ZEMUN. Galeija Stara Kapetanija predstavlja od 17. do 28. jula 2013. slike Gorice Miletić Omčikus (1969, Paraćin). Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu na odseku grafike u klasi profesora Velizara Krstića. Poslediplomske studije grafike završila je u klasi profesora Mileta Grozdanića na istom Fakultetu. Dobitnik više nagrada za svoje stvaralaštvo.
Najnoviji radovi iz ciklusa "Prepleti", koji čine veći deo izložbene postavke, i "Talasanja", koji su zastupljeni u manjem broju, premijerno su predstavljeni beogradskoj publici. Tematski sloj dela je minimalistički koncipiran i realizovan u linorezu čije karakteristike umetnica vešto koristi za postizanje delikatnih likovnih vrednosti. Virtuozan izvedbeni postupak u potpunom je saglasju sa sadržajnom potkom navedenom u nazivima ciklusa.
"Prepleti" i "Talasanja" su dovoljno jasni ali u isto vreme i kompleksni pojmovi koji stvaraju bujicu asocijacija. Neodoljivo podsećajući na beskrajna prostranstva u kojima odjekuje zvuk tišine, ovi radovi na sažet ali izrazit način prenose emocije umetnice. Prostori duše utonuli u duboke plave harmonije protkani su linearnim spletovima koji imaju snažno vizuelno dejstvo. Monohromna pozadina postavljena je kao balans razigranom crtežu. Njihovim sadejstvom kompozicije su u isto vreme mirne i dinamične čime autorka vešto usklađuje svoj unutrašnji temperament i likovnost kao imperativ dela. Statično-ritmični linijski ansambli su nosioci vizuelnih dešavanja, a njihovi modaliteti se mogu pratiti u okviru jedne likovne celine ali i na svakom pojedinačnom grafičkom listu.
I dok se likovne situacije smenjuju, raznovrsni linearni varijabiliteti, poput neprekidnog niza, posmatrača uvlače u bezgranično vizuelno prostranstvo. U njemu vladaju osećanja harmonije, reda i sklada koja su postignuta dobrom kompozicionom organizacijom. Ona je prevashodno utemeljena na pažljivo izgrađenom odnosu linija i površina. Linija je ta koja definiše formu i kompoziciji daje karakter. Polukružne, oštro usečene ili talasaste, kraće ili duže, ispresecane hromatskim talasima ili jednobojne, linearne mreže prožimaju kompaktan fon. Na taj način mirna osnova se transformiše u živ organizam koji snažno pulsira.
To osećanje pojačavaju modularne forme čiji rastući/opadajući oblici stvaraju iluziju kretanja, a prevashodno otkrivaju još jedan način likovnog promišljanja. Ovaj op-artistički pristup težište pomera sa emocionalne na intelektualnu percepciju u kojoj nijedan segment kompozicije nije irelevantan. Ritmično ponavljanje linija različite dužine i boje, i njihovo opozitno ili istosmerno kretanje, pokazuje kako se jednostavnim sredstvima postiže punoća izraza.
Olivera Vukotić,
iz kataloga izložbe