ZEMUN. Stara Kapetanija predstavlja od 2. do 13. jula 2014. samostalnu izložbu Milorada Panića (1980, Beograd). Diplomirao je na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, odsek vajarstvo, klasa profesora Nikole Vukosavljevića. Upisao doktorske umetničke studije na istom odseku. Dobitnik je četiri nagrade od kojih je najznačajnija "Zlatno dleto" na Prolećnoj izložbi, Beograd 2011.
Naziv nove grupe Panićevih zemljanih radova 'Skupovi' pozajmljen je iz pojmovnog okvira matematičke, formalne, teorije skupova, što upućuje na potrebu autora za ponovnim promišljanjem same ontologije umetničkog dela-skulpture. Ovi radovi pripadaju već dugoj tradicionalnoj niti neo- i post-avangardnih, postminimalističkih, Lend-Art projekata i reaktualiziju pitanje ontologije umetničkog dela unutar opozicionog para Priroda vs. Kultura. Sa pojavom postminimalističke umetničke prakse, javni prostor postaje ne-mesto umetničkog dela u kome izloženi materijal "zastupa" ono što "ispada" iz procesa imenovanja umetničkog dela (vreme, priroda, telo itd).
Pojam umetničkog dela autor misli u terminu mnošt(a)va, koje nastaje "sabiranjem" i "udzimanjem", "rasipanjem" i ponovnim "sastavljanjem" elemenata koji pripadaju, sa jedne strane, fizičkom mestu (site) – osi "fizičke", "sirove" realnosti (priroda) i, sa druge strane, ne-mestu (non-site), koje je pretpostavka galerijskog prostora (kultura). Skupovi, u tom smislu, "izranjaju" iz samog ponora između ne-mesta-apstrakcije-galerijskog prostora i mesta kao fizičke, "fokalne tačke" "porekla" skulpture. Skupovi-skulpture u ovom procesu podrazumevaju mnoštvo koje je zajedničko mestu i ne-mestu. Imenovanje nekog skupa-skulpture koja autor vrši, mogli bismo čitati u značenju Smitsonove (Robert Smithson) "otvorene granice" , koja izražava otpor prema "zatvorenoj ganici" ne-mesta, odnosno galerijskog prostora.
Dijalektika mesta i ne-mesta, u kojoj autor promišlja skulpturu, jeste ništa drugo do ispitivanje prostora i vremena dela u kome se ono pojavljuje sa aspekta istraživanja granice prirode i kulture. Drugim rečima, Skupovi nas "vraćaju" na staru neo- i post-avangardnu, danas prilično zapostavljenu i zaboravljenu tezu, da umetnost nije izolovana u odnosu na lokalitet vlastite proizvodnje, već da je reč o procesu koji je imanentan podjednako i kulturi i prirodi. Skulptura, saglasno tome, više nije konceptualna naknadna zamisao ili apstraktna prostorna konceptualizacija u odnosu na ono što prirodni prostor nudi, već ona što živi zajedno sa mestom vlastite proizvodnje. Skupovi-skulpture izražavaju, na taj način, neku vrstu kritike tradicionalne, dominantne, antropocentrične koncepcije kulture koja u sistemskom metafizičkom smislu nastaje kao produkt autonomne Ljudske aktivnosti (Volje). Drugim rečima, reč je o kritici shvatanja prirode kao pasivnog, aistoričnog, inertnog elementa u procesu proizvodnje dela. Ontologija takve skulpture jeste ontologija imanencije.
Bojana Matejić