Pre sto godina u Rusiji je i započet novi trend u umetnosti koji je kasnije dobio naziv suprematizam prema latinskoj reči supremus (viši).

Maljevičeva ideja suprematizma zapravo je prvi put i ovaploćena u pozorišnoj predstavi "Pobeda nad suncem" - kroz kostime i dekoraciju kreirane prema njegovim nacrtima. U drugom činu te opere umetnici cepaju zavesu na kojoj sunce nije predstavljeno kao žuto-crveno i okruglo, već u formi crnog kvadrata. Autori opere (libreto Aleksej Kručionik, muzika Mihail Matušin) pokazali su time odnos prema tradicionalnoj umetnosti. Crni kvadrat, koji je postao Maljevičev simbol, predstavljao je tako pobedu aktivne umetnosti čoveka nad pasivnom formom prirode.

Izložba u Ruskom muzeju obuhvata kostime koje su specijalno za tu postavku, na osnovu Maljevičevih skica, napravili studenti Sanktpeterburške državne umetničko-industrijske akademije (SPbGHPA) "A. L. Štiglic" pod vođstvom Olge Karašnjikove.

Ruski muzej u Moskvi, inače, poseduje najveću kolekciju radova Maljeviča (1878 - 1935) - 101 sliku, više od 50 grafičkih radova, dva arhitektonska i deo radova u oblasti primenjenih umetnosti.

Čuveni "Crni kvadrat na beloj pozadini" Maljevič je izložio prvi put 1915. godine, na poslednjoj futurističkoj izložbi 0.10. Tada je započela i istorija suprematizma kao pokreta, koji je imao slikarsku praksu, ali ne u smislu dotadašnje tradicije, jer je, kako je govorio Maljevič, slikarstvo preživelo i "umetnik je predrasuda prošlosti". On je zato polazio od nulte tačke - ni od čega, odnosno iz bespredmetnosti. Maljevič je ukinuo svaki prirodni, predmetni i istorijski aspekt, smatrajući da je "suprematističko bojeno mišljenje pokazalo da volja može da ispolji stvaralački sistem onda kada umetnik ukine predmet kao slikarsku osnovu". Maljevič je kasnije, posle Revolucije, naslikao i "Beli kvadrat na belom", sliku koja je predstavljala krajnji cilj suprematizma - apsolutnu bespredmetnost.

Maljevič je svetsku pažnju privukao nakon velike izložbe u Nemačkoj 1927. godine, kada je pripremao i knjigu "Bespredmetni svet", izašlu na Bauhausu. Bavio se aktivno i teorijom i pedagogijom, napisao je veliki broj knjiga, studija i članaka, a mnoga njegova teorijska dela objavljena su takođe posthumno, posle Drugog svetskog rata.

Vrednost njegovih radova počela je da dostiže astronomske cifre posle njegove smrti.

"Suprematistička kompozicija" prodata je 2008. godine na aukciji u Njujorku za 60 miliona dolara, postavši tako najskuplje delo nekog ruskog umetnika prodato na aukciji.

Ta slika prvi put je izložena na 16. Državnoj izložbi u Moskvi 1919-20. godine, a Maljevič ju je predstavio i lično 1927. na izložbama u Varšavi i Berlinu.

Rođen u Kijevu 1879. godine, Maljevič je prošao kroz kubističku i kubofuturističku fazu pre nego što je počeo 1913. eksperimente sa suprematizmom.

Maljevič je živeo u siromaštvu, uz svakodnevni pritisak supruge i imenjakinje Kazimirke, koja ga je kinjila zbog nesposobnosti da zaradi novac za iole pristojan život. Uzalud se Maljevič pravdao hudom umetničkom sudbinom, prizivajući često za svedoka Jesenjinove stihove da na pesnika "pare ne lete". Kazimrka nije imala sluha za takva opravdanja, pa ga je napustila, udavši se za dobrostojećeg pukovnika. Premda se ženio još nekoliko puta, do novca je još teže dolazio nego u vreme prvog braka.

Sovjetske vlasti nisu preterano brinule o njemu - niti su ga sažaljevale u velikoj njegovoj nemaštini. Po zakonu su bile obavezne da mu mesečno isplaćuju 75 rubalja potpore, na šta je mnogo i računao kako bi kako-tako preživeo.

Ali, našli su se neki, vladajućem diktatorskom režimu preterano odani činovnici, koji su nakon pomnog izučavanja njegove biografije, jednodušno zaključili da je Maljevič običan idealista, zbog čega ni tu potporu ne bi trebalo da dobija, jer pripada samo stvaraocima materijalistima i realistima. Poznanici su mu pomagali da bi imao šta da obuče i da se prehrani.

Maljeviču je 1927. dopušteno da napusti zemlju, a Poljska i Nemačka su njegove suprematističke slike prihvatile sa oduševljenjem.

U inostranstvu je ostavio deo radova, nadajući se da će se ubrzo vratiti i proći s njima još nekoliko zemalja. Ali, 1930. dospeo je u ruke agentima NKVD-a (Narodni komesarijat unutrašnjih dela), uz optužbe da je nemački špijun. Iz tamnice su ga izbavili prijatelji, ali više nije mogao da putuje iz zemlje, pa su mu se slike zatrle po Evropi.

Preminuo je od raka prostate 15. maja 1935. u Lenjingradu, a na dan sahrane, ulicama se kretala neobična procesija. Na kamionu su vozili čudni sanduk - suprematistički sarkofag koji je Maljevič sam za sebe sagradio nekoliko dana pre smrti. Na kamion su postavili i "Crni kvadrat".

Maljeviča su vozili poslednji put u njegovu voljenu Nemčinovku.

Deo Maljevičevih slika Ruski muzej je otkupio od njegovih rođaka po mizerno niskoj ceni, plativši tako za "Crni kvadrat" svega 300 rubalja. Za njegove radove koji su ostali u inostranstvu niko se u Sovjetskom Savezu nije interesovao.

Čak šta više - izgeda da je Maljevič jedno vreme bio i pod tajnom zabranom. Kada su streljali dr Borisa Šimeiloviča, glavnog lekara Botkinske bolnice, ženu su mu iselili iz stana. Njeni prijateji, koji su joj pomagali pri selidbi, među stvarima su našli i neku sliku i odneli je u prodajnu galeriju. Ocenjivač slika, pogledavši Maljevičev rad, rekao je da ga niko neće kupiti.

Zapamćeno je i da je 1972. godine bogati američki kapitalista i kolekcionar Armand Hamer, koga je vladajuća sovjetska vrhuška bila proglasila za velikog prijatelja Sovjetskog Saveza, poklonio Ermitažu rad Franciska Goje. U zamenu je dobio Maljevičevu sliku, koju je ubrzo prodao za 750.000 nemačkih maraka. I sve bi bilo u redu da darovani Goja nije bio falsifikat. Sovjetske vlasti se, nažalost, nisu na tome zaustavile, već su 1975. godine zamenile još jednu Maljevičevu sliku - za dva Lenjinova pisma.

Branko Rakočević / SEEcult