BEOGRAD. Paviljon Cvijeta Zuzorić predstavlja od 10. juna 2014. izložbu pod nazivom "Iz druge ruke / Second Hand". Izlagači: Aleksandrija Ajduković, Andrijana Pajović, Branka Nedimović, Davor Dukić, Isidora Fićović, Jelica Radovanović i Dejan Anđelković, Karkatag kolektive, Katarina Radović, Lana Vasiljević, Marko Stojanović, Saša Tkačenko, Selman Trtovac, Šejma Prodanović, Vladimir Nikolić, Živko Grozdanić Gera. Kustoskinja: Irena Šimić.
Davor Dukić, L’ Homme qui marche
Tematska izložba "Iz druge ruke" direktno upućuje na kompleksna pitanja autorstva, uzora, originalnosti i plagijatorstva, koja nisu bila naročito važna za teoriju i istoriju umetnosti pre romantizma i koja su tek u modernizmu dobila dogmatski značaj. Savremena umetnost se na različite načine odnosi prema teškom bremenu modernističkog nasleđa i napušta putanju samodovoljnosti, autoreferentnosti i materijalističke estetike da bi se uputila ka "estetici smisla". Međutim, iako savremeni umetnici često grade svoj izraz eklektički, na pozajmicama i citatima, zahtev za originalnošću i dalje opstaje jer njegova važnost nije isključivo formalne i filozofske prirode; originalnost i novina imaju vrlo praktičnu vrednost za umetničko tržište. Odnos originala i kopije je tema o kojoj se može raspravljati ne samo u okviru filozofije umetnosti i istorije ideja, već i na poljima sociologije kulture, strateškog marketinga i istraživanja umetničkog tržišta.
Ukoliko se u percipiranju savremenih umetničkih radova usredsredimo samo na mapiranje referenci ili na utvrđivanje "stepena" pozajmljivanja, to nas navodi da razmišljamo u pravcu kvantifikacije i rangiranja umetničkih dela što je karakteristika jedne tradicionalne metodologije koja umetnike različitih generacija povezuje u linearne nizove na osnovu sličnosti formalne ili konceptualne prirode. Paradigmatični primeri ovakve prakse su Džensonova "Istorija umetnosti" i Barovo stablo iz 1936. godine, kojim se objašnjava dotadašnji i anticipira dalji razvoj apstraktne umetnosti. Ova linija razmišljanja može biti potencijalno opasna ako vodi uspostavljanju površnih analogija i zaustavlja dublje promišljanje i razumevanje specifičnosti svakog pojedinačnog dela. Izvesno je da, uprkos predlošcima i pozajmicama, svaki rad predstavljen na ovoj izložbi pokazuje zaokret i novinu u odnosu na onaj sa kojim je doveden u vezu, jer stupa u dijalog sa svojim prethodnikom. Vrednost dijaloškog odnosa je u tome što mobiliše kreativnu snagu podržanu autentičnim iskustvom svakog stvaraoca i ne može se jednostavno svesti na površnu opasku, zabavan komentar ili šaljivu dosetku, kojima savremena umetnička praksa obiluje.
Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.