BEOGRAD. Grafički kolektiv predstavlja od 29. septembra do 11. oktobra 2014. grafike Željka Kipkea (1953, Čakovec). Diplomirao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, nakon čega pohađa Slikarsku majstorsku radionicu. Predstavljao je Hrvatsku na Venecijanskom bijenalu. Pored slikarstva, bavi se filmom i pisanjem.
Željko Kipke. 15 puta crna, 1977. Duboka štampa
Zagrepčanin Željko Kipke je višemedijski umetnik koji stvara u oblasti vizuelne umetnosti, filma, likovne i filmske kritike, književnosti. Tokom sedamdesetih godina posvećuje se primarnom i analitičkom slikarstvu, a od 1982. unosi ekspresivnost u svoja platna. U prvoj polovini osamdesetih godina snima kratke filmove u S8 formatu kojima dokumentuje sopstvene akcije u javnim prostorima. Piše eseje i kritike o eksperimentalnom filmu i likovnoj praksi u dnevnoj štampi i časopisima i snima kratke filmske priče. Ima objavljenih devet knjiga.
Tokom 1977. Kipke je realizovao oko 30 grafičkih listova u tehnici duboke štampe, suve igle i litografije podeljenih prema medijskim postupcima i korištenim materijalima u osam ciklusa čiji nazivi glase: Jetkanje, Crna, Crvena, Crna i zelena, Suha igla, Metal i papir, Štampanje radi štampanja, Prelamanje metalne ploče i Pretisci. Sam autor o osobinama ovih listova tvrdi sledeće: "Postupci s grafičkim papirom, metalnim ili kamenim podlogama te grafičkim bojama vrlo su blizu primarnim slikarskim postupcima, ali rezultat je isključivo u domenu grafičkog iskustva, više ili manje lišenog iluzionističkog učinka".
Danas, gotovo četiri decenije od njihovog nastanka, nikada u celini izlagani, ovi ciklusi ukazuju se ne samo kao deo jedne relativno daleke umetničke istorije, nego i kao nadalje vrlo sveže i reklo bi se trajno važeće karakteristike jezika i medija grafičke umetnosti. Jer, pre nego što će da postane predstava, priča, poruka, svaki vredni grafički list treba da bude grafika po svom bazičnom operativnom postupku. Baviti se primarnim i internim problemima jezika i medija bilo koje, pa tako i umetnosti grafike, izuzetno je zahtevan i odgovoran zadatak u koji mogu da se upuste tek oni retki autori koji umeju da produbljeno misle i tehnički krajnje precizno saopštavaju sopstvene umetničke zamisli i namere. A tek kada je umetnik ovladao ne samo operativnim postupcima nego i kada je temeljito preispitao konceptualne i u krajnjoj konsekvenciji ideološke premise sopstvene umetničke pozicije, tek tada sme da tvrdi kako dobro zna čime se, zapravo, bavi, kome se obraća i šta da očekuje od društvene i kulturne okoline u kojoj postoji i deluje.
Ješa Denegri,
iz predgovora