Foto: Darko Dozet

Andrej Tišma: Da, za tih pet godina imao sam više od 110 programa. Predstavljam uvek ili pojedinačne umetnike iz čitavog sveta, ili neke festivale sa odabranim radovima, ili neke online arhive, galerije, zbirke i slične stvari. Za mene je to vrlo zanimljivo. Nakon mog bavljenja likovnom kritikom u listu „Dnevnik“, ja sam promenio posao. Kulturni centrar Novog Sada se tada upravo renovirao, i imao sam želju da se tamo angažujem, na poslu koji bih najviše voleo da radim. Tako sam došao na ideju da prezentujem digitalnu umetnost. To je bilo nešto što sam najviše želeo i, na moju sreću, ta moja ideja je prihvaćena i pokazala se kao vrlo zanimljiva publici – priča Tišma za Artmagazin.

Art magazin: Verujete li da ste za to vreme uspeli da popularizujete tu vrstu umetnosti, budući da se ne može reći da je reč o nečemu što je, pogotovo na ovim prostorima, preterano prisutno i poznato?

Andrej Tišma: Mislim da jesam, pošto mi uvek dolaze neki novi ljudi. Postoji interesovanje, što je zapravo i bio jedan od mojih glavnih ciljeva. O toj vrsti umetnosti se malo zna, ni u medijima se ne tretira ravnopravno sa ostalim vrstama umetnosti, kao što su slikarstvo ili književnost, recimo. Upravo zbog toga se i trudim da tu vrstu umetničkog izraza približim publici. Želim da publika što više shvati i razume taj jezik. Interesovanje nije masovno, ali je zadovoljavajuće, i uz izvestan broj redovnih posetilaca uvek dolaze novi i drugi ljudi. Inače, ta umetnost ni u svetu nije tako popularna, a ne samo ovde. A to je paradoks. Jer ljudi svakodnevno koriste internet, televiziju, mobilne telefone, a kad hoće umetnost, onda odlaze u galeriju, u koncertnu dvoranu, ili kupuju knjige. Postoji umetnost koja je u ovom vremenu, mi živimo u elektronskom dobu, u digitalnom dobu, tako da je i umetnost našeg vremena digitalna. To je taj apsurd. Kao kada bi sada jahali konje, a odbijali da se voze automobilima. Zašto bi ljudi danas pratili umetnost od pre 500 godina? Jer današnja forma umetnosti je upravo digitalna, to je idealan spoj svih dosadašnjih vrsta umetnosti. Još kad se to stavi na internet, to je onda komunikativno, svima je dostupno, u celom svetu, 24 sata dnevno. Znači, to je jedan savršen medij. I to je, između ostalog, razlog zbog kog se bavim time, jer se to još uvek ne shvata kao jedna ozbiljna umetnost, iako u suštini jeste.

Art magazin: Vaši prvi umetnički koraci su i načinjeni u jednom ne-klasičnom mediju, to jest u mail-artu?

Andrej Tišma: Ja sam neke prve izlete iz klasične umetnosti pravio u mediju fotografije, bavio sam se istraživanjima u oblasti umetnosti. To se poklopilo i sa mojim odlaskom na studije u Prag, ’73. Bio sam tamo na neki način usamljen, daleko od prijatelja. Onda sam počeo da šaljem različite poruke na adrese umetnika. To je bio moj način da komuniciram sa svetom, ali kroz medij umetnosti. A u isto vreme je to bila moja borba za slobodu umetnosti, protiv uvreženih stavova i shvatanja o njoj. Tada me je pozvala Bogdanka Poznanović da učestvujem u njenom mail-art projektu, koji je inače bio prvi u tadašnjoj Jugoslaviji. Zvao se Feed back – letter box. Ona je poslala brojnim umetnicima iz čitavog sveta fotografiju svog poštanskog sandučeta i tražila od njih da oni njoj pošalju isto. Jer je poštansko sanduče u mail-artu zapravo kao galerija. Mi tu primamo umetnost iz čitavog sveta i tu se prvi put susrećemo sa tim radovima i tim umetnicima. Dakle, za mail-artistu, poštansko sanduče je galerija. Tako je krenulo.

Art magazin: Početkom devedesetih godina prošlog veka, pokrenuli ste Institut za širenje ljubavi. Kako ste došli na tu ideju i u čemu se sastojao taj projekat?

Andrej Tišma: Ja sam u tom mail-artu komunicirao sa hiljadama ljudi, stekao ogroman broj kontakata. Kada je počeo rat u Jugoslaviji, ja sam želeo da se suprotstavim tome, da uradim nešto pozitivno, da skrenem pažnju sa tih agresivnih događanja, rušenja, ubijanja, sa svega onoga što smo svakodnevno gledali na televiziji. Želeo sam da ljudima skrenem pažnju na to da postoji ljubav, da postoji nešto lepo, da i u tim najgorim situacijama treba sačuvati ljudskost. Tada sam došao na ideju da, u novembru ’91, osnujem Institut za širenje ljubavi, koji je imao tri svoja aspekta – ljubav prema čoveku, ljubav prema prirodi i ljubav prema umetnosti. Iskoristio sam svoje kontakte od bavljenja mail-artom, imao sam adrese i imena hiljada ljudi, i svima sam uputio poziv da mi šalju priloge na temu ljubavi, da mi šalju primere ljubavi. Dobijao sam mnogo odgovora i sve sam to objavio u časopisu "Ljubav", koji je bio dvojezičan, na srpskom i na engleskom. I svi ti umetnici su se zaista ozbiljno angažovali, prvenstveno oko ideje za mir u Jugoslaviji. Jedna od izuzetno lepih stvari koje su mi se tada desile jeste da je u Drugom dnevniku objavljen prilog o tome da je u Novom Sadu osnovan Institut za širenje ljubavi. Usred svih tih vesti sa ratišta, taj prilog je delovao bezmalo nadrealno. Tako sam tu formu časopisa iskoristio za jedan umetnički projekat. I uspeo sam da oko sebe okupim dobre ljude, što je potvrđivalo čitavu tu ideju kao dobru. Kasnije je taj časopis bio izložen u Njujorku, na jednoj svetskoj izložbi fanzina, dakle, časopis je zaista doživeo jedno maksimalno priznanje.

Art magazin: Neka vrsta "prirodnog nastavka" te priče bio je vaš kasniji projekat nazvan "Embargo-art"...

Andrej Tišma: Kada je našoj zemlji uvedena blokada, embargo, na sve, na osnovna sredstva za život, pa samim tim i na kulturu i umetnost, to je za mene, i za sve nas, bilo neverovatno. Jednostavno smo bili stavljeni u kavez. Tada sam razmišljao o tome kakav je to apsurd i nepravda, da mene, koji sam godinama širio ljubav, neko stavlja u kavez, ni krivog ni dužnog. Morao sam da reagujem, da ljudima pokažem šta se stvarno dešava. Jer, mi mail-artisti smo uvek radili protiv granica, protiv nacionalnih podela, a sad odjednom mene neko stavlja pod embargo. Želeo sam da kolegama u svetu nekako prikažem tu situaciju i da se oni negde sa mnom solidarišu, da dobijem njihovu podršku. Već u septembru '92. ja sam organizovao Anti-embargo kongres u Sremskim Karlovcima, pozvao sam umetnike iz čitavog sveta. Bilo je nas sedmoro ili osmoro umetnika odavde, iz zemlje, ali, nažalost, niko iz inostranstva se nije usudio da dođe, iako sam ja njima rekao i garantovao da ovde nema rata, da je bezbedno. Istina, slali su pisma, telegrame, poruke podrške, ali pretpostavljam da su podlegli onome što su im servirala njihova sredstva informisanja, da mi ovde jedemo ljude, ili ne znam šta. Uglavnom, niko od njih nije došao, i bilo mi je žao zbog toga. Ali je taj kongres ipak ostao upamćen i zabeležen, na kraju smo imali čak i svoju deklaraciju, svoj proglas koji smo zajednički svi potpisali. U tom proglasu je, naravno, stajala i kritika upućena umetnicima iz inostranstva koji nisu došli, jer se solidarnost, prava solidarnost, pokazuje u teškim situacijama. Ako sve vreme pričamo jednu priču, onda ne možemo tek tako da ignorišemo stvarnost i da odbijemo prijateljski poziv kada treba da se solidarišemo sa nekim ko je u nevolji.

Art magazin: Ipak, tu solidarnost su pokazali u vašem sledećem projektu "Fax HeArt", koji je prilično daleko odjeknuo, zar ne?

Andrej Tišma: Da, tu solidarnost sam stavio još jednom na proveru, upravo negde pred kraj te blokade, '94, kada sam poslao poziv umetnicima i tražio od njih da mi faksom pošalju poruke na temu ljubavi, tačnije da mi pošalju „svoje srce faksom“. Zakazao sam glavni događaj, čini mi se da je to bio 20. oktobar u 17. sati, u galeriji „VLV“. Nisam znao da li će neko poslati i ko će poslati. Međutim, tačno u to vreme, u 17 sati, počeli su da stižu faksovi, koje sam ja uredno kačio po zidovima galerije. Do 21 sat stiglo je više od 200 poruka od umetnika iz čitavog sveta. Sve te radove ja sam kasnije štampao u jednoj knjizi i poslao svim autorima. Ta knjiga je proglašena u Americi za najbolji mail-art projekat u '94. godini. To je bila zaista velika čast. Jedan američki umetnik, koji je takođe učestvovao u projektu, čak je uspeo da priču o sankcijama Jugoslaviji dogura i do njihovog kongresa, što znači da je projekat zaista odjeknuo onako kako je trebalo. A sve to je pritom imalo umetnički karakter i umetničku formu.

Art magazin: Na vaše bavljenje umetnošću, to jest na ono čime se danas u umetnosti bavite, uveliko je uticala pojava interneta. Zašto ste se opredelili za taj medij?

Andrej Tišma: To što sam radio u mail-artu, to je već odavno zahtevalo pojavu kakva je internet, koji kod nas dugo nije ni postojao. Ja sam '96. godine kupio prvi kompjuter i odmah se, naravno, priključio na mrežu. Internet je za mene bio idealan medij, otvarao je bezbroj novih mogućnosti. U to vreme bio sam vrlo angažovan i moj rad je u najvećoj meri bio usmeren na kritiku svetske politike. Imao sam jedan online časopis koji se zvao "Personal", gde sam se bavio problemima u čitavom svetu, pa tako i kod nas, pre svega Kosovom, gde se tada uveliko zakuvavalo.

Art magazin: Mislite li da je vaše mišljenje, izraženo kroz takvu vrstu angažmana i umetnosti, uspevalo da dopre do onih protiv kojih ste istupali?

Andrej Tišma: Verujem da jeste. Navešću jedan primer. Jednom sam, kada je KFOR došao na Kosovo, napravio jednu montažu, sa scenama, inače realnim scenama iz ovdašnjih medija, u kojima su porušene srpske kuće i poubijani srpski civili, a iznad je pisalo KLA-FOR, dakle KLA, kao Kosovo Liberation Army, gde sam aludirao na to da je KFOR zapravo njihov zaštitnik i propagator. Jednom Špancu se to jako svidelo i pitao me je da li može da zakupi domen čije je ime bilo jako slično imenu KFOR-ovog sajta. I ljudi su zaista pomislili da je to zaista njihov zvaničan sajt, a ovo je za nekoliko dana imalo na desetine hiljada poseta i pregleda i gomilu kritika upućenih na račun tadašnje svetske politike prema Srbiji i Jugoslaviji.

Art magazin: Koliko vam je generalno bitan angažman u umetnosti, to jest da kroz umetnost izrazite svoj stav prema društveno-političkoj stvarnosti u kojoj živite?

Andrej Tišma: Za mene su to sve izazovi. Meni bi bilo bezveze da sam u vreme svih tih događanja slikao cveće, kao da se ništa ne dešava. Ja sam koristio taj umetnički kanal, komunikacije, ljude, veze, kako bih iskazao svoj stav i da, koliko mogu, utičem na stavove drugih i na same događaje. Verujem da je umetnikova misija i njegov zadatak da u takvim situacijama mora da bude glasan i da izrazi svoje mišljenje, ali, naravno, da to bude u kategoriji umetnosti, a ne na nivou nekog uvredljivog pamfleta. Ja nikoga nisam vređao, niti to sada radim, samo govorim ono što mislim i pokušavam da svetu pokažem i jednu i drugu stranu medalje, a ne samo onu koja se zvanično provlači u medijima kao jedina istina.

Art magazin: Mislite li da umetnost ima snage da „popravlja“ svet, ili bar da utiče na njega?

Andrej Tišma: Umetnost svakako ima uticaja, i mora da ga ima. Imao sam, recimo, jedan sajt na kom sam dokumentovano govorio o bombardovanju, o ubijenim civilima, o srušenim mostovima, o celom tom životu pod bombama. Tada mi se javila jedna profesorka iz Amerike, koja mi je rekla kako je taj sajt pokazivala svojim učenicima, kako su zajedno gledali te fotografije i video radove. Ubrzo nakon toga, meni je od svakog njenog učenika ponaosob stiglo pismo u kom su mi se izvinjavali za sve ono što nam je urađeno. Jer oni nisu znali šta se ovde dešava, a sada su saznali. Tako da taj umetnički angažman svakako ima smisla, nikada ne znaš do koga će to dobaciti, a uvek dobaci do nekoga. Na taj način se utiče i na same događaje. Umetnost možda ne može da promeni svet, u bukvalnom značenju, ali može da promeni svest ljudi. Jer kad ljudi vide istinu, moraju jednom da je priznaju, koliko god joj se opirali i koliko god pre toga bili zaslepljeni propagandom i lažima.

Art magazin: Pored svega toga, od pre nekoliko godina se bavite i muzikom, imate i jedan objavljen CD. Odakle muzika i šta ona za vas predstavlja?

Andrej Tišma: Budući da sam se dugo bavio videom, u jednom momentu sam poželeo da pod tu sliku podvučem i neki zvuk. Inače, muzika me je zanimala i privlačila još od malena. Onda sam shvatio da mogu kompjuterski da pravim svoju muziku, najpre kao pozadinu za video radove, a kasnije i muziku kao samostalnu formu. Sad često na muziku koju imam naknadno radim video, dakle jedan obrnut proces. Muzika koju radim je neka vrsta audio-drame, gde ja uzimam gotove snimke iz filmova, igrica, iz drugih vrsta muzike, onda sve to spajam u jednu kompaktnu celinu. Kroz to zapravo pokušavam da prikažem svu šarolikost današnjeg sveta, svu njegovu harmoničnost i disharmoničnost, slaganja i sukobe. To je zapravo ono što govorim i u svojim video radovima, samo u drugom mediju. S tim što muzika često ume da bude i rečitija od slike. Jer ne mogu uvek da pronađem sliku za ono što želim da kažem, ali zvuk koji nešto dočarava uvek postoji. U svakom slučaju, moja davnašnja želja je da se iskažem kroz muziku, i to sam u poslednjih nekoliko godina i uspeo. To je još jedan način da komuniciram sa svetom i sa publikom, a komunikacija i jeste ono što je u svemu najbitnije, pa tako i u umetnosti.

Zvaničan sajt Andreja Tišme: www.atisma.com