---

Skulptura? Objekat? Gde je "granica"? Danas, granice gotovo da više ne postoje kada je u pitanju likovna, pa ni ostale, umetnosti. Dug je put pređen da bi se moglo nešto poput ove konstatacije i otvoreno reći. Nijanse su još uvek prisutne, ali je i tu pitanje vremena kada će likovno delo biti sve i bez podela. Danas je u likovnom stvaralaštvu, gotovo, sve dozvoljeno i ono što je do juče bilo jeres u ovo vreme se dešava da se sve isprepletalo, da je prisutno i da je prihvaćeno. Od publike, istoričara umetnosti, pa i samih stvaralaca. Tako je i skulptura prestala da bude samo figurativna, ili samo čista forma, ili samo ne znamo već šta. Skulptura je gotovo, ponavljam, gotovo sve što egzistira u prostoru kao oblik. Sloboda izražavanja je danas sve i svako ima mogućnost da stvara. I pored toga, svedoci smo da likovni stvaraoci najviše utiču na pravac u kom se kreće, ili će se kretati, likovno delo. Šta je slika danas? Šta je crtež? Šta je grafika? Samim tim se postavlja pitanje, šta je skulptura? Ova izložba bi na svoj način više postavljala pitanja, no davala odgovor. Gledalc, konzument likovnog dela, bi sam morao da sebi postavi pitanje i pokuša da da odgovor, a dela na ovoj izložbi bi trebala da mu u tome pomognu. Šta je skulptura danas i šta sve može biti skulptura. Granice su izbledele i sve se lakše prelaze. Gde je granica i ima li je u opšte sada? Na to bi ova izložba pokušala da ponudi neke od odgovora.

Izložba se sastoji od radova grupe autora, koji su predstavljeni sa delom (ili više njih u zavisnosti od formata dela) bez nametnutih ograničenja: Milica Stevanović, Gordana Kaljalović, Željka Momirov, Hanni Goldhardt, Snežana Petrović, Anica Vučetić, Sobodan Kojić, Miodrag Marinkov, Slobodan Roksandić, Rajko Popivoda, Aleksandar Đurić, Gabrijel Glid, Darko Kuzmanović, Mihailo Mlinar, Ljubomir Vučinić, Savo Peković, Đorđe Arnaut.

Priča o "skulpturi"... Skulptura? Objekat, vajarstvo, kamen, drvo, metal? Odakle smo pošli i kuda idemo? Pitanja? Sve više i više pitanja. Sa godinama pitanja se nagomilavaju, a odgovora je sve manje. Na kraju će ostati samo pitanja. Šta je skulptura? Šta je skulptura danas? XXI vek nove ere. Tačnije, 2005.godina je u toku. Koliko već postoji pojam znan kao skulptura? Hiljadama godina svakako. Šest, sedam, deset, možda i svih sto hiljada. U stvari postoji koliko i ljudska vrsta. Znači li to u opšte danas onima koji se bave skulpturom? U ostalom, zna li neko šta taj pojam prdstavlja? Odgovor više nije ni bitan. Pitanje je osnov svega, dok odgovora može biti dva, pet, više od toga. Stotine, hiljade, bezbroj i da svi budu ispravni. Na ovaj, ili onaj način.

Da bi smo stigli do prilike da postavimo pitanje, po svemu što znamo, moramo krenuti sa mesta početka svega, pa i skulpture. No gde je početak bilo čega? Praznina? Haos? Kosmos? Da bi smo olakšali sebi, počnimo na konvencionalan način. Pratimo istoriju.

Kada je skulptura u pitanju, sve je počelo sa ljudskom vrstom. Kada i gde i zašto? To, zapravo niko ni ne može da zna. Samo postoje nagađanja, priče, legende i skulpture (koje u to vreme, možda, to nisu ni bile). Kada i kako je nastala, izgledala i od čega je bila prva skulptura...

Priča o "prvoj" skulpturi... Kad i gde je nastala? Koji je povod? Sve to danas stoji negde u izmaglici istorije. Gomile pretpostavki, legendi, potrba i želja da se svemu da nekakav logičan smisao, racionalno značenje, nekakav konačni odgovor. Da li sve to ima ikakvog smisla kada se posmatra delo, nastalo kada i sam ljudski rod? Ko je bio "on", ili zašto da ne "ona", koji - koja je načinio - načinila prvu skulpturu? Naravno, da na takvo pitanje nikada nećemo saznati odgovor. Ne znamo ni da li je ta, prva, skulptura bila samo alatka, igračka, poruka ostavljena nekom, pokusaj da se oblikuje prirodna sila kao odgovor na pitanja bez odgovora. Molba kakvom nepoznatom bogu, ili je možda u nekom makar malom deliću ljudske svesti predstavljala samo puku potrebu za lepim i popunjavanje dokolice između svakodnevnih obaveza. Da li je nastala u trenutcima sreće i zadovoljstva, ili očaja kada više ništa drugo nije preostalo? Posmatrajući decu dok se igraju, pitam se nije li kakvo "dete" načinilo tu prvu skulpturu? Nije li sve nastalo iz igre? Možda ništa od svega ovog nema nikakvu dodirnu tačku sa „stvarnom“ istinom o nastanku skulpture? Da li je ljudski rod prvo načinio skulpturu, pa tek onda oruđe? Da li se i o tome da diskutovati. Možda, dok je u trenutcima odmora od lova, poigravajući se sa kamenom, drvetom, praveći nešto za šta bi mi danas rekli da je skulptura, otkrio i primenjenu srtanu svog dela pa je iz te igre, dokolice, nastala i strela, koplje, možda čak i vatra, točak, sama civilizacija? Kada, gde, kako i zašto, ostaće večna tajna. Znamo samo to da su neka pitanja opstala još iz tih vremena i na njih još nije dat konačan odgovor. Ona su duboko u svima nama i svakim novim delom, negde u svetu, ona se iznova rađaju. Sa njima i "prva skulptura". U svim ostalim skulpturama...

Priča o "ostalim" skulpturama... Da li je "skulptura" samo ono što se da videti, opipati? Šta je u toj priči baza, osnova, svega? Naravno, sve zavisi od toga kako posmatrate stvari, iz kog ugla i koje je vaše mesto u toj priči. U ostalom, šta je skulptura bila, šta jeste i šta bi mogla da bude? Nikada nije bila samo puki predmet. Uvek je sa sobom nosila neko značenje, smisao, neki red. Mogla je da bude nešto drugo pa da vremenom postane skulptura, ali nikada nije bila skulptura koja je postala nešto drugo. Uvek je u sebi nosila priču o civilizaciji, vremenu i kada se apstrakuje ona je tihi posmatrač i svedok trajanja ljudskog roda. Nastajala je i stvarala se nezavisno, često bez uzajamnih uticaja, na svim delovima planete i u svim vremenima. Kameno doba, Vinča, Egipat, crna Afrika, Mesopotamija, Maje, Inke, Acteci, severno američki indijanci, eskimi, Kina, Japan, Indija, Nepal, Polinezija, Aboridžini, Heleni, Etrurci, Kelti, Sloveni, nordijski narodi, Rim, Vizantija, znane i neznane civilizacije i kulture. Svaka na svoj način. Svuda, na svakom mestu i u svako vreme.

Znači li to nešto i nudi li i kakav odgovor na pitanja o skulpturi? Šta znači ta potreba da se stvaraju skulpture, ili objekti, kako god ih zvali ? Potreba za stvaranjem. Činiti nešto što neće biti samo sada, danas - sutra, za jednokratnu upotrebu sa ograničenim vekom trajanja. Čak i da traje samo tren. Činiti nešto što u sebi nosi večnost, prošlost - sadašnjost - budućnost, vreme bez pojma o vremenu. Osnova civilizacije, osnova stvaranja, osnova postojanja.

Posle svega, najmanje je važno da li je skulptura, ili objekat. I skulptura. I objekat. I kako god, samo da postoji u vremenu i prostoru. Nije važno ni od čega, ni kako, ni sa čim, ni zbog čega, ni šta. Važno je da je tu. Važno je da traje. Ovako, ili onako. Kao skulptura, kao objekat, kao nešto što će tek imati neki svoj naziv. Važno je da nema granice...

Priča o "granici"... Granice? U svetu stvaralaštva, pa time i skulpture nema, ili ne bi trebalo da ima granice - granica. Gde su granice? Svuda oko nas, okružuju nas na svim nivoima, a najgora je na nivou svesti, shvatanja i prihvatanja. Za samog autora i takve granice ne moraju predstavljati problem ako se odlučno, bez sumnje (mislim na sumnju koja koči, a ne na stvaralačku sumnju koja podstiče) u svoju "misiju", kroči na put stvaranja. Najstrašnija i najčešća je granica koju sami sebi postavimo i kada sami sebi ograničimo sposobnost da vidimo, primamo, dajemo i stvaramo. To je isto kao da naučite da hodate, a nikada ne potrčite, skočite, zaigrate, sve iz straha da se ne desi "nešto". To je strah od novog, nepoznatog, drugačijeg, različitog, strah od tuđeg. Strah od toga da se dokuči svet u ogledalu, da se dokuči svet u snovima. Strah od sebe samog. U ovom svetu stvaranja, pa sa tim i u svetu skulpture, strah, ograničenost, skromnost ne mogu se smatrati vrlinama. Nema granica u stvaranju. Korak napred je uvek korak u nepoznato. Nekada izađe na dobro. Uvek je najvažniji taj "prvi" korak... Priča o "koraku"...

Nema odgovora na "pitanja", a on je, ipak, oduvek tu. Duboko u našoj svesti, duboko u našoj potrebi da budemo ljudi. Da pobedimo vreme. Prolaznost. Nas same. Korak, po korak...

Đorđe Arnaut,
Beograd 29. maj 2004.