NOVI SAD. Galerija La Vista predstavlja od 26. do 30. septembra 2014. izložbu fotografa Željka Savića. Izložba je nastala u periodu 2013 – 2014. kao deo diplomskog rada autora. Izložbu je radio u više fotografskih tehnika kombinujući foto-crteže, studijsku fotografiju i bodi art. Celu priču prati projekcija umetničkog filma. Tema je ekologija i ekološki problemi.
Više od sedam godina nisam pisala o Željkovom radu. Prošao je mukotrpan put svekolikog čistilišta. Predamnom su radovi postavljeni na platformi novih medija, elektronske primenjene likovne forme, prepuni najrazličitijih simbola, alegorijskih paradoksa i, za Željka uvek prepoznatljive, tematske ksenofobije pa makar je beležio samo foto kamerom. To je sada njegov jasno prepoznatljiv stil kao zrelog umetnika, bez ranije vidljivih problema u tehnikama, ali i izražavanju.
U potpuno dehumanizovanom prostoru, otrovanom hemijom i isto tolikom ljudskom zlobom, on duboko u sebi osluškuje arhetipske impulse dozvoljavajući i običnom posmatraču da ih opaža golim okom, beležeći ih, prethodno, foto kamerom i na taj način određuje njihove dimenzije i intezitet unutrašnjeg i spoljašnjeg manifestovanja... Otuda u snimanju i grafičkoj doradi autoportreta on, poput mitskih dioskura, blizanaca Kastora i Poluksa, svoj lik beleži u pozitivu i negativu, dodajući i oduzimajući pred sobom, i u sebi, izgubljenu dimenziju humanoida, osuđenog na doživotno ispaštanje. To je uvek moguće kada sam sebi postavlja pitanje principijelnog delovanja i smisla fotografskog predloška, dodajući mu dušu i energiju i tako čineći dostupnijim učinak elektronskih tehnologija kojima umetnik u izvesnoj meri manipuliše, a sve u korist vizuelizovane likovnosti.
U ciklusu ovde prikazanih radova, na obojenim površinama isijavaju bolna mesta ranjenih bića, vidljivih i u pozitivu i u negativu, a nedostatak srca - simbola emocije, sugeriše rušilačku snagu GMO u biljnom i životinjskom svetu i čini da jedini humani stvor planete, ostaje upućen na prošlost i prepoznatljiv samo po tragovima.
Čista likovna dimenzija prikazanih predmeta sastoji se od alegorijskih paradoksa kao nedeljivog dela predloška, svejedno da li ih prikazuje na način kompjuterski određenom grafičkom linijom ili višedimenzionalno vidljivim, ali u svakom slučaju, predstavljaju odraz unutrašnjeg umetnikovog naboja. Upotrebom polihromnih linija Željko Savić ovom prilikom u potpunosti dočarava svoja uzburkana raspoloženja, dinamiku određenog cveta ili tromi pokret umorne ptice...
Slavica Ilin, istoričar umetnosti
Novi Sad, jul 2014.