potrebna je prilična koncentrisanost, kompetentnost i, nadasve, dobra namera posmatrača da bi mogao da dostigne upravo ono stanje koje je nagnalo umetnika da stvori sliku baš tako i baš na taj način. Odnosno da se shvati i "uhvati" onaj trenutak koji slikara čini umetnikom.

Sva ta gestualnost i postmodernistički potpuno osvojena sloboda omogućuju jedan vrlo bogat i složen likovni jezik ali su, istovremeno, i velika opasnost po samog umetnika. Ne u smislu da li će moći i umeti da iz tog svekolikog mnoštva prepozna ono što on sam jeste (lakši deo) već da li će moći i umeti da adekvatno likovno materijalizuje delove tog mnoštva tako da možemo da ih razumemo i prihvatimo.

Doneti odluku da je fizički prostor platna tek jedan mali deo beskonačnosti ukupnih mogućnosti znači, pre svega, da umetnik veruje da poseduje toliko snage da se poduhvati stvaranja nečeg suštinskog i vrednog iz ničega. Poput astronomskog praparaska ili biblijskog stvaranja sveta. Otuda kod apstraktnog ekspresionizma, najčešće, i veliki formati slika. Sav taj dinamizam, razmahnutost, sirova gestualnost, snažan i iskren zanos traže prostor da se ono "nešto" izvan slike koliko - toliko stavi pod kontrolu koju zahteva materijalizacija primarnog impulsa.

Zita Šuhajda nam je svu tu problematičnost bezrezervno i potpuno iskreno pružila na uvid. Driping, apstraktni ekspresionizam i gestualnost su tek istorijske odrednice. Ono mnogo važnije je to da Zita svojim delima snažno i upečatljivo ispisuje istoriju sopstvenog postojanja u razuzdanom postmodernom svetu.

Luka Salapura,
likovni kritčar