Ljubomir Micić. Časopis Zenit / Aleksandar Arhipenko

Kazimir Maljevič. Čajnik

Dela ruske avangarde imala su presudan i ogroman uticaj na kasnije umetničke stilove, ne samo u Rusiji, nago i u čitavom svetu. U kontradisciplinarnom, akcionom udaru ruskih umetnika, njihovih grupa i škola, teorijskih razmatranja i tehnoloških praktikovanja u službi umetnosti oslobođene od društva, na ovoj izložbi mogu se sagledati gotovo svi oblici stvaralaštva umetnika ovog pokreta; i to iz domena slikarstva, grafike, ilustracije knjige, filmskog i pozorišnog kostima, scenografije, arhitektonskih utopija, primenjene umetnosti, i to na više od stotinu eksponata iz najvećih ruskih kolekcija kao i dela iz Narodnog muzeja u Beogradu. U toku trajanja izložbe organizovana su brojna predavanja i umetničke akcije na temu dela ruske avangarde.

Smeštena u okrilje nekadašnjeg Muzeja 25. maj, sasvim prirodno, dela ruske avangarde su dopunjavala ukupni vanredni utisak koji mi se udružio sa sekvencama predavanja istoričarke umetnosti, profesorice Irine Subotić, koja nam je svojevremeno predočila postulate ove izuzetne umetničko/istorijske pojave na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Ulazeći na izložbu, iščekivanje se prekinulo kada sam ugledao sa moje leve strane delo Aleksandra Arhipenka naslovljeno "Dve žene" iz 1920. godine, izvedeno u drvetu, metalu i ulju, u reljefnom polju slobodne forme. Ovo delo se nalazi u fundusu Narodnog muzeja u Beogradu zahvaljujući kolekciji Ljubomira Micića, avangardiste i osnivača Zenitizma, koji je 1925. godine priredio jednu od prvih izložbi međunarodne avangardne umetnosti u muzičkoj školi Stanković (nakon čega je u Beogradu ostao i niz grafika Vasilija Kandinskog). Gledao sam kako je iskidana veza sa mimetičkim slikarstvom, i kako se između slike i skulpture odmotava uzburkani triler upućen ka sferama nove umetnosti. Svako moje dalje zagledanje po zidovima prouzrokovalo je navalu višeznačnog remek delovanja. A srebrnasta kugla na Arhipenkovom reljefu kao da je levitirala dok me podsećala na razuđenost savremenog umetničkog praksisa, u doba kada takve ali i nikakve avangarde odavno ne remete današnje liberalno/licemerno, potrošačko društvo.

Jubileje vežemo za ustaljene fraze koje se tiču istorijskih interpretacija i uobičajenih veličavanja nekadašnjih događaja, ne bi li tako, možebiti, ulepšali stvarnost. Sto godina je prošlo od doba kada su se ruski umetnici regrutovali u idejama da uspostave antisistem – zasnovan na novim načelima i delima koja iz korena menjaju tok istorije umetnosti. Stoga, jubileji u slučaju ruske avangarde imaju dvojako značenje. Nasleđe ruske avangarde formiralo je savremene umetničke tokove čitavog 20. veka i nije prestalo da egzistira u snažnim znakovima koji su se transformisali u savremenim umetničkim praksama.

Od umetnika našeg vremena, danas se očekuje poznavanje društvenih, političkih, kulturnih i naučnih pojava. Kompilatornost i eklektizam nacionalnih i svetskih obeležja i dalje obeležavaju moderan trenutak u kome se nagoveštavaju naj/noviji umetnički talasi. U rasponima svetskih umetničko-istorijskih zona i izama ne postoji nijedna pojava koja je toliko ustrojila paralelni sistem delovanja, školovanja, udruživanja i sukobljavanja, kao što je to učinila ruska/sovjetska avangarda.

A od pojave ruske avangarde istekao je jedan vek. I to kakav – 20. vek!

Ruska/sovjetska avangarda, taj gigantski termin u umetnosti 20. veka, po rečima Miška Šuvakovića, danas poseduje izrazito mitsku ali i antimitsku strukturu koja je stvarana pred Prvi svetski rat. Ogledajući se u pojavi kubofuturizma, u momentu kada se ukazala prva pojava ruske avangarde nakon simbolizma, do perioda hladnog rata i trenutka revolucionarne prakse nastale na prostoru istočne Evrope, ruska avangarda postaje jedna od najvažnijih tačaka evropskog/zapadnog modernizma.

U težnji da se umetnost oslobodi u apstraktnim vidovima slike, stvara se specifična autonomija političke umetnosti. Kada je ušla u svakodnevni život i ušla u borbu koju je vodila i izgubila, ruska avangarda biva likvidirana. Pojedini akteri su nestali u studeni Sibira kao Hlebnjikov, ili postali mitske stvaralačke ličnosti kao materijalističko mistični Maljevič, dok je sa druge strane Tatljin sa idejom inženjera kao umetnika, tumačio i predskazivao vreme u kome živimo – doba tehnologije. Samo shvatanje Ruske avangarde može se iznaći u ideji da se za radikalne invencije Tatljina i Maljeviča veže početak avangardnog utopizma, na kome će biti postavljena dva međusobno različita utopijska modela, konstruktivistički i suprematistički.

Avangarde koje su ulazile u konkretne sukobe čineći prestupe i rušenja ustaljenih obrazaca mišljenja, one koje su imale ozbiljne posledice u stvarnom društveno političkom životu, postojale su u Carskoj/Sovjetskoj Rusiji i u Nemačkoj. Umetnik počinje da zatvara prostor zamišljenog i ostvaruje ga u realnim okvirima pojavljivanja čineći nomadsko kretanje između naizgled raznolikih umetnosti (film, scenografija, arhitektura ili književni eksperiment). Na taj način objašnjava se pojam avangarde koji predstavlja kretanje izvan disciplinarnog okvira umetnosti. Zar ovo ne zvuči savremeno i poznato danas, kada se otvaraju katedre interdisciplinarnih studija na fakultetima širom sveta?

Drugi veoma važan pojam za avangarde jeste prestup. Avangarda krši estetičke, političke i etičke norme nasuprot simbolizmu koji je odlazio u sfere stvaralačkog pijanstva, poezije i boemštine. Suprematizam i konstruktivizam, nakon što su se izrodili iz kubofuturizma, ostvaruju umetnost revolucionarne prakse. Povratak narodnom primitivizmu koga izvode akademski umetnici pristupa i okret ka kubizmu, izumu francuskog traganja za oblicima koji imaju samosvojan i čist karakter estetskog događaja. Ovo do kraja pojašnjava i sukob nacionalnog i internacionalnog u rusko/sovjetskoj avangardi. Upravo u tom impulsu i simbiozi internacionalizma i lokalno nacionalnog, simbolizam se pretvarao u istinsku avangardu.

Kod svih najvažnijih protagonista ruske modernističke avangarde koji su teorijski obrazlagali svoje poglede, koncept samodovoljnosti, poimanje novog slikarstva kao samosvrhe ili samocilja (samocel), pojavljuje se kao zajedničko polazište u nastojanju da se uspostave i odbrane status i principi njegove bezuslovne slobode. Sebe smatraju savremenicima presudnih pomaka u slikarskoj evoluciji, u razumevanju i tumačenju same prirode slikarstva.

Svakako, ličnost koja je označila pokret ruske avangarde suprematizmom, jeste Kazimir Maljevič, otac apstraktnog/suprematističkog stvaralaštva, koji je 20. vek obogatio i mnogim teorijskim radovima razvijajući filozofiju suprematizma, kada se granice slikarstva izmeštaju. Maljevič je slikarstvo doveo do kulture! Eklektizam i misticizam, anarhizam i teozofija, samo su naizgled daleko od politike i ekonomije! Dolaskom u Vitebsk i osnivanjem umetničke grupe UNOVIS, smatrao je da je slikarski deo njegove misije okončan. Rasprostranjenost njegovih ideja, začetih u Bauhausu, otelotvorio se u radu njegovog učenika El Lisickog, u njegovom idealu utopijskog prostora, u kome se proklamuje odaljavanje od sveta u kome živimo, jer su drugi svetovi ti koje treba osvojiti. Bespredmetnost savremene (naše) situacije, shodno tome, iziskuje u meni slične težnje odaljavanja...

Ispred mene su se slagale slike na kojima su projektovani svetovi budućih misli, u preciznoj postavci dinamizma. Tatljinova "skica" za stospratni soliter, sa druge strane, predočavala je tadašnji takmičarski angažman između Amerikanaca i Sovjeta. Pretpostavljene platforme bile su tako mnogo više od ideja i nacrta za napredniji svet, zahvaljući umetnosti koja je dobijala revolucionarne obrise!

Vasilij Kandinski, umetnik rusko-nemačke provenijencije napravio je prelom od simbolizma ka ekspresionizmu, i nije bio jedini koji je ponudio apstrakciju. Različit je bio po tome što je uz to ponudio i reči, teoriju. Suočivši se sa novim problemom viđenja, Kandinski u svom poznatom spisu "O duhovnom u umetnosti", koji je pisan u vreme Plavog jahača, postavlja univerzalni slikarski problem. Univerzalnost slikarskog problema smeštena je u ravan gde se menja pojam viđenog koji je nastao iz naučenog, iz načina viđenja koje proizilazi iz pripremljenosti. Ponovo napominjem i činjenicu da zahvaljujući Ljubomiru Miciću na izložbi ruske avangarde posmatram maestralnu onostranu realnost na grafičkim listovima Vasilija Kandinskog.

Takođe, u koracima brojnih posetioca izložbe prepoznao sam ritam i pitanja koje su postavile žene umetnici, nasuprot modernističkom mačo svetu, a koje glasi – ko sam ja kroz ovu sliku? Ispred mene je rad Ljubov Sergejevne Popove na kome geometrijski oblici obećavaju dinamiku. Storija ruske avangarde zapravo je obeležena pojavom velikog broja žena na umetničkoj sceni. Žene umetnice toga doba, vremena i pokreta, prikazivale su se sa šestarom u ruci jer su u stanju da projektuju svet. U ustima im je visila cigara i nosile su kratku kosu. Bolje da nosim kratku kosu? Mnogi će se, čitajući ove redove, prisetiti stihova legendarne novosadske/jugoslovenske pank grupe Pekinška patka. Tu su još: Gončarova, Eksterova, Stepanova. Tako je "rodna" ravnoteža neminovno uspostavljena.

U vitrinama sam pratio lekciju kako ruska avangarda posle 1920. godine povezuje dizajn i svakodnevni život, i kako motivi preuzeti iz Maljevičevog slikarstva postaju oruđe dizajnera utopista, umetnika koji je bio sposoban da narodu ponudi novi identitet. Na taj način je, po Valteru Benjaminu, umetnost pomoću ritualizovanja doživela promenu iz umetničke u kulturalno-političku praksu. Vanredni Ejzenštajn je montirao vidljivi svet, slikao je mogućnost privlačenja pažnje – utvrdivši ideju da između slikarstva i filma ne postoji nikakva razlika! Organizacija njegovog crteža oličenje je dijagrama koji predstavlja istinsku moć refleksije. El Lisicki nudi koncept stalne modernizacije ili ideal utopijskog prostor. Utisak je trajan, polifon, pre svega ohrabrujuć...

Silazeći stepenicama ka autobuskoj stanici, ostavljajući iza leđa muzej jedne od ostvarenih socijalističkih revolucija, razmišljao sam o kontekstu avangarde navodeći samom sebi pitanje koje je postavio Žan Kler u svom spisu "Odgovornost umetnika, avangarde između terora i razuma", gde kaže: "...Kako to da je od svih ideologija našeg veka avangarda jedina koja nije uspela da se suoči sa svojom kritikom? Ona odjednom ostaje, svojim metodama, svojom nasilnošću, svojom mržnjom prema kulturi, otelotvorenje nepotčinjavanja ustaljenoj moći. Od tog vremena avangardna estetika ostala je da lebdi u vazduhu..."

Kritički ton učini mi se prejak, ali rešim da ga ostavim ovde, na kraju teksta, kao nagoveštaj za neka druga tumačenja, koja nadam se neće biti obesmišljena u vakuumu vere u političke utopije. Od ideologije do ideologije. Avangarda je bila za univerzalnog čoveka i protiv nacije. Za napredak i protiv nazadnjaštva.

Zahvaljujem se istoričarki umetnosti, kustosu Muzeja istorije Jugoslavije Ani Panić i njenim koleginicama koje su bile ljubazne i spremile mi materijal za opremu ovog teksta. Prilikom rada na ovom tekstu služio sam se zvučnim zapisom predavanja Miška Šuvakovića, kao i tekstovima Slobodana Mijuškovića, Irine Subotić, Nikolaja Berđajeva, Žana Klera i drugih. Autor fotografija je Aleksandar Anđić.

Mr Danilo Vuksanović